Пише: Роберт Кејган
Превео: Милош М. Милојевић
Вашингтонско вођење рата у Ирану поспешује глобални хаос и продубљује опасну америчку изолацију
Када год и како год се буде завршио амерички рат са Ираном, он је и изложио и потцртао опасности наше нове, раздељене, мултуполарне реалности – изазивајући дубље раздоре између Сједињених Америчких Држава и некадашњих пријатеља и савезника; јачајући позиције експанзионистички настројених великих сила, Русије и Кине; појачавајући глобални политички и економски хаос и остављајући САД слабијим и изолованијим него што су биле било када још од тридесетих година двадесетог века. Чак би и успех у борби против Ирана био испразни добитак уколико убрза сурвавање система савезништва који је током осам деценија био истинско извориште америчке моћи, утицаја и сигурности.
За америчке пријатеље и савезнике у Европи, рат у Ирану је знатна стратешка потешкоћа. Како Русија и Украјина воде исцрпљујући рат у којем ће „победити“ ко год буде могао дуже да издржи, рат у Ирану је материјално и психолошки помогао Русији а нашкодио Украјини. Чак и пре него што је Доналд Трамп укинуо нафтне санкције уведене Русији, цене нафте су вртоглаво расле – и пуниле су ратну благајну Владимира Путина милијардама долара, баш у време када је ратни дефицит почео да изазива озбиљнију штету. Неочекивани добитак пружа Путину више времена и могућности да настави са уништавањем украјинске економске инфраструктуре и енергетске мреже. У међувремену, државе око Персијског залива просипају залихе пресретача противваздухопловних система које допремају САД, што је посезање за истим ограниченим средствима од којих зависи украјинска одбрана највећих градова од руских ракетних напада.
Хавијер Блас: Трамп сада има своју сопствену нафтну империју
Оно што још више забрињава европске савезнике јесте очигледна равнодушност САД према последицама сопственог деловања. За Европљане, данашњу егзистенцијалну претњу представља не ослабљени и осиромашени Иран већ нуклеарним оружјем наоружана Русија која је извршила најбезочнији акт прекограничне територијалне агресије у Европи од Другог светског рата. Министар одбране Пит Сегсет рекао је Европљанима прошле године да буду приправни да се самостално бране, без америчке помоћи, до 2027. године, те су они очајнички преоријентисали своје економије и војне стратегије како би могли да се носе са руском претњом без САД. Они су такође преузели највећи део бремена војне и економске помоћи Украјини зато што страхују, слично многим америчким аналитичарима, да су Путинове територијалне амбиције много шире, и да би друге европске државе могле бити наредне мете напада. Трампова одлука да поништи санкције на руску нафту, насупрот противљењу Немачке, Јапана, Велике Британије, Француске, Канаде и Европске уније, показује колико мало обзира САД имају према европској безбедности. Порука Европи, као што је то приметио истраживач Иван Крастев, је да „трансатлантско партнерство више није важно“.
Америчко деловање није мање нашкодило америчким пријатељима и савезницима у Источној Азији и на Западном Пацифику. Јапан прибавља деведесет пет одсто нафте са Блиског истока а од овога седамдесет одсто пролази кроз сада блокирани Ормуски мореуз. Ипак јапанске и друге азијске дипломате су се у првим недељама рата жалиле како „нису добили никаква обавештења од Трампове администрације“. У исто време САД су одаслале борбену групу окупљену око носача авиона и друге ратне бродове са Западног Пацифика у Персијски залив, укључујући елементе амфибијске групе која стоји у приправности окупљена око брода Триполи, која је потребна за амерички одговор на кинеску агресију, између осталог и на напад на Тајван.
Трампове присталице покушавале су да образложе како ће рат против Ирана „оснажити одвраћање“ против Русији и Кине показујући да „непосредно сукобљавање са САД може да буде изузетно штетно“. Ако се у разматрање узме да су САД и даље светски најснажнија сила наоружана нуклеарним оружјем, то и није неко нарочито откриће за Москву и Пекинг. Ипак, ништа о Трамповој спремности да бомбардује Иран не указује да је у било ком смислу више него раније склон „непосредном сукобљавању“ са Русијом. Напротив, Трамп стално настоји да попушта Путину режући директно допремање америчког наоружања Украјини, притискајући Украјину да се повинује руским територијалним захтевима и сада укидајући санкције на руску нафту.
Што се тиче Кине, комбиноване израелске и америчке снаге су показале изузетне капацитете, али њихови успеси нису нужно релевантни за Пацифик. Избацивање из строја непријатељске напредне противваздухопловне одбране јесте опасна операција – нешто што је Израел успео да изнесе у борби против Ирана, чиме је учинио следствене америчке нападе могућим. САД имају капацитет да изведу први корак али није извесно да би прихватиле овај ризик. У случају кинеске агресије против Тајвана, да ли би Израелци такође избацили из строја кинеске противваздухопловне системе?
Кинески лидери такође су запазили да Сједињене Државе страхују од слања разних бродова да се пробију кроз Ормуски мореуз пошто би могли да дођу под ударе битно ослабљених иранских снaга. То је разумљиво али није баш застрашујуће [за америчке противнике, прим. прев]. Хегсет је рекао да „једина ствар која сада онемогућава пролаз кроз мореуз јесте иранско пуцање на бродове“. Нема сумње, исто ће једина ствар која спречава да Сједињене Државе притекну у помоћ Тајвану бити кинеско пуцање, са далеко надмоћнијим и далеко обилнијим наоружањем. Такође, сигурно није прошло незапажено међу Кинезима чињеница да су САД морале да прегрупишу знатне ваздухопловне, поморске и копнене снаге са Западног Пацифика, што ће вероватно потрајати месецима, како би се бориле против десеткованог Ирана.
Неки аналитичари су сугерисали да Русија и Кина нису притекле да помогну иранску одбрану, и да то на неки начин за њих представља пораз, зато што је Иран био њихов савезник. Али Руси обезбеђују Ирану сателитске снимке и напредне дроновске капацитете да ефикасније нападају америчке војна и потпорна постројења. И Кина није претрпела губитак у Ирану све док Иран допушта безбедни превоз њених товара нафте.
Још важније, у хијерархији руских и кинеских интереса, одбрана Ирана је од другоразредне важности; њихов превасходни циљ јесте проширење њихове регионалне хегемоније. За Путина, Украјина је велика награда која ће немерљиво оснажити руску позицију спрам Европе. За Кину, превасходни циљ јесте да истисну Сједињене Америчке Државе са Западног Пацифика, и њој је корисно било шта што обрушава америчку способност да пројектује своју моћ у региону. Истина, што дуже америчка пажња и ресурси буду били везани на Блиском истоку, тим боље по Русију и Кину. Ни Москва ни Пекинг не могу бити несрећни када гледају како рат изазива дубок и можда трајан јаз између Сједињених Америчких Држава и њихових савезника у Европи и Азији.
Трампова влада је, међутим, у потпуности преокренула америчку дуготрајну хијерархију интереса. Током осам деценија, Американци су били дубоко умешани у дешавања на ширем простору Блиског истока не зато што је регион сам по себи би одо виталног национално-безбедносниг интереса, већ као део ширих, глобално преузиманих обавеза према савезницима и према слободи пловидбе које потцртавају либерални светски поредак предвођен Америком.
Ниједна држава на Блиском истоку (укључујући Ирак 2003. године и Иран данас) никада није представљала непосредну претњу по безбедност америчке домовине. Иран не располаже ракетама које могу да добаце до САД и, према америчким обавештајним подацима, неће њима располагати све до 2035. године. Приступ блискоисточној нафти и гасу никада није био од суштинске важност за америчку домовину. Данас САД су мање зависне од блискоисточне енергије него што су то биле у прошлост, што је Трамп назначио много пута од када је Ормуски мореуз затворен.
САД су дуго настојале да спрече Иран или Иран да прибаве оружје за масовно уништење, али не зато што би те државе представљале непосредну претњу по Сједињене Државе. Амерички нуклеарни арсенал био би више него довољан да одврати од првог напада било коју од ових држава, као што је био током више деценија против много моћнијих непријатеља. Америчке владе су, међутим, страховале да би Иран који располаже нуклеарним оружјем било много теже обуздати у региону, зато што ни САД ни Израел не би могли да покрену онакав напад какав је сада у току. Угрожена би била блискоисточна, а не америчка безбедност.
Када је посреди Израел, САД су се обавезале на одбрану ове земље због моралне одговорности након Холокауста. Ово никада није било непосредно повезано са америчким националнобезбедносним интересима. У ствари, амерички званичници су на почетку сматрали подршку Израелу супротну америчким интересима. Џорџ K. Маршал противио се признању Израела 1948. године, а Дин Ачисон је рекао како би признавањем Израела, САД наследиле Британију на месту „најомраженије силе на Блиском истоку“. Током Хладног рата чак су и присталице Израела признавале да, на основу политике која уважава „распоред снага“ САД имају „сваки разлог да прижељкују да Израел никада није ни настао“. Али како је Хари Труман назначио, одлука да се подржи држава Израел донета је „не у светлу нафте, већ у светлу правде“.
Чак је и претња тероризмом из региона последица а не разлог америчког присуства. Да САД нису биле дубоко и стално укључене у послове муслиманског света од четрдесетих година двадесетог века, исламски милитанти имали би мало разлога да нападају индиферентну силу од којих их раздваја пет хиљада миља и два океана. Насупрот широко распрострањеној митологији они нас мање мрзе због тога „ко смо“ већ више због тога где смо. У иранском случају САД су биле дубоко уплетене у тамошњу политику од педесетих година двадесетог века, све до револуције 1979. године, између осталог и као главна потпора суровом режиму шаха Мохамеда Резе Пахлавија. Најсигурнији начин да се избегну муслимански терористички напади било би да се оде са овог подручја.
Амерички интереси на Блиском истоку увек су били посредни и другоразредни спрам глобалних циљева и стратегија. Током Другог светског рата, САД су предводиле коалицију нација која је зависила од ширег простора Блиског истока за снабдевање нафтом и због стратешког положаја овог подручја. Током Хладног рата, САД су преузеле не само одговорност да бране јеврејску државу већ да штите и економску добробит европских и азијских савезника који су зависили од блискоисточне нафте. Након Хладног рата, Иран, који је предводио Садам Хусеин, напао је Кувајт, и влада Џорџа Буша веровала је да уколико се не пониште резултати агресије да ће то бити злокобни преседан у „новом светском поретку“ који се управо помаљао.
Џеф Колган: Трамп је начинио јасан избор – повратак на петроимперијализам
Овај осећај глобалне одговорности је управо оно што се Трампова влада, када је ступила на дужност, обавезала да одбаци и поништи. Нова Стратегија националне безбедности Трампове владе која је драматично преусмерила жижу америчке политике са светског поретка на домовинску безбедност и хегемонију у оквирима западне хемисфере, на одговарајући начин је снизила место Блиског истока на хијерархији америчких интереса. САД које су усредсређене само на одбрану своје територије и Западне хемисфере не би у овом региону виделе било шта за шта је вредно борити се. Током ранијих инстанци спољне политике под геслом „Америка на првом месту“ (America First) двадесетих и тридесетих година 20. века, када Американци нису сматрали ни да су Европа или Азија од виталног интереса, идеја да имају било какав безбедносни интерес на ширем подручју Блиског истока деловала би као бунцање.
Ипак сада, из разлога познатих само Трамповој влади, Блиски исток је поново прворазредни приоритет; поврх тога, за присталице Трампа и рата делује да је то једини приоритет, очигледно нешто вредно плаћања било које цене, укључујући чак и распоређивање копнених снага и чак уништење америчког система савезништава.
То би можда имало смисла да нема других претња о којима је важно бринути. Када су САД извршиле инвазију на Ирак 2003. године, највећа претња, веровало се, долази од међународног тероризма. Кина је била у својој фази прилагођавања [међународном поретку], под Ху Ђинтаом и Вен Ђабаом, Русија није представљала претњу по Европу; уместо тога, то су биле године руско-немачког партнерства, време када је Западна Европа сагледала укупну стратегијску ситуацију као толико лагодну да је доводила у питање сам смисао постојања НАТО. Само су становници Источне Европе и даље били забринути због повратка реваншистички настројене Русије због чега су се сместа сврстали уз Сједињене Америчке Државе у рату у Ираку.
Двадесет три године касније, ствари стоје потпуно другачије. Највећа претња по светски мир, и по демократије у Европи и Азији, није тероризам или Иран већ две моћне и експанзионистички настројене велике силе које им прете. Данашњи свет више подсећа на 1934. годину него на тобожњи пост-историјски свет који су неки замишљали после Хладног рата. И европски и амерички лидери сада не воде филозофске спорове око користи моћи већ се споре у вези са темељним безбедносним интересима. Америчка равнодушност према европској борби против руске агресије представља дубоки геополитички померај – можда коначну дезинтеграцију савезничких односа установљених након Другог светског рата.
Свако би се помучио док пронађе било коју нацију на свету која је стекла поуздање у САД америчко-израелским ратом против Ирана, осим самог Израела. Према Волстрит џурналу предводници заливских држава су „приватно бесни“ зато што су САД „изазвале рат који их је довео у положај између две ватре“. Упркос запањујућој моћи САД нису биле кадре да заштите ове земље од иранских напада; сада могу да се надају да их Трамп неће оставити да се суоче са ослабљеним али нетакнутим и бесним иранским режимом већ да ће уместо тога оснажити дугорочно америчко војно присуство у региону, укључујући и упућување америчких копнених снага у Иран.
Израелци би такође требало да се запитају колико дуго могу да рачунају на америчку посвећеност овој борби. САД које су кадре да напусте дуготрајна савезништва у Европи и Источној Азији биће такође способне да напусте Израел. Може ли Израел да одржи нови доминантни положај у региону без дуге и дубоке америчке посвећености?
Ненамеравана последица рата, у ствари, могла би да буде трагање регионалних чинилаца за новим заштитницима међу великим силама поред Сједињених Држава. Сам Трамп је позвао Кинезе да помогну да се отвори мореуз, и Кинези су активно обилазили арапске и заливске државе. Заливске државе не презају да одржавају односе са Пекингом и Москвом. А ни Израел. Управо је продао терминал за истовар и утовар контејнера у луци у Хаифи кинеској компанији, упркос противљењу америчке морнарице, која се користи овом луком.
Израел је, практично усамљен међу америчким савезницима, одбио да се прикључи санкцијама против Русије када је ова извршила инвазију на Украјину 2022. године. Када се израелски премијер борио за реизбор на изборима 2019. године, неки од његових изборних плаката приказивали су га како се рукује са Путином под натписом Виша лига. Нико за ово не би требало да окривљује Израел. Они су независна држава и може се очекивати да чине оно што је нужно да би преживели. Американци могу осећати емотивну или религијску блискост Израелу, али Израелци не могу приуштити да заузврат буду сентиментални.
Ово посебно важи уколико се у обзир узме нехајни однос америчке владе према међународним обавезама. Ирански рат је глобална интервенција у стилу гесла „Америка на првом месту“: нема јавне дебате, нема гласања у Конгресу, нема сарадње и, у многим случајевима, ни консултација са савезницима осим са Израелом, и очигледно нема забринутости за могуће последице по регион или свет. „Кажу шта си разбио то си купио. Не слажем се са тим“, рекао је сенатор Линдзи Грејем, можда најутицајнији Трампов саветник о овом рату.
За Европљане, проблем је гори од америчког непоштовања и неодговорности. Сада су суочени са неодступно непријатељски настројеним Сједињеним Државама – земљом која не третира своје савезнике као савезнике или која прави разлику између савезника и потенцијалних непријатеља. Агресивна вашингтонска царинска политика наметнута прошле године погодила је америчке пријатеље широм света барем подједнако жестоко колико је погодила Русију и Кину, а у неким случајевима још теже. Европљани морају да се питају да ли је Трампова одлука да се упусти у рат са Ираном учинила извеснијим да ће нешто слично предузети и у вези са Гренландом. Ризик и цена преузимања небрањене данске територије, поврх свега, било би далеко мањи у односу на вођење садашњег рата.
Ово је свет у којем сада живимо. Антиамериканизам је у успону у некадашњим савезничким државама. Упитани у недавном истраживању јавног мњења листа Политико да ли је Кина под Си Ђинпингом или САД под Доналдом Трампов земља на коју се може поузданије ослонити, 57 одсто Канађана, 40 одсто Немаца и 42 одсто Британаца изјавило је да је то Кина – што је стрмоглави пад у сагледавању америчке поузданости. У прошлости, амерички савезнички односи преживели су таласе негодовања јавности зато што су владе знале да без обзира какве грешке САД направиле и колико год непопуларан Вашингтон био, оне остају у потпуности посвећене одбрани поретка и да ће их заштитити. Данас то више није тако.
Трамп је у више наврата нагласио, укључујући и током овог рата, да ће уколико је незадовољан неким савезником повући америчку заштиту. Привремено је обуставио дељење обавештајних података са Украјином како би је казнио због одбијања да се повинује Москви. Упозоравао је савезнике као што су Јапан и Јужна Кореја да би требало да плаћају америчку заштиту. Током рата, претио је да ће напустити Ормуски залив, оставити га затвореним и препустити решавање овог проблема онима којима је он потребнији него САД. Трампова тактика са савезницима у потпуности се састоји од претњи: да ће их оцаринити, да ће их напустити, и у случају Гренланда, да ће прибећи сили како би запосео њихову територију. Када је Трамп открио да му је потребна помоћ савезника против Ирана, није им затражио помоћ односно радио на томе да их увери да му се придруже. Једноставно је „захтевао“ да учине оно што од њих тражи. Трамп не жели савезнике – жели вазале. Не неки либерал у Европској унији већ Трампов конзервативни пријатељ, италијанска премијерка Ђорђа Мелони недавно је упозорила да је америчко деловање изазвало „кризу међународног права и мултулатерланих организација“ и „колапс заједничког светског поретка“.
Исходиште тога је да су пријатељи и савезници све мање вољни да сарађују са САД. Овога пута, Шпанија је одбила да Американцима допусти коришћење ваздухопловних и поморских база на својој територији. Следећег пута, то би могле бити Немачка, Италија или чак Јапан. Нације широм света неће се ослањати на америчке обавезе и стална савезништва већ на ад хок коалиције како би се позабавиле разрешењем криза. Нико неће сарађивати са САД зато што је то одабрао већ само под принудом. Без савезника, САД ће зависити од клијената које контролишу, као што је Венецуела, или од слабијих сила које могу да усмеравају принудом.
Њујорк тајмс: Трампов напад на Венецуелу је незаконит и неразуман
Током осамдесет година Сједињене Државе су пркосиле најближој ствари законима физике у међународним односима: принципу равнотеже. Исконски реалиста у промишљању о међународним односима Кенет Волц једном је приметио да „неуравнотежена моћ, без обзира ко је исказује има потенцијал да представља опасност по друге“. Ово би се сигурно могло применити на САД зато што је глобална расподела моћи током осам деценија после Другог светског рата била изузетно „неуравнотежена“ у америчку корист. Али ни током четрдесетих година двадесетог века, нити након Хладног рата друге светске силе нису ни разматрале да се обједине како би се супротставиле америчком хегемону. Уместо да држе прву светску „суперсилу“ као опасност коју би требало обуздати, оне су је углавном сагледавале као партнера са којим је потребно радити.
Американци нису били непогрешиви управитељи међународним пословима. Они су знали да буду себични, набеђени, параноидни, агресивни и будаласти, као и равнодушни или необавештени. Могли су такође бити претерано уверени у опсег сопствене моћи, и превише песимистични око изгледа да се њоме послуже – другим речима, Американци нису били изузетни, упркос томе што су геополитичке околности у којима се нашла њихова нација биле такве. Ипак током Хладног рата и током скоро три деценије након њега савезници и партнери су се и у добру и у злу држали америчког поретка. Он је преживео непопуларне ратове у Вијетнаму и Ираку, Преживео је глобалне економске недаће које је Америка изазивала, попут финансијске кризе 2008. године. Чак је преживео и америчко релативно економско и војно опадање. У ствари, америчка велика моћ је била више него толерисана и њој се често праштало: друге нације су је охрабривале, држале су је се и, неочекивано често, легитимизовале су је кроз мултилатералне институције као што су НАТО и Уједињене нације, као о кроз мање формална савезништва. Ово, а не сирова моћ, било је оно што је чинило Сједињене Америчке Државе најутицајнијом силом у историји.
Ови дани су сада окончани и неће се ускоро повратити. Нације које су стајале у стопу са САД сада ће остати по страни или ће се сврстати против њих – не зато што то желе, већ зато што им САД не остављају друге могућности на располагању, зато што неће ни да их заштите нити ће се уздржати од тога да их искористе. Добродошли у епоху одметнуте америчке суперсиле. Биће усамљене и опасне.
Роберт Кејган (Robert Kagan, рођен 1958) је амерички историчар и спољнополитички коментатор, један од водећих неоконзервативаца међу америчким интелектуалцима. Кооснивач је 1997. године Пројекта за ново америчко столеће (Project for the New American Century), неоконзервативног тинк-тенка са седиштем у Вашингтону који се бави спољном политиком и као прокламовани циљ има „промоцију америчког глобалног лидерства“. Циљ ове организације и других Кејганових настојања је да обезбеди подршку за „регановску политику војне снаге и моралне јасноће“. Сарадник је Брукингс институа (Brookings Institution) и Савета за спољне послове (Council of Foreign Relations). Писао је за многе водеће америчке медије и публикације које се баве спољним односима. Написао је више књига о спољној политици Сједињених Држава: Present Dangers: Crisis and Opportunity in America’s Foreign and Defense Policy (заједно са Робертом Кристолом, 2000), Of Paradise and Power: America and Europe in the New World Order (2003), Dangerous Nation: America’s Place in the World from its Earliest Days to the Dawn of the Twentieth Century (2006), The World America Made (2012), The Jungle Grows Back: America and Our Imperiled World (2018) и Rebellion Donald Trump and the Antiliberal Tradition in America (2024)
Извор: The Atlantic
