Zbog ponižavajućih događaja u našem okruženju (priznavanje kosmetskih tablica, zabrana korišćenja dinara na KiM…) nalazim se u teškom depresivnom stanju. Prethodnih dana sam kao vid anti depresivne terapije počeo da slušam Danicu Crnogorčević (Veseli se srpski rode i Ječam žnjela) i Beogradski sindikat, ali me mučni događaji iz naše svakodnevice ponovo „obaraju“
Motiv za tekst mi je prebijanje navijača Partizana nakon utakmice sa Žalgirisom.
Okruženje u Bloku 70 se u prethodnih nekoliko meseci značajno promenilo: (1) splavovi na Savi su, u većini zatvoreni, (2) na uglu Bloka su srušeni objekti čuvene cvećare (Zemlja cveća), i još par roštiljnica/picerija (Stepin vajat…) i (3) izgoreo je i drugi deo starog kineskog tržnog centra odakle će se i inače iseliti Kinezi na novu lokaciju. Umesto cvećara dobili smo Komunalno-bezbednosnu stanicu (KBS) a mene to svaki put podseti na Kosovske bezbednosne snage. Stoje i panoi kako je to nekada izgledalo ružno a sad je za primer lepo…
Uglavnom, ovo ukidanje malog privatnog sektora sa svih strana bilo je asocijacija na roman Šagrinska kože.
U prošloj sezoni Evrolige išao sam nekoliko puta na utakmice Partizana, da se izderem koliko glasno mogu, pa sam mogao i da dobijem batine od vođa navijača prilikom utakmice sa Realom, jer su pokazivali u mom pravcu kao saboteru sportskog pevanja. Sa utakmica sam odlazio nakon treće četvrtine ili poluvremena (ukoliko bi Partizan poveo sa više od 15 razlike) a kako bih izbegao gužvu kada se utakmica završi. Ispred Štark arene sam prolazio pored desetina pripadnika Žandarmerije u pravcu Merkatora, gde sam se parkirao.
Sin mi stalno ide na partizanove utakmice. Poslednji put je bio kada je odavana pošta Dejanu Milojeviću. Stiv Keri i igrači Golden Stejta bili su potreseni kada su videli kako je dobrica Dejan ispraćen u Beogradu, toliko da je moguće da će odigrati utakmice sa Partizanom.
Današnji, Savin, dan započeo sam u vedrom raspoloženju pokazujući supruzi spot Danice Crnogorčević „Ječam žnjela“ (i projezdi do Gazimestana… i dojezdi do samih Dečana – rodno prezime Jezdić). I onda pogledah video[1] na Sputnjiku o nasumičnom prebijanju navijača Partizana, a da ne videh nigde pripadnike Žandarmerije.
[1] Video prilog sam pogledao slučajno. Nikada ne pristupam prilozima sa uznemiravajućim sadržajima. Sa petnaest godina pročitao sam komplet knjiga Sigmunda Frojda i tada sam shvatio da je mozak super kompjuter koji apsolutno sve pamti – skladišti. Imam dovoljno mnogo i svojih neprijatnih sećanja, a da bih u ovaj kompjuter ubacivao tuđe neprijatne sadržaje.
I to mi još malo skrati „kožu“. Šta da kažem svom sinu, ukoliko ovako nakon utakmice naleti na huligane kad krene kući: „da beži kao zec“ ili da se drži zajedno sa drugovima i da uzvrati, ukoliko zečija varijanta propadne zbog čeonog naleta na batinaše?
Tekstovi Miše Đurkovića (link) i Aleksandra Lazića (link) upućuju da će se negativne vesti pojavljivati kao na fabričkoj traci.
Da li je ovo samo moja Šagrinska koža, ili (skoro) cele Srbije?
Miroslav Zdravković
Izvor: Makroekonomija
