Постоји у Сарајеву прегршт публициста који уназад најмање пет-шест година крајем сваког децембра пишу текст из жанра “Срећна нова, 1992”.
Некад се текст баш и зове тако, али чак и кад формално и не носи такав наслов, управо тај наслов би био најтачнији. Мотиви се понављају као устаљени епитети. Милорад Додик је нови Радован Караџић, овај или онај сарајевски медиј је нови YUTEL, Бошњаци су опет наивни, Срби су опет крвожедни, Хрвати су опет перфидни, и тако даље, и томе слично. Срећа да утицај тог кружока на обичне људе тежи нули, пошто би се иначе таква пракса могла прозвати изазивањем страха и панике. Најгоре у свему је што код њих нема апсолутно никакве одговорности. Прогласе, рецимо, 2018, новом 1992; за разлику од 1992, кад је у Босни и Херцеговини главу изгубило неколико десетина хиљада људи, 2018. се не деси ништа претјерано неуобичајено, међутим, од ових злогуких пророка ни писма извињења, ни разгледнице покајања, ништа, само пребацују пророчанство на наредну годину.
Фридменов закон
Десило се, међутим, да им је нова, 2023. дала посве нов шлагворт за њихове теореме. Чекам, ево, већ данима хоће ли се сјетити да га примијене, кад оно ништа. А заправо је супер фора. Наиме, посљедњи дан 2022. године био је и посљедњи дан постојања “Мекдоналдс” ресторана у Босни и Херцеговини. Неких једанаест и по година након што је први “Мекдоналдс” ресторан у БиХ отворен, укинута је комплетна локална франшиза. Неки људи су остали без посла, послата је и, како се то каже, негативна порука глобалним инвеститорима, али цијела ствар има и много већи друштвени, културолошки и историјски пртљаг. У контексту ових “ратних труба”, вриједи се сјетити оног старог “Фридменовог закона”, односно полушаљиве теорије новинара и публицисте Томаса Фридмена из књиге “„Лексус и маслина”“. По тој теорији, никад у историји нису међусобно ратовале двије државе, а да у обје постоји “Мекдоналдс”. Чак се и рат Русије и Украјине “уклопио” у теорију, пошто је послије почетка рата “Мекдоналдс” напустио Русију (као и Бјелорусију, уосталом). Пошто “Мекдоналдс” постоји и у Србији и у Хрватској, ове земље би сада могле да зарате са БиХ, а да се Фридменов закон не прекрши. Имајући у виду каквом аргументацијом ова “екипица” обично барата, ова врста логике била би барем помало забавна.
Босански грб
Шалу на страну, прича о “Мекдоналдсу” међу Јужним Словенима достојна је неке књижице или документарног филма. Још за вријеме постојања СФРЈ, у Београду је отворен први “Мекдоналдс” па су навијачи Црвене звезде у својим вербалним надгорњавањима са навијачима Динама ту чињеницу узимали као кључни доказ супериорности Београда у односу на Загреб. Послије распада Југославије “Мекдоналдс” је похрлио у Хрватску и Словенију. Кад је рат у БиХ завршен Загреб, Сплит и Ријека, примјера ради, на “Мекдоналдс” су се већ били навикли. У првим постдејтонским годинама кључ сигурносне ситуације у БиХ држали су Американци. Стога ваљда и није чудно да се већ 1996. и 1997. стало говоркати у доласку “Мекдоналдса” у Босну и Херцеговину. Траг тога данас проналазимо у укориченом опусу покојног и непрежаљеног Игора Мандића. У његовој књизи “За нашу ствар” проналазимо његову колумну изворно објављену још 20. августа 1997. у ријечком дневнику “Нови лист” под насловом “Босански грб”. Мандић се у том тексту бавио неуспјешним покушајем “Мекдоналдса” да у Босни и Херцеговини отвори свој ресторан. Овом аутору је ономад било симпатично да је “босанско-херцеговачка влада одбила у своје окружје прихватити планетарно моћну институцију”, тј. “Мекдоналдс”. Прорекао је ономад Мандић да ће много воде протећи Миљацком прије него “Мекдоналдс” дође у Сарајево, но да је сваки отпор на крају илузоран. Овако је, дакле, резоновала “његова маленкост”, а прије четврт вијека: “Нисам довољно проницљив за далекосежно промишљање (…) могу ли се ћевапи уопће отхрвати наступу Јенки-пљескавице”?
Корупција и гастрономија
По Мандићу, највећи противник “Мекдоналдсу” у БиХ је – гастрономија. Ко ће на “Мекдоналдс” поред силних ћевапа? Крајем прошлог вијека, међутим, по многим медијским извјештајима, “Мекдоналдс” у Босну и Херцеговину није стигао због корупције, односно због, како се то каже, нездравог пословног амбијента. Прошла је била скоро деценија и по, а онда се средином 2011. године, у јулу мјесецу, у Сарајеву, у самом центру града, у Титовој улици, указао први “Мекдоналдсов” ресторан у Босни и Херцеговини. Сјећам се тих дана ми је један сарајевски таксиста, бивши камионџија, причао како је “Мекдоналдс” јео само кад је возио кроз Бугарску, јер је једино тако био сигуран да му неће “подвалити крметину”3, да му не пада на памет да у Сарајеву једе те “пластичне микро пљескавице”, али да му је драго да се то чудо отворило јер “то има свугдје у нормалном свијету”, а и да има гдје извести дијете на рођендан. “Мекдоналдс” је нешто касније отворен и у Бањалуци, такође у строгом центру, у Господској улици, али ту му је рок трајања био још краћи. Поред роштиља и бањалучких ћевапа “Мекдоналдс” није имао превише шансе. Углавном, ако се вратимо на Сарајево, десет година и није тако кратак период. Људи су се већ полако навикли на “Мекдоналдс”. Никоме није падало на памет да би “Мекдоналдс” могао одједном да нестане. Чинило се да кад “Мекдоналдс” негдје дође, он ту дефинитивно и остаје. Постоје примјери да се повлачио из појединих градова (није Бањалука једини примјер, повукао се “Мекдоналдс”, примјера ради, и из Зрењанина), али да оде из цијеле земље, а да разлог није рат или нека таква катастрофа, то баш и није био обичај.
Казахстанска веза
Послије 2010, 2023. је прва година без “Мекдоналдса” у Босни и Херцеговини. То симболички није неважно. Оно што је такође индикативно јесте да та вијест изван Босне и Херцеговине није привукла превише пажње. Оно што јесте привукло становиту пажњу глобалних медија јесте повлачење “Мекдоналдса” из Казахстана. У ову земљу која има 19 милиона становника “Мекдоналдс” је стигао 2016, а у међувремену је тамо отворио укупно 24 ресторана запошљавајући чак 2.000 радника. Почетком ове године “Мекдоналдс” је окончао своје пословање у Казахстану, а као разлог је наведена “поремећеност ланаца снабдијевања”. Било како било, и “Мекдоналдс” ће из босанскохерцеговачке перспективе поново постати бренд чије производе је могуће пробати тек кад се пређе граница. Како је и трава увијек зеленија с друге стране, и окус “биг мека” ће будућим бх. туристима по свој прилици бити бољи него онај који евентуално памте из локалног “Мекдоналдса”.
Мухарем Баздуљ
Извор: Глас Српске
