И најокорелији индивидуалиста сложиће се да „није добро да је човек сам“ (Књига постања, 2:18); човеку је присуство другог неопходно, макар и из голог користољубља.
Данас живимо у свету који у индивидуализму гледа врхунску врлину, упркос томе што је човеку опстанак без других људи – немогућ. Илузија је да је технологија омогућила аутистично, инокосно постојање; човек је осуђен да зависи од присуства и делатности других људи, ма колико се томе опирао. Најжешћи гласноговорници самодовољности су људи који ни дана не би опстали уколико би се нашли на пустој планини, принуђени да се сами постарају за храну, склониште и огрев. Индивидуализам је најчешће первертирани елитизам, који одбија да разуме дa стоји на раменима „масе“, без које не би опстао физички, без које би изгладнео, био затрпан смећем, поквареним и нефункционалним окружењем, без које би све подразумеване привилегије постале борба за голи опстанак.
Цивилизација и технологија створиле су илузију заслуга; ко се уз њих боље успиње и њих држи, живи у уверењу да се оне, за њега, подразумевају; и био би пренеражен могућношћу да у некаквој новој прерасподели света без тих заслуга остане. Зато се грчевито држи света који одобрава његове привилегије, чак и када тај свет пркоси свакој логици и одрживости.
Тако устројен човек може да стане уз идеје којима се противи, уколико оне иду на руку његовом удобном постојању. Он ће лако пристати уз „the next big thing“, уз тренд који се заодева у авангарду и слободоумље. За њега је подршка прокламованим идеалима постала нагон, који владари света перверзно подмећу као пристајање уз разумно, добро и напредно. Тако се човек, гадљив према стаду, послушно покорава чобанину, потпуно несвестан тога што чини, уверен и даље у сопствену ексклузивност.
На делу је сакупљање – у нас би се рекло „с коца и конопца“ – људи који немају никакав стварни лични став према идеји уз коју пристају. Они поседују нагон који ће им – с мање или више успеха – сугерисати када треба да напусте неплодну (некорисну) идеју и са њом повезан покрет.
Насупрот сакупљању – отпадака, пабирака, суштински неповезаних монада, стоји САБИРАЊЕ. Људи се уз идеју сабирају спремни да прихвате ризик, свесни различитости оних са њима сабраних, али држећи се уверења да је идеја вреднија и важнија од користи или међусобица. На сабирању почивају сва најтемељнија, највеличанственија људска достигнућа: оно подразумева превазилажење сопствених ограничења уједињавањем са заједничким циљем. Тај циљ сваког појединца надилази, али заједно, они га могу досећи. Чини се да је француски социолог Диркем (Durkheim) ово имао на уму када је изнео тезу о колективном извору друштвених и религијских идеја. Удруживање људи у друштвене творевине рађа једну особену, нову реалност која утиче на мишљење и понашање и ствара нови квалитет несводив на скуп појединаца. Премда је Диркем у колективној свести видео извор религијског мишљења, ствар се може посматрати и другачије: само најузвишеније идеје распоростиру се кроз несводиве појединце једнаком силом, тако да и њима додају, а да и они сами доносе, нови, идеални квалитет. У овом светлу треба посматрати и речи Господа: „Јер где су двојица или тројица сабрана у моје име, тамо сам и ја са њима“ (Мт, 18, 20).
Сабирање није могуће без идеје која надилази појединачно постојање; и етимолошки, реч „сабирање“ подразумева нову и већу вредност, насупрот сакупљању као скупу појединачних вредности.
Саборни и сабрани, изједначавамо се вредношћу циља ради којег се окупљамо, независно од начина нашег доприношења том циљу: неко ће да предаје или проповеда, а неко да чисти тоалет, и оба су подједнако вредна. Саборност није „толеранција“ – јер толеранција значи свесно трпљење онога чему нисмо склони зарад вишег (макар и у виду политичке коректности) циља. Саборност, пак, подразумева да је једнако вредан сваки учесник и да без било кога нема ни збира – а тиме ни мене у том збиру.
Но, које су те идеје које обједињују наше делање? Шта је квалитет у којем бисмо да саучествујемо?
Највећи успех непојамника или глобалних моћника, како год ко то види, и лежи у томе што нас је разлучио од општег добра (као да наше лично добро може бити независно од општег), што је разорио и релативизовао заједнице и оставио нас да се „сваки са врховном влашћу на свом престолу горди и велича“ (П. Петровић Његош: Луча микрокозма). Па ипак, сваки гордељивац очекује похвалу и подршку од оних на истом задатку, макар и краткотрајну и арбитрарну, чиме потврђује важност какве – такве заједнице.
Тиме се враћамо на почетак: сабирање, или сакупљање?
Ово потоње значи – одузимање; одузимање себе од веће вредности, вишег циља и смисла живота.
Извор: Духовна Хајдучија/Фејсбук
