Пише: Игор Ласић
Откако је Доналд Трамп неки дан онако свечано изјавио да је „царина најљепша ријеч у рјечнику“, с ову страну Атлантика распаљена је узбуна иако тај помпозни циник није у бити заузео никакво посебно иновативно стајалиште. У складу с таквим економско-политичким курсом држао се и у првоме свом предсједничкоме мандату. Више или мање слично понашао се у међувремену и Џо Бајден, али обојицу уствари наводи диктат глобалнотржишног момента и знаних датости капиталистичке економије, а нипошто у првоме реду особне им преференције. Америци је данас неопходан протекционизам да би ухватила корак с нагло стасалим такмацима, а тешко да је иком добро кад најнаоружанија сила то чини првенствено војним средствима. Ипак, неће јој бити довољне ни само вањскотрговинске мјере, знамо ли како се драматично тамо у новије доба развијају унутарње социјалне и раднотржишне прилике.
Новом америчком предсједнику, којем инаугурација тек слиједи, либерални свијет је и досад понајвише замјерао на изразитом национализму, мада још не толико оном економског типа колико етничког, размјерно простачки артикулираног. Наравно, уз припадајуће ширење нетрпељивости према угроженим скупинама сваког другог профила. Но шпицу националистичких тенденција данашњице опћенито изазвала су понајприје десетљећа глобализације и неолибералног ширења тржишта под сваку цијену. Управо та цијена сада долази на наплату, при чему актуални еуропски одговор, заправо еуропско-унијски, није вриједан мање забринутости, а видјет ћемо и какву специфичну позицију у том контексту заузима Хрватска.
Након безрезервног подвргавања свијета властитом интересу, говорећи само о сувременим односима, тј. онима послије фазе деколонизације, садашња Еуропа реагирала је на Трампову економско-политичку појаву кроз неколико знаковитих иступа њезиних истакнутијих репрезентаната. Урсула вон дер Лајен, предсједница Еуропске комисије, апелирала је на америчко-еуропске „повијесне везе“ и трансатлантска „грађанска пријатељства“. Њемачки канцелар Олаф Шолц изјавио је да смо „ми“, а зацијело није мислио на баш све нас, „против протекционизма“. Дометнуо је како „вјерујемо да је свијет боље мјесто“ и да је „просперитет већи ако постоји слободна трговина“.
Француски предсједник Емануел Макрон заплео се у експликацију о вањскотрговинским мјерама, тумачећи како не можемо „остати биљоједи“, отприлике, јер „долазе месоједи“, што значи да бисмо морали „постати свеједи“. Поновно упада у око да се ту подразумијева некакав свеобухватан опћи субјект, премда смо и досад већином јели купус, а тек понетко се гостио месом, како би се рекло, али знате већ поанту са сармом. Овдје је разлика та што храну на концу представљају сами они биљоједи с почетка Макронове басне. Француски предсједник тако не позива на заустављање канибализма, него само на прилагодбу исхране по нутриционистичкој перспективи Старог континента.
Но кад се заговорници слободног тржишта сами презентирају као доброћудни биљоједи, у правилу их разоткривамо, а да останемо на жанровској метафорици, као вукове у јањећој кожи. Еуропским водећим економијама је глобално тржиште без граница и царина дуго осигуравало просперитет, осим што свијет није тиме био добро мјесто већ ни за периферију Еуропске уније, камоли земљама Трећег свијета. Није то одговарало ни Сједињеним Државама, с изузетком елите која се почастила максимирањем зараде помоћу извоза индустријске производње у прекооцеанске зоне с далеко нижим трошком рада и порезних давања. Америка је лани у робној вањскотрговинској размјени с Еуропском унијом претрпјела дефицит од преко 155 милијарди еура, а у размјењеним услугама остварила суфицит од непуних 105 милијарди. У том дефициту, само на трговину с Њемачком отпада јој 63 милијарде еура.
Трампова је рачуница зато више него јасна, као и његова заједљивост, нипошто само реторичка, према Њемачкој и њезиној дичној аутомобилској индустрији. Еуропи је тако убудуће намијенио 20 посто царине, а надирућој Кини чак 60 посто, иако ћемо тек сазнати хоће ли стварно ићи дотле или за почетак из тактичких разлога диже летвицу колико год се високо могао пропети. Уосталом, сусрест ће се с чињеницом, њему засигурно итекако познатом, да подизање цијена узрокује раст инфлације и додатни удар на америчке најшире слојеве, уједно пресудну гласачку базу, док се реиндустријализација Америке, уз отварање већег броја добро плаћених радних мјеста, ипак не може одвијати тако брзо.
Све десператније еуропско-унијско јаукање због најављеног америчког протекционизма, с предвиђањем трговинских ратова, утолико нема ни минимума оправдања у реалној пракси. Еуропску је унију Америка већ гурнула у један прави рат, макар био индиректан, онај против Русије која је напала Украјину, евидентно жртвовану у овим релацијама. Но и мимо тога је ЕУ посегнула за трговинско-ратним средствима у односу на Кину, предбацујући јој због нелојалне конкурентности и уплива државе у економији те производњи, с резона слободнотржишног.
М.К. Бадракумар: Блиски исток се спрема за Трампов ционистички мандат
Ипак, присјетимо се неких хисторијских примјера државног интервенционизма и протекционизма код еминентнијих представница либералне демокрације и самог капитализма. У сам освит потоњег система, Велика Британија чувала је такве позиције уопће не помишљајући да се трговински значајније отвори док не завлада колонијама из којих ће изнијети своје кључно богатство. Француска је након Другог свјетског рата барем три и пол десетљећа форсирала државну превласт у економији, све до реализације високог ступња технолошког развоја националне привреде.
Одреда сви тзв. азијски тигрови, Јапан и Јужна Кореја и Сингапур и Тајван, дискриминирали су увоз и користили све државне капацитете за унапређење индустрије и позиционирање на свјетском тржишту. Коначно, сама је Америка развила Силицијску долину, основу свог модерног развоја, управо јавним финанцијама и државном политиком, да би је накнадно изручила приватницима, као што је прије петнаестак година пропале банке санирала из државне благајне, па их вратила приватном сектору. Ни гро економске теорије за све то вријеме не одустаје од императива државне доминације у развојној фази, те отварања граница тек онда кад се постигне задовољавајућа конкурентност. Слободнотржишна беневолентност у противном бива суицидална, и не прибјегава јој нитко осим компрадорских власти у земљама тотално сломљене економско-политичке самосвојности. У том смислу, ауторефлексија би нам била на нули ако се не бисмо одмах сјетили Хрватске.
Један болно илустративан и поучан случај у вези с нама овдје збио се баш за претходног мандата Доналда Трампа, кад су довршавани преговори око споразума о слободној трговини између Еуропске уније и Сједињених Америчких Држава, названи TTIP (Transatlantic Trade and Investment Partnership).Споразум је подразумијевао обарање преосталих баријера у међусобном пословању, али и еуропских стандарда радничких права, еколошких смјерница и приоритета, државне улоге у економској политици итд.
Хрватска га је ратифицирала без оклијевања, док се врхушка запада Еуропе натезала с масовним огорчењем у виду бројних протестних иницијатива и акција, е да би ту муку напосљетку пресјекао лично Трамп. Једнострано је одбацио TTIP, а на том стајалишту је и остао, те ће бити тамо све док Сједињеним Државама не крене набоље у смислу глобалне робнотрговинске компетиције, и не треба сумњати да ће онда, ако он сам још буде у игри, захтијевати свеопће отварање Америке и свијета, једнаком жестином и увјереношћу као што сада позива на спуштање царинске рампе.
Да не би било забуне, поновит ћемо како није посриједи политика коју у Америци заступа ексклузивно Трамп или Републиканска странка, него исто чине они из Демократске. Берни Сандерс, сенатор из редова демократа и предводник њихове лијеве фракције, недавно је одговорност за све попратне ефекте тријумфа Доналда Трампа и евентуалних трговинских ратова адресирао на доминацију олигарха који владају Америком изнад свих двопартијских трвења.
Не само тако што је 50 америчких мултимилијардера који заједно посједују више од билијун долара, илити тисућу милијарди, у протекле тамошње изборе усмјерило укупно 600 милијуна. Но све ће се то на концу обити преко сиротиње и већ нациљаних имиграната, као и фатално уздрмане глобалне климе, док сам Трамп ионако негира постојање тог и таквог еколошког проблема. А једном кад западњацима понестане уштеђевине за љетовање на Јадрану, страдат ће неминовно и Хрватска, овако кротко оријентирана према туризму, баш као да већа риба читаво то вријеме не једе мању.
Извор: Портал Новости
