Пише: Владимир Пиштало
Зачули смо блех музику, па бубањ. Улица Републике се некада звала Краљевски пут – Strada Reale. Strada Reale се наелектрисала.
Почели смо да извирујемо из кафеа.
– Шта је то?
Поворка је ишла према нама.
Тужна.
Славна.
Потресна.
Носати човек је корачао на челу. Држао је заставу. За њим су дошли старци. Старци су били униформисани. – Неки од њих су чланови Реда Светог Јована – помислио сам. За старцима су наишли редови младића у црном. Чинило се да носе статуу свеца. Уз тужну музику су се љуљали лево-десно. Медитеранска лица су била лепа. Била су као камен.
У нашем кафеу су сви устали.
Мајстор церемоније је нешто шапнуо униформисаним старцима. Пратила га је девојчица. Бубањ су гурали на точковима. Плакале су трубе. Те трубе су направљене од истог злата као унутрашњост катедрале у Ла Валети.
Жена водич са жутим кишобраном се осмехнула. Прошла је кроз сахрану и повела своју групу. Прогегали су се старији Енглези обучени за излет. Очито нису схватили о чему се ради.
Владимир Пиштало о новом роману, књижевним наградама, литерарним узорима
Са прозора неке братовштине су бацали цвеће. Иза зида црних одела је ишао у бело обучен поп чешући се испод ока. Проклизила су кола са ковчегом. Удовица је притисла марамицу на уста. Пратила ју је породица.
Тужна и предивна је била музика.
Страшна.
Непролазна.
Свемирска.
Низ Strada Reale се кретало узбуђење. Слава и трагедија света, велики Ом подељен на мале славе, смирен у свакој влати траве. Подишла нас је језа. Нешто свето је прошло поред нас, као митски брод SS Rex La Bella Italia у „Амаркорду”.
– Шта је ово – упитао је неко.
Сахрањују амбасадора.
Да сам само то видео, било би довољно.
***
Видео сам и два звоника са различитим временима да ђаво не зна кад је миса. Видео сам ватромете на дневном небу. Једном у Медини, други пут у Слијеми.
На Гозоу сам видео ватромет пене. Валови су се љуљали у свим правцима. Кретали су увис. Експлодирали су уз једну па уз другу литицу. Претварали су се у белину и расипали око стена.
***
Кажу да Малта има тридесет пет фабрика ракета за ватромет и традицију ватромета од шеснаестог века. Јовановци су уз ватромет славили рођење принца, избор новог папе и фешту свеца заштитника. У катедрали нас је дочекала отмена свадба.
Реците шта имате да кажете…
Младић се женио.
… или ћутите заувек…
Девојка се удавала.
Ватромет је пуцао на дневном небу. Конфете нису лепршале надоле, већ су се дизале над торњеве. Жене су све биле у шеширима као енглеска краљица. Свирала је тужно полетна песма. Млада Арапкиња је играла са мужем. Два момка у плавом подигла су младожењу.
Ушао сам у катедралу. Мадона са звездама око косе стајала је на дечјим главама и молила се. Да ли сам то сањао?
Пронашли смо ресторан на зидинама, који је гледао на читав крај као у Мотовуну. Ја сам јео зечју џигерицу у сосу, Лидија је наручила лососа са авокадом и поморанџом.
Крајолик се зарио.
***
Ако језике човечје и анђеоске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.
И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.
И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.
У Рабату, који је предграђе Медине, живео је Свети Павле.
***
Џамијско степениште водило је на hop on, hop off дабл-декер. Сео сам на кров. Мирисале су траве. Мирисао је магарећи измет. Било је истовремено вруће и хладно. Свежи ветар ме је умио. Марамом сам се заштитио да не изгорим. Склањао сам се од грана да ме не закаче.
Плажа је била велика церемонија. И ја сам се окупао у мају. У хладном мору нисам квасио косу. Осећао сам плашт ветра на раменима. Осећао сам песак под табанима. Грч ме је ухватио у стопалу.
После смо се спустили у рибарско село. Тамо се одржавала нека фешта. Ушао сам на мису. Лидија је гледала како сељаци свирају и певају. Било је то као вавилонска полка. Лебдели су чамци. Под тендама су продавали рибу и јагоде.
Опет смо се попели на кров аутобуса. Сишли смо близу плаве шпиље. Један камени крак се спуштао у море. Чамџија је одвеслао унутра. Стомачни мишићи су ми реаговали на ударе валова. Изнутра шпиља је била плава, а ружичаста у дну.
***
Тритони су били разиграни, окренути на разне стране. Млазови су прскали из зеленог диска. Поздравили нас смехом и водом. Имали су шиљасте носеве, издужене очи и двоструке брадице као рошчиће. Имали су два рибља репа, један за сваку ногу. Ја сам велики пријатељ тритона.
Прешао сам преко моста у град па скренуо десно. Ушао сам у горње Барака вртове. Ту сам затекао клупе, цвеће и воду у округлој фонтани. Прошао сам кроз лукове сличне аквадукту и стигао на терасу. Одбљесци на мору пецкали су и титрали путујући. Испод нас су били топови. Туристи су двапут дневно пљескали кад се испали топ.
Видео сам три града, Конспикуу, Виториозу и Санглеу.
Изгледали су ми као један град.
– Ватикан – помислио сам.
Три града су била спојена својим куполама, зидинама, заливима. Чинило ми се да су већи од старе Хаване. Већи од града Родоса. Рекао сам:
– Нигде Корто Малтезе не би могао бити рођен до овде.
Спустили смо се лифтом до мора. Кренули смо чамцем за Виториозу и Сенглеу. Таласи су нас прскали. Захватио сам воду и бацио је на Лидију. Промашио сам и попрскао девојку поред ње. Она се смејала. Две Кинескиње су се фотографисале пред спектакуларном позадином. С нама су биле неке Италијанке. Рус је све време причао изузев кад су нас обавештавали о фабрици за прераду кромпира. У Casa Rocca Piccola сам видео слику празних зидина које су браниле празнину. После отоманске опсаде 1656, Ла Валета је прво утврђена па затим саграђена.
Гледали смо велике погледе. Ширина није стајала у фотографију. Били смо у палати инквизитора у Виториози. Чули смо улепшану причу о справама за мучење. Појели смо влажан каноли. Возили смо се возићем.
Сулејман Величанствени је освојио Родос 1522. Витезови Јовановци су прешли на Малту. После четири деценије, Сулејман их је напао на Малти. Биргу и Сенглеа поднели су највеће бомбардовање. Кажу да је на два града пало 130.000 ђулади. Острво је изгубило трећину становништва. Турци су изгубили трећину својих трупа, а можда и целих 25.000 људи. Вековима касније Султан Абдул Азиз је на Малти саградио војно гробље у спомен палим турским војницима.
Лидија је женствено спавала на клупи. Ја сам отишао у Кастел Сан Анђело. Гледао сам плавет кроз пушкарнице. Одатле је ударила батерија од пет скривених топова потапајући све турске барке сем једне.
После опсаде, Малта је постала херојско острво. Прозвали су је Superbissima, Најпоноснија. Папа је послао свог војног архитекту да помогне у изградњи. Катедрала Светог Јована у Валети споља изгледа као тврђава. Таваница је личила на буре. Десно и лево су били округли прозори. Сер Волтер Скот ју је назвао фантастичном црквом и најупечатљивијим ентеријером који је видео.
Под је био од разнобојног мермера. Гробови су били грбови. Ту је почивало четиристо витезова. На таваници је насликано османаест панела из живота Светог Јована. Свети Јован је био Христов рођак који га је најавио, моја крсна слава. Хранио се скакавцима и дивљим медом. Шта онај дивљак тражи у овом злату?
Кроз златне лукове се улазило у капеле, као у засебне цркве. Свака је припадала „протонацији”, једном језику. Ту су били Прованса, Оверњ, Француска, Кастиља, Леон и Португал, Арагон, Италија, Англобаварска капела и Немачка. Тешко је било оку да испрати то богатство. Зидови од гужваног злата су говорили: – Дођите и примите светлост.
Бог је милостив. Кич је милостив. Он слави Бога. Он је Бог.
После сам видео кољачку страву Каравађовог Светог Јована. Видео сам и Каравађову смрт Светог Јерома. Свети Јером, заштитник преводилаца, једном је рекао:
– Опрости ми, Боже, што сам Далматинац.
***
Ла Валета је град балкона. Балкони личе на дрвене вагоне. Има их зелених, бледозелених, плавих, бордо, белих и у боји дрвета. Најинтересантнији су они који заокружују око угла. Изјављујем да је „Kings Own Band” добар ресторан. Свратили смо ту пар пута и јели шкољке Светог Јакова, зечју џигерицу, мале кобасице, шпагете у зечјем сосу и прасећи трбух. Српски се у Валети чуо на сваком кораку, као у Бечу. Конобари су били наши људи па сам их частио.
Улица Републике је ишла по гребену у центру града. Лево и десно степенице су се спуштале према мору. Кафеи су постављени на степеницама. Ходали смо улицама са сенком на једну четвртину. Над нама су завијали сандуци. Заставице су се виле над улицом свете Луције. Посред улице Меркато су били сунцобрани. Школска деца су ишла у истим зеленим мајицама. Пролазили смо кроз неразмрсиву фразу саксофона у поподневу. Седели смо у сенци поред катедрале. Поред нас је био зелени киоск а недалеко лавља чесма, чесма једнорога и црвена телефонска говорница.
Попео сам се на спрат ресторана да са балкона гледам на улицу. На спрату су седели сами Кинези. Сви су јели зеца.
Видео сам Доње Барака Вртове и „антички храм”. Ту су постављени помени Мађарској револуцији и прашком пролећу. Преко пута се уздизала ротонда. Над морем је лежала покривена фигура, споменик погинулима у Другом светском рату. На том бронзаном лешу лежали су клинци и пушили марихуану.
Да сам само то видео, било би довољно.
***
Најдревнију малтешку песму је у 15. веку написао Пјетру Каксаро. Зове се „Кантилена”.
Никад није било, ни у прошлости, ни за твога живота
Такво срце бесудно, без господара или краља.
Други кажу да је прву песму на малтешком написао 1912. Дун Карм Псаила. Зове се „Пред ликом наше Госпе”:
….
И дошла си са неба и села са мном
….
Изгледала си као осмех на твом лицу, нежно
***
Спаковали смо се. Натпис на аеродрому је објављивао:
„Већ нам недостајете.”
***
Малтежани су одувек радили длетом. Клесали су неолитске храмове са енергетским вртлозима, и густијерне и неку врсту праисторијских шина и подземна склоништа и тврђаве. Хиљадама година носили су камен људи и магарци. Лепо сам их видео у сунцу и прашини.
Охрабрујем српског читаоца да изговори: Ġgantija, Ħaġar Qim, Mnajdra, Ta’ Hagrat, Korbin, Skorba, Tarxien. То су неолитски храмови. Неоткривени. Пулсирајући. „Недограђени”. Неразумљиви. Гантију на Гозоу су помињали као најстарију урбано-сакралну структуру на свету пре него што је откривен Губекли Тепе. Гантија је нешто између пећине и пирамиде: пет полукружних соба у облику детелине спајају се у центру. Наравно, градили су га гиганти.
По чему се сећам Мнајдре? Била је покрај мора, пуна цвркута. Видео сам гуштере и рупице на мегалитима, декоративне спирале и вртлоге. И аустралијски Абориџини сликају гротескне животиње, енергетске валове и пулсирања.
Најлепша неолитска венера позната је под именом Уснула дама. Нађена је у Хал Сафлијени Хипогеуму и представља необично љупку верзију богиње мајке. Лидија је мало личила на њу спавајући на клупи. Купио сам пет њених одливака у гипсу и поклонио их пријатељима.
Картагински храмови су били посвећени Бал Хамнону и богињи Тинит. Камена лица нађена у гробовима изражавала су очај и грозу. Личила су на последњи Пикасов аутопортрет. Њихов очај је био као резање стакла. Представљале су саму смрт. У храмовима су нађени кремирани остаци деце до три године и мале животиње – јагњад, јарад и птице. Картагињане су оптуживали за жртвовање деце.
***
Жан Паризо де Валет није дочекао да види довршетак свог града, Ла Валете.
***
Посетио сам Casa Rocca Piccola, палату из шеснаестог и свих каснијих векова. У њој је живео папагај, плав и црвен, и две корњаче. Папагај је кречао и дизао ногу. Мирисало је цвеће. С нама је у патију седео власник, девети маркиз од Буде. Он је кинуо као да је врисуо. Сто у трпезарији је био постављен. За нас? Слике на зидовима су биле ведре али не најбоље. Ту се одржавало годишње надметање чипкара. Видео сам капелу на расклапање за путовања. Видео сам корал против злог ока. Bric a brac, све и ништа. Дневна соба је била прекопута цркве. Кад отворе врата балкона, домаћини су били на миси. Видео сам поклоне трију различитих папа. Ту су биле слике чланова породице. Изгледало је да су се добро проводили у Лондону шездесетих.
– Није се женио – говорио је водич за неког члана породице. – Био је заљубљен у свој врт.
И да сам само то видео, било би довољно.
Можда су ми се мало згадили сви ти грбови, заставе, антисептичка сребра, чипке. Али то није тако! Ја имам душу антиквара.
Волим време.
Волим старе људе.
Волим љубави других људи.
Видео сам и благословени кревет где су се само здрава деца рађала.
***
На једном пабу је писало:
„Ако сте жедни – ми ћемо вас напити. Ако сте гладни – ми ћемо вас напити. Ако сте усамљени – ми ћемо вас напити.”
***
Сећам се.
Валета – маглена и ружичаста. Валета од песка и прљавог злата. Од зарења и беле кафе. Малтешки чамци разнобојни као риба принц. Острво под заштитом Светог Павла. Победничко острво. Зидови мрки, медени и избељени. Били су и болница Медитерана, la sacra infirmeria. Калипсо је на Гозоу држала Одисеја седам година. Картагињани су владали Малтом 250 година, Византинци 334 године, Арапи 220 година, Краљевство Сицилије 440 година, витезови Јовановци 268 година. У једном периоду витезови су држали и низ карипских острва.
Човек мора нешто знати да би нешто видео.
Мислим на малтешки крст, шарене чамце, балконе – сандуке за сахрањивање живих жена. Жене су носиле гонеле, текстилне пећине око главе, малтешку верзију мантиље.
Мислим на топове пободене у мол. На грожђе које се цеди ноћу. На џем од кактуса. Мислим на шетњу и лежање по каменим плажама на променади. Мислим на неолитске катедрале пуне цвркута. На неолитску сексуалност. На благе осмехе и атавистичка бедра. На Каравађа. Дневни ватромет. Дане кад море постане тешко. Кад пена прескаче молове. Једном је била повезана са Сицилијом, кажу. И никад није престала да буде. Мислим на залазеће сунце боје аперола. На трке једрилица између Малте и Сицилије. На Бал Хамнона и Тинит. Тритоне. Старце униформисане за тугу. Музику. Страшну. Непролазну. Свемирску. На славу и трагедију света, велики Ом подељен на мале славе, смирен у сваком длету, камену и плоду кактуса.
Извор: Политика Магазин
