Digla se užasna medijska buka oko parizera made in AV-Mali-Mona. Ponukala me da vidim kako je u zbirci Hrana za ptice na istu temu pevao Milovan Danojlić (1937-2022), veliki srpski pesnik i mislilac, koji je Srbiju pola veka posmatrao iz tuđine, istorijski i iznutra. Sledim njegov kritički zavet da je u poeziji i stihu „već pet milenija Istina najskrivenija“.
U pesmi „Oprobani lek“ (napisanoj maja 2013. godine) očajan i užasom obuzet zapisao je: Ropće Srbija-izgibija, / Ne zna kuda, kako i sa čim…/ Rođena, klin se klinom izbija /A bol izbija bolom još jačim.
U pesmi „Jesenja idila“ geografski je oslikao porazno materijalno stanje i stanje duha u Srbiji-izgibiji i njeno samoponištavanje. To je ona Domanovićeva Stradija ili Grbija: Između Žitišta i Izbišta / Pada jesenja kiša / I dok krakate jure sakati / Dobro je sred blatišta, / Biti niko i ništa / I kao ništa zaspati.
Slikao je pesnički i posleratnu Srbija u kojoj u Lajkovcu i Slovcu čuvaju jednu ovcu a od Lajkovca do Umčara niže se red čuvara i šubara: A po sredi Kolubara / Ne zna kud udara.
Ta Danojlićeva pesma pod naslovom „Poslednja ovca“ ovako se završava:
Od Kraljeva pa do Uba
Sve uz Ibar i niz Drinu
Pastiri naoružani do zuba
O jednoj se ovci brinu.
Ovca sama i samcita
A okolo sto zamlata,
Njoj o vratu čeketalo
Čekće, za zlu ne trebalo.
I sad se vraćamo na priču o parizeru. Dakle, ona nije nova i u pesmi „U kasapnici kod Pere“ Danojlić je davno srpsko materijalno siromaštvo, siromaštvo duha i političku ne-pismenost ovako opevao:
Ja
Dobro jutro, čika Petre,
Daj mi pola kila jetre!
Pera
Svinjske, ovčje, crne, bele,
Samo reci od koje fele?
Imam danas, primerice,
I Prometejeve džigerice…
Ja
Može, brate, i od ježa,
Samo neka bude sveža.
Pera
Od te u tebi nema svežije,
Uzmi nož i odreži je!
Što da se trošiš? Upotrebi
To što imaš već u sebi…
Ja
Hvala! Posle te besede
Zauvek mi jetra presede.
Eto, to je, ustvari, Danojlićeva dramska pesma o crnoj džigerici kao parizeru. Pesma o hrani za ptice i penzionere.
I jednima i drugima malo treba, ili kako pesnik sažima smisao: Nekoliko mrva hleba, / Ili dve-tri bubice u gaju -/ Tako im malo treba, /A tako mnogo daju.
To je ruganje narodu i siromasima, reče mi radnik što betonira stazu i kleše kamene ivičnjake na novobeogradskom parku, na moj pozdrav.
– Prijatno. Da nije to parizer? – upitah.
Suv, spečen i potamneo od muke, sunca i sirotinje, dok pod drvetom, sa dva kamarata, doručkuje sa novina na požuteloj travi, još, zagledajući me kao da se ispoveda, dodade: Nije parizer za ovaj posao.
Izvor: Miloš Vukadinović/danas.rs
