Пише: Милош Лалатовић
Кад се говори о рату између држава, на крају бива познат исход рата, мада више ни то није случај, и рат се избезобличио. Али у рату је мање позната судбина обичних људи, можда ријетко која, а рат су започели други, а они су платили цијену.
Данас читам судбину једне жене из Украјине, која ће вјероватно у мору других трагичних убрзо бити заборављена. Она је јако вољела животиње, отишла је у азил за псе са храном, жртвујући свој живот. И дала га је. Сликала се прије тога са врећом хране за псе. Многи људи рећи ће, да је „луда“ и итд. Можда дјелује као фраза, али је она у тим псима видјела једну од ријетких одлика људскости у овоме рату. Људи су постали животиње, пси су постали људи. Није познато шта се десило са псима из азила, није ником ни било важно, али вјероватно су и они настрадали. Муж несрећне жене је после свега рекао да је много вољела животиње, да су кући имала пса и мачку. Једна од посебно тужних сцена ратова су изгубљене и израњањаване животиње, које очајно лутају улицама, при том тужно цвилећи, мучући или шта ли већ гласовима, који парају срце. Дјелују као да су једино оне сачувале „људскост“ у рату, и да је бране беспрекорно до смрти.
Поред животиња, људскости у ванредним ситуација се одликују и људи са маргине, који жртвују свој живот да би спасили неко маче или куче, јер они су му били најчешће и једини пријатељи.
Све ове наизглед обичне, скрајнуте људе, рат је увијек или у већини случајева најмање интересовао.Они су имали свој мали живот од данас до сјутра са свим његовим мукама, патњама, ситним задовољствима. Велика је несрећа, кад политика и рат успију и ове „мале“ са различитих страна да заваде и закрве, а до јуче су дијелили добро и зло.
Све ово дјелује као досадна прича много пута испричана и препричана, али увијек изнова и изнова бива актуелизована.
Колико се у сваком рату уништи „држава“ и „свијетова“ свих тих малих, а великих људи и животиња, које су рату постали „људи“…
