Пише: Ратко Контић
Једном приликом, како наводи Г. Геземан у својој књизи, неко веома озлојеђен поводом уображености Црногораца који се „докони достојанствено шеткају“ рекао је следеће: „Немају ни индустрије, ни књижевности, ни гвоздених путева на суху, ни флоте на мору, немају ништа…
…Да им се одузме све оно што други народи за њихове потребе производе остали би без капе, у самој кошуљи и опанцима, са гуслама у руци. Нико од простих Француза нема толико неразложног народног поноса колико један њихов козар“.
Искрено речено, ни данас немамо индустрију, путеве смо некако наставили да правимо, немамо флоту, опанци и капе се већ дуго не носе, кошуље мијењамо, гусле су само фолклорни симбол прошлих времена и некада служе за подсмијех, веома смо озбиљни увозници робе широке потрошње.
Задржали смо тај „неразложни народни понос“, наравно свако на свој начин у односу на етничку и сваку другу припадност коју омогућава Устав наше домовине.
И тај наш Црногорски агон, та вјечита борба између нас самих ко је бољи, ко је јачи, ко је поштенији, ко је часнији, ко је љепши, и још много „такмичења“ те врсте међу собом, а много мање са другима, створили су атмосферу несигурности, највише у политици, а самим тим у друштву и држави.
И чини се никада као данас, када су се очекивале потпуне промјене у друштву у односу на нашу претходно намучену и добрим дијелом злоупотребљену домовину Црну Гору.
Записује Г. Геземан: „На сједник се Медуњани разговараху какав је ко и ко је бољи од кога. У то Томо Петров рече – од свијех људи што сам досад гледа, бих рад био да сам бољи и љепши, без од Божине Стојанова, а од њега не, тек да сам таман ка он. Једни му рекоше, ти си Томо љепши и бољи од Божине. Томо на то одговори – не, богме, но бољи Божина, но је безијовац, од нејачега братства, а да је Поповић ка ја, ондар би ти видио ко је бољи, ја али Божина“.
И након каквог-таквог вишепартијског искуства, након стварања услова да НВО и појединци буду корективни фактор развоја, након подршке међународне заједнице нашем покушају демократизације, несумњиво је да наши лични комплекси и вјечито „такмичење“ не дозвољавају усаглашавање ни стратешких циљева једне мале државе као што је Црна Гора.
Уз евидентно одсусутво политичке солидарности која би морала бити један од кључних елемената политичког разумијевања када је статус државе и њене будућности у питању, односно свих њених становника без обзира на било које опредјељење, јасно је да идемо један корак напријед, а затим пет корака уназад.
Тај наш Црногорски агон, који је природно прилагођен реалном и стварном животу, али и оном виртуелном који је у овом моменту, нажалост, можда и значајнији него живот који нам је Бог дао, добија једну девијантну и извитоперену форму која доноси константни немир и несигурност и поништава све наде да можемо наћи НСЗ ради нашег спокојнијег живота, а нема нас много.
Политиколози одавно сматрају да је политика за једну врсту људи борба, односно моћ која појединцима омогућава да осигурају своју превласт над друштвом и да из тога извуку корист. За неке друге људе, политика је напор да се успостави ред и правда, ријечју моћ којом се општи интереси и заједничка добра штите од притисака појединачних захтјева.
Све остале представе тих људи у политици, о себи лично, нацији, вјери, идеологији или партијском програму којем припадају, представе о прошлости, садашњости или будућности само треба да остану као граничне линије које би требало да на демократски начин подстичу политичку конкуренцију.
Агон између политичких партија и појединац, ко је, наводно, најбољи, ко највише брине о народу, ко је најпоштенији и сл. природно ствара и своју супротност ко је, наводно, лош, ко не мисли о народу већ о својим интересима, ко злоупотребљава власт, ко је већи патриота и на који начин, ко је нечастан и сл.
Обично се заврши вербалним екстремизмима и пријавама надлежним органима ради вођења судских поступака због „увреда и повреда части, угледа и достојанства, изношења неистина“ и сл. или упоштеном политичком констатацијом да би „нови или ванредни избори све ријешили“.
Све то онемогућава рационалан политички разговор, политичку солидарност и остваривање стратешких циљева државе, а не политичких партија и појединаца у њима.
И стално се вртимо у круг доказујући сопствену политичку и другу часност и поштење, а туђу нечасност и непоштеност, стално смо у неком „политичком агону“ којем нема краја ни окончања.
Агон нас држи близу, али сасвим далеко од јасних ставова међународне заједнице којима би потврдила наше напоре да се интергишемо и да будемо прихваћени као слободно друштво, а ми као мала и не много битна држава, немамо другу алтернативу.
Када схватимо да нам је то једини пут, када „престанемо да се докони достојанствено шетамо“ и одрекнемо се „неразложног народног поноса“ у било којем виду, када постанемо свјесни да нијесмо важни колико мислимо, биће нам много лакше да разумијемо све што нас очекују након наводно жељеног уласка у ЕУ.
(Аутор је дипломирани правник безбједности)
Извор: Дан
