Arnauti ne mogu da zamisle silu nad svojom silom, vlast nad svojom vlašću, i tako ni vlast ni pesnica, ni puška ni prange nikad nisu načinili, kojima će se moći njihova obest suzbiti. „Eno, vidite, to je taj što je pre neki dan ubio tog i tog tu i tu“ – kazaće vam recimo kakav činovnik. „Pa, za boga, zar on tako slobodno dolazi na Pazar u Prištinu?!“ „E, pa znate, to je Arnautin!“ I vi sad znate, da je Arnautin „slobodan građanin“ (u bukvalnom smislu reči „slobodan“) prostrane padišine carevine. Branislav Nušić, 1890. godine Posle 2023. godine sumnje više nema – Kosovo i Metohija ne mogu da izbegnu večito vraćanje istog, pa smo tako svedočili recikliranju i Kolašinske i Pasjanske afere, a u oblasti energetike, o kojoj danas pišem, svedočimo ponovnom igranju ovog Nušićevog zapisa, samo u izvedbi Aljbina Kurtija i njegove svite.
O energetici sam već pisao 2021. i 2022. godine, pa radi boljeg razumevanja situacije, preporučujem da se ti tekstovi ponovo pročitaju, budući da nisu ostarili previše loše.
Ovim događajima se u oblasti energetike zaključuje jedna epoha, u kojoj je to bio predmet briselskog procesa, i otpočinje nova, u kojoj će to biti isključivo interno pitanje Prištine, uprkos tome što se funkcionisanje još jedne „ćerke firme“ ponegde predstavlja kao uspeh. Zapravo, sada će se u punoj meri, kao i sa telekomunikacijama, videti sva sila prištinskog bezakonja, od koje trenutno ne postoji efektivna brana. Dakle, epilog ove pregovaračke epizode je sličan drugima koji su se desili ili tek treba da se dese – suverenitet Prištine je zaokružen na celoj teritoriji Kosova i Metohije, a Srbima je namenjena uloga pukih podanika.
Zbog toga, na ovom mestu bih želeo ne da se osvrnem na ono što je završeno, nego da ukratko analiziram ono što je u toku ili što se može desiti u bliskoj budućnosti.
Pre svega, jasno je da će se naplata kretati u dva pravca – u redovnom, koji se tiče energije koja će biti utrošena u budućnosti, i vanrednom, koji će se ticati energije koja je utrošena u proteklom periodu. Što se redovnog tiče, krajem januara će biti jasno sve ono što trenutno baš i nije – ko sve spada u potrošače, kako će im se određivati računi, i kako će se oni plaćati. Što se vanrednog tiče, tu je situacija daleko gora.
Prvo, jasno je da će, kako sam ranije pisao, doći do igranja ciframa od strane Prištine, a koje sada apsolutno niko više ne može da zaustavi. Tako se od 27. decembra do 5. januara nekako od duga od 11.8 došlo do duga od 30.7 miliona evra! Kolika će biti krajnja cifra, možemo samo da nagađamo…
Drugo, naplata tog i tako paušalno utvrđenog duga na način koji se u javnosti spominje je apsolutno nezakonita. Priština svoje budžetsko računovodstvo vodi na gotovinskoj osnovi, što u konkretnom slučaju znači da se dugovi poput ovog ne mogu naplaćivati jednostavnom preraspodelom postojećih – pa još namenskih – sredstava.
Primera radi, za naplatu ovog duga iz sredstava Razvojnog fonda, nije dovoljna samo saglasnost predstavnika EU u njegovom upravnom odboru, nego je potrebno i da postoji veza između tog duga i namene za koju se ta sredstva mogu koristiti. To bi eventualno mogla da bude izvršna sudska presuda, ali je za nju potrebno da sud utvrdi osnov odgovornosti fonda za dugove trenutno nepoznatih potrošača, koji pritom u trenutku kada su ti dugovi nastali formalno, nisu ni imali svojstvo potrošača.
Drugim rečima, svako preusmeravanje sredstava iz fonda na naplatu fantomskog duga za električnu energijuje je krivično delo. Treće, apsolutno ne postoji način da se, jednom kad se ovakva praksa uspostavi, naplata protegne i na iznose duga kojeg je u prošlosti prištinska vlast svojevoljno preuzimala i plaćala, kao i da se pored sredstava Razvojnog fonda, za to iskoriste bilo koja druga javna sredstva (a iz teksta u Kohi – koja je neobično precizna samo kada se bavi pseudoistorijom – nije jasno da li se to zapravo već desilo). I to će svakako predstavljati krivično delo, barem dok se ne promeni trenutni budžetski sistem Prištine.
No, to sve naravno neće sprečiti Kurtija da ispoljava svoj očigledni napoleonski kompleks sprovodeći svoju „civilizatorsku“ misiju na Srbima sa Severnog Kosova. Ili, kako on to sam kaže: „Ako hoćeš da budeš pristojan građanin, pomoći ću ti svim sredstvima“.
To što Priština ne poznaje svoje sopstvene propise, niti zna da ih sprovodi, to je manje bitno – bitno je da Srbi kao puki podanici trpe sve što prištinska vlast izmisli. I bitno je da se Severno Kosovo, u nedostatku boljih reči, „pojuži“ ili „enklavizuje“, pa se tu ne biraju sredstva – pravna, politička, ili namenska budžetska… sve kako bi se Srbima tamo, jednom zasvagda, slomila kičma, i sve pod maskom „upristojavanja“, a od strane onih koji sami nemaju nikakvu pristojnost. Na Srbima je da probaju da za to nađu adekvatan odgovor.
Dragutin Nenezić
Izvor: Kossev
