Kada bi se u ostalim gradovima na Kosovu i Metohiji mogao videti makar i trag srpskog jezika, niko ne bi imao ništa protiv da u severnom delu Kosovske Mitrovice vidi albanski jezik. Iako još nisu uselili u novoizgrađene kuće, a uskoro će, albanski jezik postepeno i ovde najavljuje svoju prevlast, što se vidi na priloženoj fotografiji snimljenoj na šalteru za plaćanje telefonskih usluga. Otpora nema, pošto je sve učinjeno da Mitrovčani koji su još uvek nespremni da odu, barem prestanu da liče na sebe
Albanci ubrzano zidaju kuće u severnom delu Kosovske Mitrovice. Mnoge su već pod krovom. Obnavljaju svoje, devastirane tokom sukoba 1999. – saopštavaju albanski mediji, mada neke od njih niču posred livade, gde, očigledno je, nikada nije bilo ni temelja kuće. I sve bi bilo u redu kada bi i Srbi stekli pravo da oporave svoje domove južno od Ibra, kada ih, kako se primaknu uzurpiranoj dedovini, za nauk drugima, ne bi sproveli u zatvor i optužili, ni manje ni više, nego za ratni zločin. I kada albanske kuće ne bi nicale na srpskom groblju.
Prošlo je nešto manje od dva meseca otkad je jedan od albanskih „povratnika“ varvarski preorao buldožerom srpsko groblje staro najmanje trista godina. Nakon medijske uzbune stigla komisija, izvršila ekspertizu (buldožerom izbačene kosti naših predaka nošene su u Prištinu), pa, naredivši da se razapne traka i probijeni put zatrpa (pri čemu su kosti davno upokojenih Srba iznova „pretresane“), varvarinu dala do znanja da ga ne sme koristiti. Tih dana su me mnogi pozivali, tražili fotografije, pa „kao nekog ko se dugo bavi grobljima“ pitali šta nam valja činiti. Pozvao me je i predstavnik Srpske liste. Njemu, kao ostalima, ponavljala sam jedno te isto – groblje pod hitno treba fizički obezbediti (u skladu sa postojećom mapom groblja isto ograditi), nakon čega bi lice nadležnog Zavoda za zaštitu spomenika donelo rešenje da se groblje stavi na listu kulturnih dobara naše države. Da je išta od toga urađeno, do naknadnog skrnavljenja groblja ne bi došlo.
Varvarin malo pričekao, potom se dosetio da izvrši svoj naum tako što će na groblje udariti odozdo, s asfaltnog druma podno groblja, pored svoje nekadašnje prodavnice (sazidane takođe na prostoru groblja) koja „visi“ iznad strme saobraćajnice (varvarinovi susedi pripovedaju kako ga je, dok je zidao prodavnicu, njegova sunarodnica, nastanjena preko puta, upozoravala da se mane bezbožničkog posla). Uspinjući mehanizaciju pored prodavnice, varvarin je presekao, po naredbi komisije, prethodno zatrpani put, raščistio deo koji mu je potreban i nastavio da koristi, tj. da gaca po srpskim kostima.
Opšti muk – jedini je odgovor na opisani vandalizam. Lično očekujem još koji popreki pogled. I to samo zato što groblje uopšte pominjem. Ta zar je vreme za ovakve teme baš sad kad se diljem Otadžbine kliče u slavu tolikih uspeha? Kad se valja diviti svakom podvigu upakovanom u svakojake skečeve u kojima nisu izostali ni poljski klozeti, kamoli putevi, fabrike, mamografi. Kad smo kod ovog potonjeg, bolnica u Kosovskoj Mitrovici, pretenciozno nazvana „Klinički bolnički centar“, ima, vele, primerak ovog važnog aparata na kojem se, da li što ne radi ili što njime nema ko da rukuje, nijedna žena odavno nije pregledala. Načuli to albanski lekari, pa pre izvesnog vremena, ne bi li pokazali „brigu“ za zdravlje srpskih žena, sa sve pokretnim mamografom banuli u ulicu Kralja Petra Oslobodioca. Ne znam je li ih se i koliko pregledalo. Ako i jeste, nije im zameriti. Predsednik ionako kaže da će se Srbi iz Kosovske Mitrovice lečiti u Novom Pazaru. A hoće li moći i kako će do Pazara, najmanje je važno.
U ovdašnjim prodavnicama, osim pokoje flaše rakije ili „zalutale“ čokoladice, više nema srpskih proizvoda. Dok smo se, hirovima iz Prištine, susretali s praznim rafovima, još smo imali nade. Najpre, znalo se da će država naći načina i pastorčad kako-tako da opskrbi, a i, „čast“ onima opskrbljenim na sve strane i preko svake mere (e, to valja zaslužiti!), ovdašnji narod svikao na nemanje, rukovodeći se onom da se živ čovek snađe, nije se mnogo ni sekirao. Nije ga odveć brinulo ni to što ga drže za pastorče, jer mu je na umu primer većine Kosovkinja koje pastorčad ne odvajaju od dece koju su rodile (To kako je Rumena prigrlila decu pokojne Mladene, sabirući ih uz onu koju je Mihajlu sama rodila – „o tome zna celo Kosovo“ – veli Trajko. A Mladenina siročad uzvraćala su Rumeni istom merom: „Majka pa majka“, tvrdeći da kako stare sve na nju i liče – stoji u romanu Svet izvan Sunčice Denić). Narod je znao da neće njihovo, ono s etiketom na albanskom jeziku. Ali, kako iz Beograda, osim sporadičnog „ispiranja usta“ Kosovom, nema ni naznake da se i za pastorčad štogod učini (doduše, ovih dana su nam, onako „ispod žita“, dok je pažnja javnosti bila usmerena na nešto sasvim drugo, skrojili, biće „za naše dobro“, nekakav sporazum vezan za elektriku), to su i trgovci „spustili loptu“, pa prodavnice, uz podrazumevano povećanje cena, napunili svakojakim đakonijama dopremljenim s one strane reke. Narod to tuđe najpre zaobilazio, pa, nemajući kud, počeo da kupuje.
I opet, kada bi se u ostalim gradovima na Kosovu i Metohiji mogao videti makar i trag srpskog jezika, niko ne bi imao ništa protiv da u severnom delu Kosovske Mitrovice vidi albanski jezik. Iako još nisu uselili u novoizgrađene kuće, a uskoro će, albanski jezik postepeno i ovde najavljuje svoju prevlast, što se vidi na priloženoj fotografiji snimljenoj na šalteru za plaćanje telefonskih usluga. Otpora nema, pošto je sve učinjeno da Mitrovčani koji su još uvek nespremni da odu, barem prestanu da liče na sebe.
Mitra Reljić
Izvor: Pokret za odbranu Kosova i Metohije
