Pesnik, koji nam toliko nedostaje u ova smutna vremena, pišući o svetu brinuo je iznad svega o skladu između reči i pojave, iz te ravnoteže nastajala je promišljena stvarnost u kojoj su se njegovi čitaoci osećali bezbedno i lepo, kao ljudi u svom jeziku i u zbilji koja je njihova. Po svojoj prirodi erudita, čovek koji je živeo s knjigama i u njima, izuzetan poznavalac više evropskih jezika, književnosti i kultura, vrstan prevodilac i svetski putnik, Danojlić je živeo, disao i u potpunosti postojao jedino u svom maternjem jeziku
Dr Sanja Bošković Danojlić rođena je u Sarajevu, gde je završila studije Komparativne književnosti i filozofije na Filozofskom fakultetu. Magistrirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a doktorila na Univerzitetu u Poatjeu u Francuskoj, na kome je redovni profesor na katedri za slavistiku. Autor je, između ostalog, studije „Kosovski kulturološki mit“, u kojoj se bavi nasušnim odrednicama našeg identiteta. Supruga velikog srpskog pesnika Milovana Danojlića, o kome Duško Babić kaže da, po skrupuloznosti služenja jeziku, staje rame uz rame s Lazom Kostićem i Momčilom Nastasijevićem, rado se odazvala da sa čitaocima „Pečata“ podeli svoja sećanja na nedavno otišavšeg stvaraoca.
Kad sam vam pisao i molio vas za razgovor o našem velikom pesniku, osetio sam, bez ikakvog sentimentalizma, koliko mi (nam) taj čovek nedostaje. U svom elektronskom pismu, opisao sam dubinu pesnikovog nedostajanja rečenicom iza koje i sada sasvim stojim: „Danojlić je bio vitez ovog jezika, tvrđava na Rudniku s koje se, kad se pogleda, vidi da li nam stižu prijatelji ili neprijatelji. Treba, za vremena koja dolaze, graditi kult Danojlića, ali ne onaj dinarski, monumentalistički, nego šumadijski, krajputaško-smerni, od njiva naših i sunčeve svetlosti, od Zmijinog svlaka i Velike pijace.“ Zašto nam toliko nedostaje Danojlić? Hoće li naš jezik, u doba Tik-toka i radikalnog prezira knjige, bez njega biti još siromašniji?
U potpunosti razumem složenost vaše zapitanosti. Ako se izuzme lični deo, u koji se nastanila, nakon Pesnikovog odlaska, nenadopuniva praznina, ono što nedostaje, to je svakako upliv Danojlićeve smirene energije kojom je posmatrao svet i imenovao stvari u njemu. I sama pomislim, često, šta bi on rekao da je čuo ili pročitao nešto od vesti koje u poslednje vreme kruže našom zbiljom kao opasni predatori… Danojlić je bio veoma složena duhovna pojava; radoznalost i spremnost da se svet upozna do najskrivenijeg detalja, te potom da se opiše na najtačniji mogući način, bile su odlike kako njegovog mišljenja, tako i njegovog pisanja. Potreba za preciznošću i tačnim imenovanjem su prioriteti njegovog pesničko-književnog sustava i stila.
A to će reći da je jedan od glavnih postulata Danojlićeve pisane reči bila mera: to je odlika velikih umova, imati snagu da se ne podlegne utisku, emociji, ideji, ideologiji, dakle raznim iskušenjima kojima su duh i svest izloženi u susretu sa stvarnošću. Pesnik, koji nam toliko nedostaje u ova smutna vremena, pišući o svetu brinuo je iznad svega o skladu između reči i pojave, iz te ravnoteže nastajala je promišljena stvarnost u kojoj su se njegovi čitaoci osećali bezbedno i lepo, kao ljudi u svom jeziku i u zbilji koja je njihova. Po svojoj prirodi erudita, čovek koji je živeo s knjigama i u njima, izuzetan poznavalac više evropskih jezika, književnosti i kultura, vrstan prevodilac i svetski putnik, Danojlić je živeo, disao i u potpunosti postojao jedino u svom maternjem jeziku. Mogao je da bude na bilo kojoj tački planete, ali je isključivo boravio u rečima koje je nasledio i delio sa svojim pradedovima i o kojima je domaćinski brinuo u želji da nasleđeni posed ostavi potomcima u što boljem stanju. Život se menja, a s njim menja se i jezik, to je jedinstven spoj povezanih posuda. Digitalno vreme traži i digitalni jezik, ali to je tek jedan segment složene stvarnosti. Određene političke i ideološke snage svesno rade na pojednostavljivanju čovekovog bića, no uverena sam da bi iz ovog ćorsokaka Danojlić našao izlaz i nadu verujući u snagu Božjeg nauma: istorija čovečanstva je hronološki uvid u razne načine kako su ljudi pokušavali da ponize i unište Sina Božjeg, no namere su jedno, a stvarnost je drugo… Dovoljno je da presahne elektronski izvor napajanja Tik-tok stranica, i uvidećemo da se čovek nije izmestio iz sebe i da u eri numeričkih slika opstaje težnja da se ne izda verujuća suština…
Kao pravi Šumadinac, čovek koji je znao čulnu meru kuće i okućnice, Danojlić je odbio da bude utopista; jer utopija znači nigdina, nedođija. Kako je uobličen njegov odlučni antiutopizam, koji se nije mirio ni s komunizmom, ni s globalizmom?
Zanesenost je deo pesničkog elana i doživljaja sveta. Danojlića su mogle da ponesu biljke, njihov skriveni tajni život koji se odvija pred našim očima a da nismo u stanju da proniknemo kako, opijao ga je živopisan hrast nedaleko od kuće u rodnom selu – mogao je satima da ga gleda i da mu se divi kao nedokučivom čudu – istovremeno utopizam i zamišljanje idealnih svetova bili su mu daleki. Sebe je doživljavao kao čoveka koji je ponikao na jednom mestu – svom mestu, njegovo mesto rođenja ga je odredilo u svakom pogledu: nikada nije zaboravio bosonogog dečaka koji je pobegao s rodnih brda u potragu za znanjem koje se nalazilo u svetu, ali osvajajući znanja i otkrivajući svet, nikada nije zaboravio svoje poreklo, ni svoju vernost rodnoj kući i okućnici. A domaćin-seljak ne može biti utopista, njegovo osećanje realnosti je pitanje života i preživljavanja, domaćin ne može sebi dozvoliti da zamišlja idealne letine, on svaki svoj prihod sa zemlje plaća stvarnim uloženim trudom. U istom smislu, Danojlić je upoznavao i procenjivao svet ne gubeći osećanje za stvarnost, ne ispuštajući iz vida ozbiljnost truda i rada koji su zalog čovekovog opstanka.
Danojlić je bio istinski rodoljub, koji se ponosio Srbima, koji je voleo i žalio Srbe, ali koji nikad nije prestao da preispituje naše mane. On je, 1986. godine, u Kanadi, napisao zaveštajne stihove uokvirene slikom čoveka što stoji pred grobom pokrivenim snegom, sa svećom i bosiljkom pobodenim u teglu, dok se vosak polako topi po belom pokrivaču…
Iz te, tipično naše slike, rađa se dalekosežan zaključak, koji me je odavno „presekao“, ali koga nikako da se oslobodim: „A reka opet teče nekud mimo, i miš u temelju rodne kuće grebe. / Mi odlučismo da ne postojimo, / Pred gorima se postidesmo sebe. / Kratko je vreme, dugo sagrešenje. / Ni smrt nam neće doneti rešenje.“ Odakle Danojliću takva patriotska vidovitost?
Da, patriotizam…Osećanja koja negujemo prema svojoj zemlji i koja potvrđujemo željom i voljom da svoju domovinu branimo i izgrađujemo. Mislim da je osećanje patriotizma kod Danojlića prevacxodno zasnovano u jeziku, tj. u jeziku kao mestu u kome je nastala, u kome se izgradila i u kome živi domovina. Za našeg Pesnika, jezik je naša kuća, u nju su stali svi Srbi, u njoj žive kroz vekove, ta jezička kuća-domovina je njihovo najveće postignuće, kako je znao reći, ona im je davala utočište i u vremenima kada su im državne granice brisane sa karata sveta, tu su se rađali i hranili naraštaji Srba zahvaljujući kojima se srpsko slovo još uvek čuje i ucrtava u geografski prostor. Jezik je jedina domovina za Danojlića, u njemu je pohranjeno sve: naša kolektivna sećanja, naša istorija, tu su zavek opisani i opevani naši predeli, junaci, važne bitke, tu su upisana naša verovanja, u jeziku spavaju naši preci i rađaju se njihovi potomci. Zaljubljenik u samo jedan jezik, svoj maternji, Danojlić je i odani vojnik nacionalnog bića koje živi i izražava se u njemu; naš pesnik je borac za pravdu i pravo na život, on je borac za čistoću i izražajnu preciznost jezika, brigom za jezik i sudbinu svog naroda, Danojlić je i graditelj, utemeljivač prava na istinu i imenovanje stvarnosti, naše, srpske stvarnosti.
Proputovao je veliki deo sveta, obišao mnoge kontinente, upoznao razne narode i kulture, ali sve ih je razumevao kroz jedan jedini ključ: srpski jezik i iskustvo srpskog naroda koje je utkano u maternjem jeziku. Prepoznavao je lako naše odbegle zemljake, nastanjene diljem sveta, prepoznavao ih je u govoru običaja i verovanja koje su poneli sa sobom a koji su nastavili da žive zajedno sa njima na drugoj strani planete: jezik je čudo, temelj na kojem počiva ne samo osećanje pripadanja već i osećanje deljenja kolektivne sudbine utkane u rečima maternjeg jezika… Stoga, možda možemo reći da je autor Urođeničkih psalma pre svega prosvećeni patriota.
Da li je narod za Danojlića samo datost ili je i zadatost? Kako sačuvati budno stanje nacionalne svesti bez koje se, kako je govorio Milovanov omiljeni Andrić, pada u ropstvo?
Briga o jeziku je briga o mentalnom zdravlju naroda i nacije. Naši preci su proveli vekove u mraku vasione i u svetlosti usmenog nasleđa, čak i u teškim vremenima otomanske dominacije, epski stih im je bio nacionalna, moralna i kosmička luča, deseterac im je objašnjavao ko su i šta su, odakle su krenuli i ka čemu teže. Ako se vratimo Andrićevom opusu, u njegovoj proznoj fresci balkanskih naroda i sudbina, Srbi su zauzimali veoma specifično mesto upravo zbog toga što se nisu odricali sopstvenog usuda, i svoje suštine, čak i u trenucima velikih iskušenja. Bili su i ostali ono što jesu: narod koji ima snage da se održi u svom jeziku, da ga odbrani kao svoje jedino imanje i kuću, narod koji ne može da zaboravi zavete predaka. Moja baka, Srpkinja iz Bosne (a to je prevacxodno autentična mera nadoknade za opstanak), znala je reći: za sve što mislim ili radim, ima ko da plati – moja glava na ramenima. A to će reći da su Srbi znali cenu istine i slobode do kojih su držali a koje su se ponekad plaćale i žrtvom. U otporu nestajanju, zatiranju, odgajali su se viševekovni naraštaji, sve u nameri da ne zaborave ko su i šta im je činiti… U ne tako davnoj prošlosti, desilo nam se da su nam i tu svetu reč srpske upornosti i izdržljivosti – otpor – okaljali davoski ideološki prvaci, ali, srećom, ne za dugo. Narod se ipak u jednom času osvestio i shvatio podvalu po zidovima naštampanih slogana i stisnute pesnice. Istovremeno, to govori da su nas savremeni kolonizatori i okupatori dobro proučavali, da su se spremali kako da nam priđu i čime da nas osvoje. To je možda i najopasniji deo borbe, nasrtaj na jezik, izvrtanje značenja, manipulacija važnih pojmova u kojima obitava kolektivno biće.
Globalictički jezički pohod nije slučajan: uniformisanje osećanja sveta putem važnih životnih pojmova čija značenja stižu iz tuđih kultura veoma je suptilan način rasvešćivanja naroda i kolonizovanja svesti. U tom smislu treba biti oprezan i brižan prema maternjem jeziku, razvijati ga kao sopstveno oruđe potpuno sposobno da nas prati i u digitalnom vremenu… Jer ne treba zaboraviti da je dovoljno da se jedna nula zaljulja u 0-1 svetu, te da se globalni megapolis uruši. Ono što će ostati biće Markov jezik ili jezik Svetog Save koji će bez teškoće nastaviti da imenuje naša brda i hleb nasušni…
Uvek sam imao utisak da je Danojlić stidljiv čovek. Kad sam bio u njegovom društvu, i prisustvovao kad govori stihove – uvek mi je izgledao kao neko ko prvi ili drugi put nastupa u životu, i koji sa sobom nosi optužbu rodnih Ivanovaca da se, možda, bavi „besposlicom“ („Knjigu čita – na tavanu nema žita“, zapamtio sam jednu seosku rugalicu iz mog zavičaja; čitaoci i pesnici su našem seljaku bili pomalo sumnjivi, bez obzira što je cenio i učitelje i pesmu, pre svega deseteračku). Delili ste stvarnost s pesnikom čiji je raskošni dar znao meru i granicu. Kako je izgledao njegov stvaralački dan? Da li je uspevao da pesničko dionizijsko ukroti šumadijskim apolonstvom?
Da, Danojlić je bio stidljiv i izuzetno skroman čovek. Uz sve to, kao i sve velike ljude, krasila ga je jednostavnost. Tačna mera stvari, ne poneti se, ostati pri sebi i u sebi, to je bilo Danojlićevo osećanje sopstvene uloge koju mu je Svevišnji dodelio. Popularnost ili osećanje važnosti koji su mogli ići s njegovim javnim životom ne samo da ga nisu zanimali nego ih je više trpeo kao stihiju stvari kojoj se nije dalo umaći. Naš Pesnik je voleo anonimnost i tišinu. U Francuskoj se osećao slobodnim i oslobođenim od zvaničnog dela svoje ličnosti. U toj potpunoj slobodi mogao je da živi bez sujetnih ograničenja svu prirodnu lepotu svojih raznovrsnih i razuđenih talenata.
Živeći s njim, cxvatila sam i logiku njegovih ritmičnih tematskih opredeljenja, kao i radnih navika. Ako bi radio na nekoj od svojih knjiga, tome bi se u potpunosti posvetio. Kada bi knjiga bila završena, uvek bi osećao potrebu da se odmori, tj. da se udalji od svog unutarnjeg sveta. Obično bi potom usledili periodi kada bi se posvećivao prevođenju. Cxvatao je to kao odmaranje od samog sebe. Krenuvši u novi prevodilački poduhvat, Danojlić bi se osećao kao dečak-pustolov koji kreće u nepoznato, u novo otkrivanje sveta. Bio je posvećen svakom autoru čije bi delo prevodio, zanimalo ga je sve što je bilo vezano za odabranu knjigu i autora, tako da su njegovi prevodi odavali posvećenost i studioznost. U vreme kada je radio na prevodu Bodlera, u jednom trenutku smo bili na planini, na zimovanju s decom. Dečacima se žurilo da što pre stignu do staze za skijanje, a njihov otac se vajkao da li da ide s nama ili da ostane da radi. Da bi prekratio nedoumicu, naš mlađi sin je rekao „tata, idi ti da pišeš Bodlera, a mi idemo na skijanje“. To je ostala kućna anegdota, ali istovremeno Danojlićev postupak u prevođenju nekada se nije mnogo razlikovao od samog pisanja. Za neke njegove prevode Klodelovih pesama stručnjaci su smatrali da je francuski pesnik ponekad bolje zvučao na srpskom nego na maternjem jeziku… Na isti način, prevod Šekspirovih soneta, s komentarima i objašnjenima, predstavlja svojevrsno prevodilačko remek-delo.
Inače, Danojlićev radni dan imao je svojevrstan ritam od kojeg se nije odstupalo. Kao ranoranilac, sedao je za radni sto već oko pet ujutro, posao prekidao oko deset; tada bi odlazio na pijacu ili do grada u medijateku na prelistavanje stranih časopisa i podizanje novih knjiga. Nakon ručka bi se kratko odmarao i negde oko dva po podne ponovo bi sedao za radni sto, nakon čega bi usledili šetnja i odlazak na plivanje. Njegove šetnje su bile peripatetičke, obično bi tada domišljao ono na čemu je radio; svi su u susedstvu i na bazenu znali mesta gde se redovno zaustavljao da zapiše ono što se u hodu razbistrilo… Po povratku bi, zapisano na papirićima, prekucavao i slagao u dva odvojena primerka (pri kucanju je redovno koristio indigo). Potom bi papiriće (na kojima su obično nastajale i prve verzije ispisane rukom) cepao… Sve što je napisao, dakle svaka njegova knjiga proze, poezije ili prevoda, bila je rezultat pet-šest korigovanih rukom ispisanih i prekucanih verzija teksta. I kada bi predavao rukopis, u završnim iščitavanjima preloma već je beležio mesta koja je smatrao da ih treba doraditi za sledeće izdanje… Brušenje jezika, traganje za skladnom elegancijom misli i izraza činili su Danojlićevo estetsko načelo. Pri tome je imao neograničeno poverenje u jezik i njegovu izražajnu moć.
Potreba za lepotom izraza, za tačnim i odmerenim imenovanjem nikada ga nije napuštala. Obdarenost je sigurno neočekivan poklon, ali rad je jedini mogući način da se talenat oživi, da se obznani i učini stvarnim.
Danojlić je pisao kao što je i disao. Bio je zadivljen pred čudom jezika, reči i njihovih bezgraničnih očaravajućih mogućnosti.
Početkom 21. veka, na svom imanju u Ivanovcima, podigao je pesnik crkvicu uz koju su grobovi njegovih roditelja. Religioznost i odziv na saborni poziv predaka, pesma o tome da „pre no što smo na zemlju pali / sve smo videli i sve znali“, prevođenje Pola Klodela kao slavoslovnog svedoka Božje tvorevine, dali su nam stvaraoca koji je, ponovo, potvrdio da se bez Tvorca ne može, iako nam bajaju o transhumanizmu kome ne treba ni Bog ni čovek. Dučić počiva pokraj trebinjske Gračanice a Danojlić pored zadužbine u rodnom selu. Da li je to samo lični čin pesnikov ili poziv svima nama da ne zaboravimo da, kako kaže Ljubomir Simović, ko se iz čoveka ne penje u Boga, silazi u zver?
Danojlić je bio duboko verujući čovek. Snagu Božje tvorevine doživeo je i osećao u svakoj vlati trave, u lepo sročenom stihu, u milosti kore hleba. Svest o Tvorcu u njemu se začela još u detinjstvu, kao što se i pomisao na crkvu rodila u danima dok je na brdašcu iznad avlije čuvao ovce. Uzvisina kojoj su meštani dali ime Kamalj, čobaninu je izgledala kao jedino mesto u prostoru u kome je živeo na kome bi trebalo podići crkvu. Ono o čemu je maštao dečak, ostvario je Pesnik pola veka kasnije. Crkva Svetog Nikole nadvisuje selo, približava ga nebu. Zahvaljujući revnosti mesnog sveštenika, prote Svetolika, u crkvi se redovno lome slavski kolači, svetkuju slave i preslave, obavljaju krštenja, a ponekad i opela. Kada se Pesnik vratio u rodni kraj na počinak, prihvatila ga je prvo ta mala crkva, a potom je Kamalj, zagledan u nebo, postao važna tačka u njegovom životu s koje se unedogled prostire sećanje na njega i njegovo delo…
Stihovi pesnika Simovića u pravom smislu ocrtavaju pogubnu zamračenost vremena u koje je jedan deo čovečanstva zabasao. Jednodimenzionalnost života na koju nas tera logika dobiti i zarade, a koja, opet, ljudsko biće svodi na materijalnost potrošne robe, ukazuje na opasnost razduhovljavanja. Srećom, malo šta ovisi od čoveka i njegovih namera…
Kako je izgledala svakodnevica s pesnikom? Možete li nam, iz riznice svojih porodičnih sećanja, podariti neku lepu priču?
Naša svakodnevica je bila ispunjena ljubavlju, poverenjem, verom u smisao i život. Osim što je bio posvećen svom radu, svojoj prvoj ljubavi, Danojlić je bio izuzetno porodičan čovek. Uživali smo u ljubavi prema našoj deci, ona nas je oplemenjivala i izgrađivala. Posvećenost radu i porodici osećala se u svakom danu našeg zajedničkog života. Najsrećniji smo bili u kući: tu je bio naš svet koji nam je pružao sigurnost i radost. Delovaće paradoksalno, ali u mesecima nametnute pandemijske izolacije mi smo taj period proveli zadovoljni što imamo priliku da budemo u našem svetu neprekidno…
Danojlić je bio veoma jednostavan i blag čovek, pouzdan i požrtvovan prijatelj, nežan otac. Deliti svakodnevicu s takvim čovekom bilo je nadahnujuće. Budući da smo se nas dvoje prvo upoznali u njegovim knjigama – Danojlić je bio moj omiljeni pisac – susret u stvarnosti je samo bila potvrda već uspostavljenog duhovnog razumevanja. Živeti sa svojim najdražim piscem, svakodnevno, osećati njegovu stvaralačku energiju u prostoru bili su ne samo velika sreća i čast već i velika duhovna radost. Zvuk njegove mašine bio je jedinstven, muzika uz koju su rasla deca, muzika s kojom je i otišao, budući da je i za vreme svog boravka u bolnici u Francuskoj imao u bolesničkoj sobi mali improvizovani radni sto i na njemu njegovu olimpiju…
Hvala vam što ste se odazvali na molbu za razgovor o Danojliću. Profesor ste književnosti, francuskim studentima prenosite znanje (i o našim prostorima), napisali ste dragocenu knjigu o Kosovskom predanju kao središtu srpske kulture, majka ste i baka. I, koliko vas znam, bitijni optimista, svedok da uvek postoji izlaz ka svetlosti. Ima li nade za sve nas u ovom času, kada nam, sa svih strana, prete katastrofama, od ekologije do nuklearnog rata?
Nema života ni vremena, pojedinačnog, ili kolektivnog, bez iskušenja. U savladavanju napora osvajamo svetlost i pouzdanje vere. Možda treba osnažiti sopstvena čula da ne podležu nasrtajima digitalnog sveta čiji je zadatak da nas uveri da smo već odavno mrtvi i da nemamo šta izgubiti. Strah je suprotnost veri i najmoćnije oruđe kojim se vlada. Lao Ce je razlikovao tri stanja duše, govoreći da ako smo depresivni, to znači da živimo u prošlosti, ako smo uplašeni, to znači da isuviše mislimo na budućnost, dok ako smo spokojni, to govori da živimo u sadašnjosti… A sadašnjost je ne samo sve što realno imamo, već i najvažnija karika koja spaja prošlost i budućnost: u njoj se ogleda nasleđe koje nam je povereno na čuvanje i u njoj se našim trudom priprema i izgrađuje budućnost. To što smo danas tu gde jesmo nije naša zasluga. Tu su nas doveli i postavili naši preci. Naše postojanje je nastavak njihovih života: bio je neophodan veliki trud, kroz vekove, da bi goloruki i nepismeni narod opstao u svom jeziku i u njemu sačuvao suštinu svoga bića koja, ni u kosmičkoj ni u istorijskoj osami, nije prestala da peva… Zar je na nama da zamuknemo?
Izvor: Iskra
