Kraj je jula, Sunce je u zenitu, svi važni poslovi i aktivnosti su naizgled privremeno zamrli, dok paklene vrućine pretvaraju mozak u kašu. O čemu pisati? More se spontano nameće kao jedina logična i svim čulima naše imaginacije prijatna tema. A more je, bar za mene, Mediteran. Prohodao sam i momački stasao u Dubrovniku tokom dugih, vrelih leta provedenih sa bakom u sto godina staroj porodičnoj kući, dok danas najveći deo leta provodim u Herceg Novom
Svakog jula i avgusta milioni turista, među njima i mnogo njih iz Srbije, spuštaju se ka jugu kako bi obavili svoje godišnje hodočašće Mediteranu. Odlaze u turističke agencije i kupuju aranžmane za Grčku, Italiju, Tursku, Crnu Goru, Hrvatsku, Egipat ili Tunis, a zapravo sve vreme misle i sanjaju Mediteran.
Dolaze da se poklone moru, da ih obasja drevna svetlost i da im u nozdrvama zaigra slani dah večnosti. Dolaze da osete najintenzivnije boje, ukuse i mirise na svetu. Dolaze da obiđu drevne gradove, stare manastire i crkve, da se opušteno šetkaju prostranim kamenim škverovima i mermernim palatama, kao i da lutaju uskim, zavojitim ulicama u potrazi za hladom i vinom u kakvoj lokalnoj konobi. Dolaze da odmore ekranima izmučene oči i da resetuju sopstvene zbrkane misli na azurnom plavetnilu pučine gde se spajaju i prepliću more i nebo. Dolaze da iskuse, barem na samo desetak dana godišnjeg odmora, čistu radost življenja u trenutku i zgusnutu, nerazvodnjenu suštinu bitisanja u zavereničkom dosluhu sa istorijom.
More je, na kraju krajeva, jedina svima dostupna metafizika. Nije potrebno biti pesnik ili filozof pa da se u beskrajnom plavetnilu udaljene pučine po kojoj sporo klizi usamljeni jedrenjak pronađe onaj zlatni presek drevnog i savremenog, produženu metaforu za smislen i vitalan život u harmoniji sa iskonskom prirodom i njenim zakonima.
Mnogi ozbiljni istoričari smatraju da jedan od uzroka iščašenja i izopačenja savremenog sveta leži upravo u tome što je težište dominacije i globalno značajnih dešavanja preselio sa Sredozemlja na Atlantski okean, što je napustio svoju „matericu civilizacije“, prestao da se okreće oko nje, da živi za nju i po njenom nepogrešivom i ustaljenom ritmu.
Nekada, u imperijalna vremena cara Dušana, Srbi su izlazili na čak tri mora, Jadransko, Egejsko i Jonsko. Čitava naša istorija od tada može se čitati i kao grčevita borba da zadržimo pristup morima, uprkos upornim i perfidnim nastojanjima naših udaljenih britanskih neprijatelja da nas od mora odvoje po svaku cenu, o čemu je nedavno na istom ovom portalu izvrsno pisao Milomir Stepić.
Iako danas nema direktan izlaz na Sredozemno more, Srbija se ipak može smatrati i delimično sredozemnom zemljom, jer je, između ostalog i zahvaljujući Crnoj Gori, kulturom, tradicijom, verom i istorijom vezana za Jadransko more.
Od Njegoša i pisma iz Italije preko ekspresivnih dubrovačkih pejzaža Ignjata Joba do Dučićevih pesničkih i putopisnih oda Mediteranu, srpska kultura je oduvek imala u sebi vrlo živu i bogatu sredozemnu komponentu koja joj je obezbeđivala dodatnu civilizacijsku širinu, raznovrsnost i otvorenost.
Danas, ta pomalo zapostavljena mediteranska strana srpske kulture i srpskog identiteta presudno počiva na trudu, talentu i energiji jednog vanserijskog pisca i preduzmljivog knjižara. Taj pisac je Nikola Malović, autor nagrađivanih romana „Lutajući Bokelj“, „Jedro nade“ i „Galeb koji se smeje“, bez ikakve sumnje jedan od najboljih pisaca srednje generacije naše književnosti.
Nikola nije samo književnik i kolumnista, on je, sa suprugom, i vlasnik hercegnovske Knjižare „So“, koja je za bezmalo dve decenije postojanja postala kultno mesto i nezaobilazno sastajalište svih ljubitelja pisane reči koji svraćaju u Boku Kotorsku, jedan od najlepših svetskih zaliva.
Ponekad se čini da se preko leta čitav Beograd, suprotno svim zakonima fizike, kroz neki magični levak slije u tu malu i šarmantnu butigu, odnosno dućan, kako Nikola voli da je zove. U tom skučenom prostoru, koji se nalazi na glavnom hercegnovskom trgu, nakrcanom do plafona najrazličitijim izdanjima, od najnovijih bestselera do retkih i ezoteričnih knjiga, mogu se preko leta, pored stranih turista i putnika namernika, sresti i mnoge znamenite ličnosti koje dolaze da kupe nešto za čitanje na plaži i da sa Nikolom prozbore koju prijateljsku reč.
Tu se tako sasvim spontano susreću i u razgovoru, uz obavezno vino i kiselu vodu, povezuju poznati književnici, slikari, istoričari, novinari, sportisti, izdavači, političari i poslovni ljudi. Tada Knjižara „So“ postaje mali, ekskluzivni debatni klub u kome se razmenjuju mišljenja i raspravlja o važnim temama integralnog srpstva, ali i vascelog čovečanstva.
Političke i ideološke podele se, u mediteranskom duhu tolerancije, zanemaruju i prevazilaze, a specifična alhemija tog prostora čini da čak i najbanalnija priča neosetno prelazi u uzvišene misaone sfere. Takvi nadahnuti i raspaljeni razgovori znaju da se oduže do kasnih noćnih sati, pa je siroti Nikola prinuđen da zaključava butigu tek pred samu zoru.
Umor koji se ocrtava na njegovom licu često je direktno proporcionalan finansijskom uspehu sezone, a ponekad je prinuđen da, pored kase, istakne natpis upozorenja na kome stoji jasna poruka: „Zbog velikog obima posla, imam samo 15 minuta za razgovor“.
Ipak, nikada mu nije teško da, u maniru iskusnog turističkog vodiča, objasni dvema ljupkim Holanđankama zašto je apsolutno neophodno da posete obližnji manastir Savina u kome je učio Njegoš, kao i da fasciniranoj porodici iz Novog Sada ispripoveda filmski uzbudljivu sagu o Stevanu Vukotiću, prvom Južnom Slovenu, Srbinu i Bokelju koji je na ruskom ratnom i naučno-istraživačkom brodu „Predprijatije“ u periodu između 1823. i 1826. oplovio svet.
Poseban značaj Knjižare „So“ je i u tome što već neko vreme ona funkcioniše i kao samostalni izdavač koji se vrlo uspešno bavi prevashodno bokeljskim i pomorskim temama koje rasvetljavaju duboku i neraskidivu povezanost Srbije i Boke Kotorske, odnosno srpskog kopna i srpskog mora.
Sve u svemu, nije uopšte lako biti Nikola Malović preko leta, kada sa svih strana nagrnu mušterije i gosti, ali jeste izuzetno lepo. Nijedan srpski pisac nema tako neposredan kontakt i živu interakciju sa svojim čitaocima, kao što nijedan drugi pisac nema tako važnu misiju kao što je Nikolina, a to je da preko Knjižare „So“, kao svojevrsne isturene citadele, čuva izlaz srpske književnosti i kulture na božanstveni Mediteran. Bilo bi jako dobro kada bi mu i naša država više i konkretnije pomagala u toj plemenitoj i dragocenoj raboti.
Marko Tanasković
Izvor: RT.rs
