Пише: Филип Драговић
Не разумијем људе који су противници рата и националистичког хушкања, или бар заговорници таквог наратива, а који баук национализма и шовинизма не виде у политици Мила Ђукановића и ДПС-а. Ево рецимо упоредимо национализам Мила Ђукановића са национализмом Андрије Мандића. И један и други су актери ратних збивања 90-тих, само овај први са већом командном одговорношћу и крајње калкулантски, а овај други искрено, као добровољац, убијеђен да брани слабије (Србе у селима БИХ и Хрватске). И један и други су имали везе са Милошевићевим режимом и одбраном Срба на Косову, само је овај први од тога профитирао доласком на власт и освајањем бројних привилегија, а Мандић и његови „саборци“ провели вијек у опозицији и на друштвеним маргинама. И један и други су у моментима политичког усијања позивали на физички отпор и комешање, само је овај први звао „у шуму“ а овај други „ратне другове“.
И један и други су се истицали екстремним национализмом, само је овај други од почетка до краја остао досљедан једном идентитету и његовој одбрани по сваку цијену, док је овај први политичку каријеру почео прогоном црногорских суверениста и идеолошким пактирањем са СПЦ, а завршио је најавом најбруталнијег прогона свештенства и вјерника, који се није десио само и једино из разлога што је Ђукановић у међувремну остао без власти. Мандић је заговарао физички отпор полицији испред скупштине прије 7-8 година, а Ђукановић је призивао грађанске немире на барикадама испред Цетиња. Обојица- главом и брадом…
И сад, када чујем некога ко заговара мир, демократију и грађанско друштво, да му је се гади пакт мањинских партија (конкретно БС Ервина Ибрахимовића) са Мандићем, а да исти критичар није глас пустио на ту тему док је БС пландовала у окриљу ДПС-а, лијепо ми дође да повратим….
Мислим све ове горе изнијете чињенице у сјећање.
