I najokoreliji individualista složiće se da „nije dobro da je čovek sam“ (Knjiga postanja, 2:18); čoveku je prisustvo drugog neophodno, makar i iz golog koristoljublja.
Danas živimo u svetu koji u individualizmu gleda vrhunsku vrlinu, uprkos tome što je čoveku opstanak bez drugih ljudi – nemoguć. Iluzija je da je tehnologija omogućila autistično, inokosno postojanje; čovek je osuđen da zavisi od prisustva i delatnosti drugih ljudi, ma koliko se tome opirao. Najžešći glasnogovornici samodovoljnosti su ljudi koji ni dana ne bi opstali ukoliko bi se našli na pustoj planini, prinuđeni da se sami postaraju za hranu, sklonište i ogrev. Individualizam je najčešće pervertirani elitizam, koji odbija da razume da stoji na ramenima „mase“, bez koje ne bi opstao fizički, bez koje bi izgladneo, bio zatrpan smećem, pokvarenim i nefunkcionalnim okruženjem, bez koje bi sve podrazumevane privilegije postale borba za goli opstanak.
Civilizacija i tehnologija stvorile su iluziju zasluga; ko se uz njih bolje uspinje i njih drži, živi u uverenju da se one, za njega, podrazumevaju; i bio bi preneražen mogućnošću da u nekakvoj novoj preraspodeli sveta bez tih zasluga ostane. Zato se grčevito drži sveta koji odobrava njegove privilegije, čak i kada taj svet prkosi svakoj logici i održivosti.
Tako ustrojen čovek može da stane uz ideje kojima se protivi, ukoliko one idu na ruku njegovom udobnom postojanju. On će lako pristati uz „the next big thing“, uz trend koji se zaodeva u avangardu i slobodoumlje. Za njega je podrška proklamovanim idealima postala nagon, koji vladari sveta perverzno podmeću kao pristajanje uz razumno, dobro i napredno. Tako se čovek, gadljiv prema stadu, poslušno pokorava čobaninu, potpuno nesvestan toga što čini, uveren i dalje u sopstvenu ekskluzivnost.
Na delu je sakupljanje – u nas bi se reklo „s koca i konopca“ – ljudi koji nemaju nikakav stvarni lični stav prema ideji uz koju pristaju. Oni poseduju nagon koji će im – s manje ili više uspeha – sugerisati kada treba da napuste neplodnu (nekorisnu) ideju i sa njom povezan pokret.
Nasuprot sakupljanju – otpadaka, pabiraka, suštinski nepovezanih monada, stoji SABIRANJE. Ljudi se uz ideju sabiraju spremni da prihvate rizik, svesni različitosti onih sa njima sabranih, ali držeći se uverenja da je ideja vrednija i važnija od koristi ili međusobica. Na sabiranju počivaju sva najtemeljnija, najveličanstvenija ljudska dostignuća: ono podrazumeva prevazilaženje sopstvenih ograničenja ujedinjavanjem sa zajedničkim ciljem. Taj cilj svakog pojedinca nadilazi, ali zajedno, oni ga mogu doseći. Čini se da je francuski sociolog Dirkem (Durkheim) ovo imao na umu kada je izneo tezu o kolektivnom izvoru društvenih i religijskih ideja. Udruživanje ljudi u društvene tvorevine rađa jednu osobenu, novu realnost koja utiče na mišljenje i ponašanje i stvara novi kvalitet nesvodiv na skup pojedinaca. Premda je Dirkem u kolektivnoj svesti video izvor religijskog mišljenja, stvar se može posmatrati i drugačije: samo najuzvišenije ideje rasporostiru se kroz nesvodive pojedince jednakom silom, tako da i njima dodaju, a da i oni sami donose, novi, idealni kvalitet. U ovom svetlu treba posmatrati i reči Gospoda: „Jer gde su dvojica ili trojica sabrana u moje ime, tamo sam i ja sa njima“ (Mt, 18, 20).
Sabiranje nije moguće bez ideje koja nadilazi pojedinačno postojanje; i etimološki, reč „sabiranje“ podrazumeva novu i veću vrednost, nasuprot sakupljanju kao skupu pojedinačnih vrednosti.
Saborni i sabrani, izjednačavamo se vrednošću cilja radi kojeg se okupljamo, nezavisno od načina našeg doprinošenja tom cilju: neko će da predaje ili propoveda, a neko da čisti toalet, i oba su podjednako vredna. Sabornost nije „tolerancija“ – jer tolerancija znači svesno trpljenje onoga čemu nismo skloni zarad višeg (makar i u vidu političke korektnosti) cilja. Sabornost, pak, podrazumeva da je jednako vredan svaki učesnik i da bez bilo koga nema ni zbira – a time ni mene u tom zbiru.
No, koje su te ideje koje objedinjuju naše delanje? Šta je kvalitet u kojem bismo da saučestvujemo?
Najveći uspeh nepojamnika ili globalnih moćnika, kako god ko to vidi, i leži u tome što nas je razlučio od opšteg dobra (kao da naše lično dobro može biti nezavisno od opšteg), što je razorio i relativizovao zajednice i ostavio nas da se „svaki sa vrhovnom vlašću na svom prestolu gordi i veliča“ (P. Petrović Njegoš: Luča mikrokozma). Pa ipak, svaki gordeljivac očekuje pohvalu i podršku od onih na istom zadatku, makar i kratkotrajnu i arbitrarnu, čime potvrđuje važnost kakve – takve zajednice.
Time se vraćamo na početak: sabiranje, ili sakupljanje?
Ovo potonje znači – oduzimanje; oduzimanje sebe od veće vrednosti, višeg cilja i smisla života.
Izvor: Duhovna Hajdučija/Fejsbuk
