Пише: Весна Тријић
Иште свијет неко дјеиствије,
Дужност рађа неко попечење,
Обрана је с животом скопчана.
Његош
Политички есеј Мила Ломпара Манекени лажи недавно је објављен у Бањалуци. У односу на књигу која је под истим насловом изашла у Београду пре три године, ова има битно другачији садржај: поглавље „Агент-провокатор“ је проширено, уместо огледа о Димитрију Богдановићу и Јовану Ристићу унет је полемички диптих који чине „Режимска интелигенција“ и „Барометар евробољшевизма“, док поглавља „Зашто ова књига?“ и „О либералном национализму“ обезбеђују излагању метакритички и теоријски оквир. Услед тога, назнака да је посреди друго, измењено издање већ се на први поглед чини еуфемистичнa: Ломпарово промишљање главних идејно-политичких токова у српском друштву и култури добило је овиме заокружење и поенту, због чега су Манекени лажи тек сада, у ствари, довршена књига.
Наведена поглавља Ломпар је писао током протеклих неколико година, од полемике са једним министром културе, почетком двадесетих, до студентских протеста који трају и данас; тако их је и објављивао, напоредо са борбама које је водио у јавном простору и у којима су онa билa његово критичко оружје. Добијена књига, међутим, није збирка: Манекени лажи су обимна, али уравнотежена есејистичка целина чији склад почива на лајтмотивима – који у свест читалаца призивају повремено представу о савременом српском друштву као сливнику, са изобличеном фигуром агента-провокатора у средини – као и на прецизној усаглашености различитих слојева значења, од документаристичких и политичких до етичких и дидактичких. Захваљујући томе, ова књига сведочи о начину на који је професор Ломпар, у самој политичкој арени, продубљивао своје разумевање друштвених и културних проблема, не задовољавајући се притом њиховим описом, већ трагајући за конкретним решењима.
Најпре би, стога, требало приметити да у завршној редакцији ови текстови нису трпели битније промене: професор је додавао примере и појашњавао значења, другачије је, каткад, разграничавао пасусе, али у саме закључке није дирао; такав поступак је препознатиљво обележје његовог начина рада. У културолошко-политичком домену, он му је дао за право да подвлачи тачност својих претходних процена – које су догађаји потврдили – свог стила мишљења – који му је и омогућио да одређене правце развоја предвиди – али и властите интелектуалне и моралне доследности – којом у полемици обично „докрајчи“ противника. Текст и његов аутор се, на тај начин, међусобно потврђују, у складу са етосом према којем реч вреди једино уколико је праћена делима, а интелектуалац уколико живи у складу са својим речима.
Лука Радоњић: Мило Ломпар је у праву поводом правца режимске пропаганде
Прекомерност је уобичајено својство Ломпаровог полемичког стила; он је неустрашив и тврдоглав противник, у размени критичких опаски опширан и потпуно беспоштедан. И то су контролисане, програмске особине, заједничке његовом етосу, сензибилитету и текстовима. Са једне стране, оспоравање неистинитих тврдњи о сопственим поступцима Ломпар сматра својом обавезом, јер су, како каже, срачунате на јавно дејство, односно на подривање оних идеја за које се он у јавности залаже; то значи да, одговарајући на критике, он не брани (само) себе, већ (и) опште интересе. Са друге стране, реагујући на олако изречене, а стереотипне и увредљиве опаске својих противника развијеном аргументацијом и промишљањем, Ломпар посредно говори да би начин комуникације у јавном простору знатно морао да буде унапређен; зато његове критике на рачун председника државе, Антонића, Ковића, Ћирјаковића, Басаре, Грухоњића, Љубомира Живкова и других неће задовољити чаршијско занимање; из те перспективе, оне би могле да буду чак и досадне. Такав полемички стил је, са друге стране, и сам по себи један вид политичке борбе: он се кристалише насупрот трендовима владајуће пропаганде – која подстиче мешање јавног и приватног, битног и небитног, чињеница и лажи – како би читаоца избавила апатије и оспособила га да политички размишља.
Иако се у Манекенима лажи бави актуелношћу – од садржаја телевизијских емисија, новина и подкаста, до објава на друштвеним мрежама – и то у контексту политичке борбе, у којој нема милости међу противницима, професор Ломпар увек се враћа научном начину мишљења: полазећи од друштвене стварности као од болести коју треба лечити, он садржаје који сами по себи нису интелектуално значајни опажа као симптоме, на интелектуалан начин, не би ли дефинисао општије обрасце и законитости њиховог јављања. То, истовремено, значи да различити феномени и појединци не доспевају под оштрицу Ломпарове критике пуким случајем – зато што су му повредили сујету, на пример – већ зато што он у њима препознаје оно што је типично, а самим тим и најпогодније за илустровање проблема које осветљава. У полемичком гротлу, Ломпар такав поступак најчешће посредно пореди са силаском у канализацију – чиме и предмете своје критике доводи у метафоричку везу са отпадом, који је неопходно одстранити – али га, сем својом јавном дужношћу, мотивише и потребом за разумевањем путева којим „нечист продире у свет који јој не припада“, односно системске мреже „коју граде наизглед […] удаљени садржаји“ (МЛ: 458).
Такво разумевање било би немогуће да у њега није укључена и културноисторијска перспектива; свему што посматра, професор Ломпар поставља наизглед сасвим једноставна питања – одакле долази, чему служи и куда води. То значи и да је његова спознајна оптика, у сваком тренутку, вишеструка: он актере јавног живота сагледава унутар актуелности, док са различитих страна, вођени различитим интересима, посредно или непосредно подупиру опстанак режима, али и унутар дугог историјског протицања – са мноштвом идеолошких, културних и менталитетских рукаваца – које њихову улогу прецизира из угла општег интереса. На тај начин, професор Ломпар стварност разоткрива са наличја, где проналази наказну фигуру агента-провокатора, али задире и дубоко испод површине збивања, ка смислу које она имају у повести. Посреди је, истовремено, и једно од његових најубојитијих полемичких средстава: оцењени из перспективе процеса који далеко премашују границе појединачних живота, па и генерација, његови опоненти се већ назиру у светлу својих историјских учинака, што је хоризонт на који данас – док испаљује објаве и штанцује колумне – ретко ко и помишља.
Предавање проф. др Мила Ломпара о Џорџу Орвелу и Милошу Црњанском у Шпанском грађанском рату
Предочени начин мишљења – који значење речи одређује према идејно-политичким обрасцима у које се оне уклапају, али и у односу на поступке оних који су их употребили – суштински је субверзиван: он раскринкава стереотипе који су дуготрајним пропагандним деловањем усађени у свест колектива, а самим тим мења и састав културне подлоге на којој је таква пропаганда досад могла да буде делотворна. У професоровим анализама се, тако, са једне стране издвајају пропагандни стереотипи актуелног тренутка – попут оног да Српска напредна странка (СНС) заступа националне интересе и да због тога нема подршку Запада – а са друге они који су дубље усађени, те прожимају различите области културног и политичког живота – попут очекивања да српски интегрализам представља претњу другим балканским народима. Ради деконструкције, професор Ломпар поједине теме – попут статуса Косова и Метохије или свог видовданског говора – као и изјаве опонената – који долазе са међусобно удаљених позиција идеолошког спектра – користи као лакмус папириће, да утврди праву природу ситуације и њених релевантних протагониста. Ту нема априорних тврђења: полемички текст претвара се у облик истраживања, односно у документ о самом току Ломпаровог мисаоног процеса.
А на крају тог процеса, у Манекенима лажи налазе се спознаје превратничког набоја; професор читаву друштвену стварност предочава као медијски генерисани, бучни симулакрум чији је циљ ометање расуђивања. Једноставна формула наслеђена из прошлости – да је овдашња јавност дубоко подељена између „патриота“ и „страних плаћеника“, међу којима нема могућности цивилизованог договора – у апарату актуелне пропаганде служи за прикривање истине да и једна и друга страна, у пракси, изневеравају оно за шта се залажу на речима: „Грађанска опозиција симулира да је у опозицији у односу на власт, јер то није у односу на стране чиниоце“, примећује професор, док „национална опозиција симулира да је опозиција у односу на стране чиниоце, јер то није у односу на власт“ (МЛ: 234). И једни и други, тако, продужавају опстанак режима, који је по природи хибридан – настао укрштањем политика Српске радикалне странке (СРС) и Либерално-демократске партије (ЛДП), на шта професор поспрдно указује тако што га назива Вучић-Брнабић режимом – док је по последицама погубан – јер разара друштво и настоји да владајућу странку, СНС, претвори у још једну вододелницу српске нације.
У таквом оквиру, привилеговање националног садржаја је, што Ломпар и истиче, само привидно: истакнути представници власти, на челу са председником државе, користе националну симболику на нападан начин како би прикрили своју издају, али и како би исте садржаје успут банализовали и изопачили, јер то погодује њиховом налогодавцу, колонизатору. Културна подлога која такво понашање омогућава затрована је остацима комунистичке прошлости: Ломпар показује да оба крила данашње српске интелигенције, на различите начине, поунутрашњују тезу о српској кривици, као и да им је однос према неистомишљеницима подједнако нетрпељив, комитетски. Стога се данас, готово неометано, довршавају процеси започети у Брозово време: професор доказује да актуелни режим, у складу са интересом који на Балкану имају Сједињене Државе, ради на обесправљивању српске нације, али и на њеном претварању из аутентичне у синтетичку. Стога би Манекени лажи могли да буду читани и као други том Духа самопорицања: оно што је тамо постигао критиком титоистичке културне политике и секуларног свештенства као њеног специфичног протагонисте, професор сада засвођује демонтажом Вучић-Брнабић режима и агента-провокатора као његове кључне интелектуално-политичке фигуре.
Сам тај опис, међутим, па ни прецизан увид у актуелне друштвено-политичке прилике, нису Ломпарови превасходни циљеви: он гради политичку платформу са које би било могуће преокренути ситуацију и зауставити кретање ка загарантованој пропасти. Притом не прихвата улогу политичара, на којем је да се бори за власт, већ остаје интелектуалац који је, према његовим речима, дужан да „каже шта види, да објасни шта разуме, да поучи ако има кога“, односно да предложи оно што сматра „да је лековито за друштво у целини“ (МЛ: 111, 322).
Вршећи, дакле, дужност коју као интелектуалац има, а на трагу Доситеја Обрадовића и Слободана Јовановића, професор Ломпар сугерише визију свеобухватног српског културног препорода. Крупан корак ка таквом препороду представљало би и обликовање политички алтернативног мишљења: надовезујући се на дела свог професора Николе Милошевића, а кроз дијалог са Јаел Тамир, ученицом Исаије Берлина, он развија концепцију просвећеног, либералног национализма, који би водио еманципацији колективне самосвести од политички злоупотребљаваних, популистичких стереотипа, а налазио би се у корелативном односу са полицентризмом као незаобилазним својством српског културног идентитета. Полазећи, са друге стране, од претпоставке да актуелну власт и њену политику симулакрума могућом чини управо радикално супротстављање националних и грађанских чинилаца, професор Ломпар апелује на здрав разум и предлаже пут компромиса: „Без јавног и самосвесног отклона грађанских странака од невладиног идеолошког сектора“, наглашава, „и без уклањања комплекса инферирорности који је усађен у схватања национално оријентисаних људи нема обнове рационалног политичког понашања у нас“ (МЛ: 43). За међусобне разлике, које су реалне и знатне, он решење види у пресељењу расправе са дневнополитичке на интелектуалну раван, где би јалова препуцавања и надгорњавање морали да буду замењени разменом аргумената и, што је најважније, толеранцијом према онима који другачије мисле; екстремним крилима са обе стране притом би се умањио значај.
Из тога происходи да закључци професора Ломпара не погађају само интересе актелне власти, већ и оно што је од ње далеко битније – културну подлогу која је такву власт допустила: само би српска култура могла да развије механизме који би спречили националну шизофренију, појаву истог идеолошког садржаја под различитим политичким маскама, да одбије продор простаклука и уличног говора у јавну сферу а самим тим и девалвацију критичког мишљења, и да се супротстави стихијском напредовању полуинтелектуалаца, оних које, уместо дела, препоручују полтронство, чаршијске амбиције, везе и корупција.
Подстичући свог читаоца да обрати пажњу на сâм начин на који он размишља – јер је то размишљање „ван оквира“ – професор Ломпар, дакле, не позива само на борбу против Вучић-Брнабић режима, већ и на „рекалибрацију“ менталитета и навика, на подизање општег културног нивоа; без тога, промена власти могла би да буде само формална, још једна прилика за испливавање конвертита. Природа Ломпаровог ангажмана, стога, постаје изразито просветитељска: премештајући поглед са колектива на појединца, он сугерише да би сваки човек могао да развије способности неопходне за разумевање сопственог положаја, односно да би у унапређењу културне и друштвене ситуације могао да учествује тако што ће се мењати и сâм. Излазак на црту, борба за слободу, из овог угла, не би више били датуми велике историје – које планирају и воде појединци чија имена прво бележи штампа, а после уџбеници – већ догађаји из свакодневице, чији су протагонисти обични људи, самосвесне и храбре личности.
Наведена препорука није једнозначна: насупрот актуелној власти и њеним медијима, који подстичу најгоре у људима и опстају тако што злоупотребљавају негативна својства српског менталитета, професор Ломпар обраћа се ономе што је у њима најбоље, а то је спремност да се за слободу и правду подвизава. У свести читаоца могао би у овом тренутку да искрсне Обилић; не без разлога: усред полемичког тутња, Ломпарово апеловање на видовданску етику – односно на оно што је специфично српско у нама – могло би да прође и непримећено, а управо је у томе тачка ослонца његовог превратничког програма.
Оно што професор Ломпар у Манекенима лажи, у ствари, говори јесте да је опредељење за подвиг, које се, као битан моменат косовског завета, налази у средишту духовне дефиниције српског народа, и данас актуелно и делатно: не само што политика симулакрума није успела да га обесмисли, него се на њему сада заснива и теорија одупирања која ту политику шаље на сметлиште историје, где јој је и место. То значи и да су међе које професор прекорачује и табуи које разара ограничавале слободу нашег мишљења – претварајући нас у слабиће, кукавице, чанколизе и слуге – односно да су нас раздвајале од нас самих, од представе какви би требало да будемо, ако смо Срби.
У ваздуху, међутим, након читања ове књиге, остаје да лебди питање које узнемирава: има ли данас довољно људи који су спремни да живе у складу са српским културним обрасцем и да га на тај начин, након југословенског лутања, поново учине политички, културно и историјски релевантним? Посреди није скепса која раслабљује, већ позив на самопреиспитивање, замајац сваког препорода. Отуда професор Ломпар и понавља речи игумана Стефана – „слобода је с животом скопчана“ – закључујући их још једним лакмусом: „Ако се не будемо бранили, то значи да смо умрли“ (МЛ: 143). Као што постоје различите врсте подвига, тако постоје и различите врсте смрти; ова на коју професор алудира била би духовна; значила би да смо сада само синтетички Срби.
У граничној ситуацији колективне егзистенције, на рубу пропасти, подвиг о којем професор Ломпар у Манекенима лажи говори је, дакле, грађански: он подразумева истрајно и неустрашиво залагање за правду и слободу, и одважно држање увек, пред сваким и на сваком месту. Потребно је да Обилићи буду и мирнодопски.
Извор: Правда
