Svaki čovek od čoveštva nesaglediva je tema. Zar nam umrli roditelji ili prijatelji, na primer, kako vreme protiče bez njih, ne postaju neobičniji i krupniji u slici koju negujemo i prihranjujemo, tražeći oslonca u tegobama koje živimo? Likovi koji nam znače postaju sve oduhovljeniji u sećanju. A sećanje oblikuje prošlost, odbacujući crte i momente koji nisu ljubav i dostojnost, ostaje ono najbolje od ljudi.
Kako u životu pojedinaca, tako u povesti narodnih zajednica koje dele kroz istoriju zlo i dobro, što neko duže traje u predaji i što se duže spominje, njegova figura raste i uopštava se, zadobija dimenzije koje mu naše naknadno iskustvo nadoda i naglasi. Taj lik nije krivotvoren nego do-uobličen, jer znamo da se usavršavanje ne prekida smrću. Nastavlja se u onostranosti. I u svesti onih koji ostaju i pamte.
Sveti Sava je među prvim figurama koje pamtimo, već više od osam stoleća. Čak i kada su Savino ime potiskivali, u ime podmuklih novih bogova i lažnih idola progresa, sačekao nas je, strpljivo, da se oporavimo i dozovemo. Ovaj narod, u svakakve nevolje zapetljan, ne treba suviše štedeti u pokudama, ali bogme ni odricati blagorazumevanje za trpljenje što neretko prevazilazi otporne snage čoveka. Jer, koga ljubi Gospod, onoga kara, i bije svakoga sina, koga prima, čitamo u žitiju Svetoga Simeona Nemanje Savinu rečenicu – pozajmljenu od Apostola Pavla.
Nikada nikome nije bilo lako, možda nakratko biva jedino onima od kojih je i Bog digao ruke. Mi, čeda i ovakva i onakva, i dalje osećamo njegovu pedagogiju, nikada dovoljno odrasli i često nedovoljno jaki. Znamo ko nam je roditelj, pored svih padanja i propadanja. I da imamo očinskog zastupnika pred licem koje sagledati ne možemo. Kao u kompoziciji iz Pivskog manastira, gde u prvoj zoni priprate Jovan Zograf živopiše Savu Srpskog pred Hristom, „dok mu se kraj nogu nalaze odbačeni kruna i loros“ (opis Sretena Petkovića). Stotinu puta smo svoje roditelje pozleđivali, njih što su nas uporno zaklanjali od svega i svačega. A oni preko svega prelaze, jer znaju za naše slabosti i slabosti praštaju. U tome može biti i naše nadanje, ako verujemo da za nas moli bezmerni hor predaka, trpljenika i podvižnika, pa i oni koje smo blisko znali i voleli, hor u čijem pročelju stoji onaj bivši mladić što je zarana odbacio krunu i loros i nije se štedeo. A za svoje bližnje izgara do dana današnjeg. „U sve časove dnevne i noćne moljaše se Bogu neprestano“, piše prvi Savin hagiograf Domentijan, koji ga je izbliza posmatrao i sledio na putu u Svetu zemlju: „I drugim različitim trudovima raspinjaše svoje telo, podobeći se Gospodu svome Hristu“. Raspinje se zajednički duhovni roditelj za nas, u vekove, kao što je to činio i za svoga zemaljskog veka.
Kod Milorada Ekmečića možemo pročitati svedočenje iz 1631. godine, i to jednog ovdašnjeg konvertita u katolike, da se „ne samo u ilirskoj crkvi, nego i među samim Turcima, čiji nesnosni jaram i pritiska gotovo celu tu crkvu, slavi svake godine devetnaestoga dana ispred februarskih kalenda slavna uspomena Svetoga Save“, te da u njegova čudesa veruju i pravoslavni i muslimani i „naši katolici“… Sveti Sava, drugim rečima, beše ovaploćenje srpske meke moći i u zenitu azijatske imperije što je uveliko zobala zemlje i narode. Iza te meke moći nije stajala moćna medijska mašinerija za oblikovanje javne svesti. Stajala su liturgijska sabranja, čije su moći neovdašnje.
U vreme obnove Pećke patrijaršije, naši daleki prethodnici se obretoše između premoćnih Osmanlija i korumpiranih fanariota, podvlašćeni i državno i duhovno. Mileševa je, sa moštima Svetog Save, ostajala zračeća tačka svuda uokolo. Radovan Samardžić beleži da u rečeno doba obnove naročito oživljava kult Sv. Save, što je doprinelo uzletu srpske samosvesti: „Akatist Svetom Savi, pisan nesumnjivo u Mileševi pre 1594, verovatno perom monaha, zografa i pesnika Longina, pun je pomena srpske zemlje, otačastva, otačastvene crkve, srpskog roda…“ Spomen na svetitelja Savu omogućio nam je da pretrpimo, sakupimo snage, premostimo bezdan između stanja opšte iscrpljenosti i epohe osnaženja do izborene, nepoklonjene narodne slobode.
Narodi okolo nas u novim medijima i novopisanim knjigama, svim silama fabrikuju izmišljene stožerne figure iz povesti koju jedva da imaju, jer se nisu čestito u povest ni ulagali. Naš stari duhovni superheroj dotle nesmanjeno zrači kao što je zračio i dok je po zemlji ostavljao svoje stope – a svuda ih je ostavljao. Zato je Savin život više od života: vrhunski dokaz dokle dospeva istinsko, bezuslovno pregnuće u vremenom i pustom žilištu, čak i ako ga odmerimo jedino na osnovu oskudnih podataka iz očuvanih istorijskih izvora. Sava, posle osam vekova, nije samo simvolička figura nego čitavo prostranstvo delanja i zalaganja. Mogao bi se predstaviti nalik onoj fresci iz Gračanice, Avramu iz čije utrobe izlazi mnoštvo glava, sav narod. Ne zaboravljamo, razume se, ni činjenicu da Sava nije bio sam, nego se može uzeti kao vodeći operativac u zajedničkom gradilačkom poduhvatu, u kojem su sudelovali i njegov veliki otac i dostojni brat, ali ne samo oni.
Govori ili piši da bih te video… Izvorni lik Svetog Save ostaje sačuvan, ne samo u mileševskoj fresci, u njegovim spisima. Kakav je autoportret Sava otisnuo u žitiju svog oca, u službi, u tipicima, u pismu iz Svete zemlje? Sava je priznati naš prvi učitelj u svemu osnovnom. Ali je, pored uzora u trudu i samopregoru, ponajviše učitelj prisnosti i jednostavnosti. Treba uvek nanovo čitati dijalošku scenu na odru umirućeg Simeona, iz navedenog prološkog žitija Studeničkog tipika.
Umni Milan Kašanin je – bez kompleksa na koje smo navikli, ocenio ovo Savino delo tekstom svetske vrednosti. Ali, ta vrednost je mnogo više od uzorno napisanog žitija, kako je opisuje Kašanin, izvrsni zastupnik srednjeg veka: „U drugoj polovini spisa, u kome se najviše govori o njegovom bolovanju i smrti, Nemanja je sam sa sinom. U izdvojenosti, u samoći, on postaje još veći. I Sava tu postaje još veći kao pisac. U srpskoj književnosti – ne samo staroj – nema lepšeg opisa starosti i smrti od opisa koji je dao Sava u Životu gospodina Simeona.“ Premalo nas je ličnu Savinu priču uopšte pročitalo, a da jesmo – sve bi nam bilo jasnije. I prisnije.
Savina pohvala Simeonu Nemanji jeste pohvala tajni očinstva, prvo Slovo ljubve za koje znamo. Bez visokoparnosti, čak i onda kada na srpski jezik utkiva deonice iz biblijske i otačke literature. Stoga je Sava zazvučao kao naš savremenik i onda kada je modernist Miodrag Pavlović na početak integralne antologije srpskog pesništva, pre šezdeset leta, postavio poetski odlomak koji počinje rečima: „Pomešah se sa stokom nerazumnom i upodobih se njima, bivajući ubog dobrim delima a bogat strastima…“ Sava zajmi iskaz Jefrema Sirina, posvaja ga svoje i potrebe srpske književnosti. Ali, u Titoslaviji, bilo je u rangu skandala to što crnorizac Sava Nemanjić zauzima mesto zasnivača i početne reči, a da, ujedno, isti taj odlomak odaje suštu sliku i aktuelne mentalne situacije, u znaku pada – ali ne i pokajanja.
Savremeni život nas uči da treba gledati svoja posla i ne obazirati se ni na koga i ni na šta. Vidimo da je takav sadržaj života nepodnošljiv, čak i ako se odvija u imućstvu i lagodnosti. Na početku Savinog uzrastanja jeste lični molitveni podvig i osama, ali da je na tome ostao, bio bi tek jedan od mnogih Gospodu milih glasova. Ključni zaokret u tom uzletu zbiva se kada je, po slovu Domentijana, neki bogobojažljivi muž dobacio Savi da ga je Bog poslao u Svetu Goru ne samo da spase sebe i svoga roditelja, nego da satvori manastir kao „istinito pribežište“ otačastvu, da mogu i drugi otačastvenici onamo doći i da „pošto pretrpe do kraja, budu spaseni“. Nemamo u našoj povesti kapitalnijih investicija od Studenice i Hilandara. I danas, kada smo rasejani po globusu, više od muke nego od velikih ambicija, gdegod ima hrama svetosavske crkve, naši ljudi nisu u tuđini i nisu izgubljeni. I kada dugo izbivamo iz hrama, imamo se gde vratiti, a da nas niko popreko ne pogleda.
Simeonov i Savin obrazac najpre je gradilački obrazac. Ulagao je Nemanja, ulagali svetorodni i grešni potomci, u svetinje na sve četiri strane hrišćanske vaseljene (od Sinaja i Carigrada do Barija), ali se njihov spomen očuvao tek u zdanjima koji ostaše u staranju srpskog naroda. Žitije Simeona Nemanje počinje podsećanjem da je Studenica sazdana na mestu gde je bilo „pusto lovište zverova“. I Hilandar, slično tome, Simeon i Sava zatekoše „zapustelog od bezbožnih gusara“. Svetinje, izgleda, ponajbolje uspevaju na pustošnom prostoru zemlje i ljudske duše.
Nije manju zapustelost zatekao ni Mitropolit Amfilohije, u pravi čas došavši na katedru svoga zavičaja, posle pola veka ciljanog pustošenja Nemanjine dedovine – od ljudskih mozgova do lovćenskog vrha. Šta beše ona gradska ledina u Podgorici nego vapijuća pustoš, da se pretvori u svetinju uzvišene lepote, kao što je Hram Hristovog Vaskrsenja, gde je i položeno telo njegovog sazdatelja? Znalci će tek pisati o toj slavnoj graditeljskoj epohi, kao što se piše npr. o Milutinovoj. Pretrpevši do kraja, neumoran, po obrascu Savinom, počivši Mitropolit sagradi ne samo mnozinu belih zdanja, kao izniklih iz kraškog kamena, nego odnegova i probudi novi naraštaj što je uspeo da prevlada mnoge posledice produženog poluvekovnog pustošenja ovovremskih bezbožnih gusara.
Sva se naša imena stiču pod Savinim imenom, kao pod strehom. Sve najdostojnije u svakom čoveku oličava Savin smer i način delovanja. Nije svaki podvižnik monah. Ne nosi svaki monah mantiju. I Lazar Kosovski branič je Savinih težnji. Dve su ključne reči Savinog obrasca: Graditelj i Branilac. Savin obrazac zahtevan je i težak, nepostižan većini od nas slabih i nehajnih. Ali bolje mu je težiti nego ga odbaciti, pa dokle ko stigne. Bez takvih težnji pretvaramo se, a da to i ne osetimo, u pustoš i pusto lovište zverova.
Dragan Hamović
Izvor: Iskra
