У богатом репертоару хришћанске хагиографије (биографија светих) постоји и прича о светом Генесију. Прича каже да је живео у трећем веку, и да је био римски глумац (што се у ранохришћанско време сматрало веома нечасним занимањем). У једној позоришној представи, чији је циљ био да исмева хришћанство, Генесије је глумећи, у сврху пародије, да се крштава, доживео истинско преобраћење и постао хришћанин. Одбивши после да се одрекне Христа, био је погубљен. Генесије је, дакле, под маском хришћанина, постао хришћанин и пострадао као мученик за ”истину” коју је спознао на сцени, у контексту театра. Реалност и драма (страдања) се тако преплићу са виртуелно реалним драмске форме, из чега се рађа ”истина”, како она естетска, тако и едукативно-морална, али и метафизичка.
У недавном обраћању медијима (30. јануара 2023. у Петрињи), председник Хрватске Зоран Милановић је изрекао неколико ствари вредних пажње, управо због њиховог ”јуродивог” карактера, које одступају од доминантног медијског и интелектуалног маинстреама унутар ЕУ-а.
Милановић констатује да је ХЏ направио од ”нас” (нејасно је да ли од државе, државног руководства Хрватске или од свих грађана) – кловнове:
”…доведени смо у статус вазала, односно клауна у овом цијелом међународном поретку, у том циркусу. Има ту неке артистичке вриједности… Ми смо клаунови, таквим нас је учинио ХЏ. Међутим не дам да будемо циркуске пудлице. То је статусно питање. Клаунови може. Клаун има невеселе тужне очи, али има свој психо устрој, иза тога се скрива нешто богато. Пудлица је пудлица, циркуска… То покушавају неки направити од нас.”
Нешто касније, реферишући се на исту метафору, Милановић као да артикулише и своју улогу. Будући да (Андреј) Пленковић ”покушава од нас [државе] направити циркуске пудлице”, Милановићев одговор је ”… останимо клауни. То је часна улога. То је умјетност”.
Оно што је ”знаковито” у овом Милановићевом говору јесте амбивалентан статус кловна. Милановић га схвата готово као трагичну фигуру, која је тужна иако се од ње (у циркусу) очекује да забавља, али која упркос улози коју игра ипак има скривени, дубљи садржај. У том смислу, кловн као да у себи обједињује улогу (трагичног) глумца и дворске луде.
”Глумећи” (дакле одлазећи у простор фикције) кловн-глумац може представити и изговорити ”истину”, и може чак, попут Генесија, и сам доживети преображај играјући одређену улогу, иако није са том намером преузео улогу.
Али контекст Милановићеве употребе појма кловн такође сугерише и могућност да кловнове схватимо не само као циркуске забављаче већ и специфичније, као дворске луде, тј. као легендарне забављаче на краљевским дворовима који су, баш зато што су били ту у ”неозбиљној” улози (у ”озбиљном” контексту двора), имали привилегију да саопште владару ”истину”, што други нису смели како би били сигурни да ће им глава остати на раменима.
При томе, обично су сви ти ”озбиљни” дворски контексти заправо прави циркуси, где су владари главни циркузанти, док су дворске луде једини трачак разума у помахниталом политичком циркусу.
Уместо да задржи достојанство кловна-дворске луде, од Хрватске, тј. њеног државног руководства, се очекује да постане ”пудлица”, а Милановић открива и контекст унутар ког пудлица треба да изводи циркуске тачке. Говорећи о рату у Украјини, он каже:
”Који је циљ овог рата? Је ли то побједа против нуклеарне супер силе која ратује на својој граници у другој држави у коју је упала? Може ли се такву државу побиједити конвенционалним средствима? Који је одговор? … Како је се може побиједити? Тако да је се раскомада? Па да онда у очају испали оних 6.000 главица и главуша нуклеарних које има и да онда сви иду дома плакат. Је ли то рјешење? Дакле све вријеме тражим рационалан план. (…) Тко плаћа цијену? Еуропа плаћа цијену. Америка је плаћа најмање. (…) А Руси? Рачунајте да је то њима као [што би Америци били] Мексико или као Канада. (…) Од 2014. до 2022. ми гледамо како нетко провоцира Русију с намјером да овај рат избије. И избио је… Ајмо сад, који је сад план? (…) И ви ме питате које је рјешење? Треба питати Вашингтон прије свега. Јер ја га на овај начин не видим. (…) Ово је у одређеној мјери дубоко неморално што радимо као колективни Запад, који у бити не постоји. (…) Њемачки тенкови у Харкову ће додатно хомогенизирати Русе… Ово је политички неинтелигентно.”
Милановић јасно увиђа да све, или бар велика већина држава ЕУ-а, плешу онако како им то диктира империјални западни центар. Већина ЕУ лидера, председника и премијера влада, збиља и нису друго до бизарне фигуре, које заједно са послушним медијима и интелектуалцима-циркузантима, доследно и неуморно понављају устаљене мантре, правећи од европских земаља и читаве ЕУ, да се послужим Милановићевом метафором, пудлице, а можда и само пуппетс, које се без вођства са стране уопште и не могу покренути.
Милановић, дакле, покушава за себе, и политичко руководство Хрватске, изборити или одбранити статус циркузанта-дворске луде. Та луда ће, истина, морати играти неке улоге, али ће исто тако моћи и изрећи – ”истину”.
Међутим, истину није никад лако изрећи, чак ни дворској луди, а посебно је то тешко у савременом глобалном циркусу, који не само да се састоји од пудлица и лутака, већ се полако претвара у циркус-лудницу:
”Видимо у Еуропском парламенту да неки пољски и литвански заступници… говоре о дисмембермент, о кидању Русије. Чујте, то је махнито. То је манично-депресивно понашање. Ми и Срби се нисмо толико мрзили. (…) То лудило, ако му не можеш стати на крај, треба се од њега макнути, да не пређе на тебе.”
У том европском и глобалном циркусу-лудници, један високо позиционирани функционер, једне од ЕУ држава, је свестан своје улоге кловна-дворске луде. Јер, као и сви ”лидери” колонија (што не само балканске, већ и највећи број европских замаља свакако јесу), колико год деловали моћно и утицајно унутар колоније, они нису друго до ”пудлице” или, у бољем случају, циркузанти-луде на империјалном двору.
Генијалност ових Милановићих опаски се састоји у томе што он свесно преузима улогу кловна-луде, и користи је као могућност да каже истину. Глумци-кловнови-луде су под маском, и управо им та маска омогућује да (про)јаве истину.
И тако присуствујемо једном заокрету достојном античких драма: председник-кловн-луда-која-говори-истину, стоји насупрот ”слободним” и ”независним” маинстреам медијима као једном од темеља ”демократије”, износећи им – истину. А истина, као што знамо, може бити крајње опасна.
Давор Џалто
Извор: Аутограф.хр
