Зашто штампани медији мора да опстану
Пишу: Беноа Бревил и Пјер Рамбер
Пажња: пред вама је текст који иде против струје времена и против буке дигиталних вртлога. Његова форма не поштује нова неписана правила новинарства, блоговања и „садржаја“, која су уредници, аутори и издавачи прихватили.
у нади да ће се одржати у рату за пажњу који бесни на екранима. Овај текст не почиње обећањем о томе колико ће вам минута одузети, као да се читање може мерити штоперицом, а мисао свести на потрошњу. Његова основна идеја не искрсава већ у првој реченици, не бљесне као сигнал за скроловање, нити покушава да се утисне у памћење пре него што поглед одлети даље, као при брзом прелету преко странице.
Уз помоћ уређаја за праћење покрета ока, стручњак за ергономију у информатици Јакоб Нилсен установио је да „доминантни образац читања личи на слово Ф. Читаоци обично почињу у горњем левом углу, затим прелазе читаву страницу ка десно. Како се спуштају низ страницу, све мање обраћају пажњу на оно што се налази на десној страни (1)“. Педесет четири секунде — то је просечно време проведено на једној интернет страници, али се половина посета прекида пре десетог померања казаљке; просечно задржавање на сајту са вестима не прелази… два минута (2). Ако текст захтева скроловање, посетилац има склоност да се искључи. Тим пре што га умножавање нотификација на паметном телефону подстиче да провери претрпане поруке, одговори на СМС, или да одмотава бесконачни низ постова или сторија на Инстаграму или ТикТоку. Чак и хиперлинкови — драгуљи дигиталног формата који нуде степенаст приступ неограниченом знању — на крају нарушавају разумевање: „Додатне одлуке и визуелна обрада потребне за кретање од једног линка ка другом повећавају когнитивно оптерећење читалаца, ангажујући меморијске капацитете који можда превазилазе њихове способности“, закључује један преглед истраживања на ту тему (3).
Од „расположивог времена људског мозга“ којим се бивши генерални директор ТФ1 Патрик Ле Леј 2004. године хвалио да га продаје Кока-Коли, до научне аукције свести коју данас оркестрирају дигиталне платформе, економија медија није се суштински променила ни по својој природи ни по свом циљу. Оно што се, међутим, променило јесте темпо информација, који је доживео вртоглаво убрзање.
Несигурна лутања Аудимата у покушају да погоди грубо исечене циљне групе (чувена „домаћица млађа од 50 година“, миљеница оглашивача деведесетих) замењена су софистицираном индивидуализацијом порука захваљујући екстракцији личних података. Они хране алгоритме који статистички одређују шта сваком кориснику треба показати, дати да прочита или чује како би што дуже остао прикључен на платформу. Распарчано, разбацано у конфете, разложено на фрагменте звука, исечке слика, крхотине речи, прикупљање информација одваја се од услова који омогућавају њихово осмишљавање: спорости, континуитета, слободног лутања духа. Не само време проведено пред екранима, сви друштвени ритмови трпе то разорно цепање.
„Глупи, неуки, злонамерни, клеветнички“
Суочени с потопом података и немогућношћу да све усвоје, људи реагују на различите начине. У Европи XVI века, ширење штампарства, освајање Новог света и поновно откриће античких аутора изазвали су издавачки цунами. „Постоји ли на Земљи иједно место које измиче овим облацима нових књига?“, јадиковао је хуманиста Еразмо — и сам изузетно плодан аутор — још 1525. године, у коментару пословице „жури полако“. „Њихов сам број представља озбиљну препреку учењу“, гунђа он, јер „ове дистракције одвраћају дух људи од читања старих аутора“. И холандски теолог наставља да грми, као да је управо провео сат времена на мрежи X: разуздани штампари „прекривају свет памфлетима и књигама глупим, неуким, злонамерним, клеветничким, лудим, безбожним и субверзивним; бујица је толика да чак и ствари које су могле донети корист губе сваку врлину“ (4). Сличан прекор чује се код реформатора Жана Калвина, изнервираног „том збрканом шумом књига“, а век и по касније и код првог биографа Ренеа Декарта, Адријена Бајеа (1649–1706): „Имамо разлога да страхујемо да ће маса књига, која свакодневно расте невероватном брзином, гурнути будуће векове у стање исто толико варварско као оно које је уследило после пада Римског царства.“ Између почетка XVI и краја XVIII века, број наслова објављених у Лондону увећан је сто педесет пута (5). Ипак, уместо да подигну декадентну ломачу по узору на Сарданапала, учењаци су се против преобиља борили методским уређењем знања. То је доба алманаха, антологија, енциклопедија, приручника, али и библиографија, тематских индекса…
Почетком XXI века, тржиште на алгоритамску информацију реагује на сасвим другачији начин. Више се не ради о томе да се, као у XVIII веку, укроти хаос токова, већ да се њихова апсорпција убрза различитим техникама аутоматизованог „товљења“. Платформе и друштвене мреже нуде читање садржаја у убрзаном режиму (×1,5 или ×2), чиме се пропорционално увећава и унос огласа. Читав низ сервиса попут Power Reader, Spreeder, Outread, Speed Reader, ReadQuick или Reedy обећава да ћете „читати три пута брже него иначе“, захваљујући „методи која подразумева фокусирање погледа на мале целине текста“, или пак „опцији аутоматског истицања речи ради лакше конзумације садржаја“. SmartNews „обједињује вести из више извора у сажете прегледе, како бисте остали информисани без осећаја преоптерећености“; Inshorts сажима „најважније националне и међународне вести, у највише шездесет речи“; Briefly, „интелигентни сервис“, „јасно издваја кључне тачке и аутоматски их разврстава по темама“. Речено у мање од десет речи: тржиште на „превише“ одговара са „још више“. Пошто подразумева континуитет пажње, сваки дужи текст појављује се као препрека.
Један по један, „произвођачи садржаја“ — како се данас називају професије чији је задатак да пуне цеви уместо да хране дух — одустају. Објављивати све више текстова ради бољег рангирања, нудити за „грицкање“ упадљиве наслове и „кључне тачке“, пратити темпо информативних канала уживо и ТикТока, разметати се сатима на Твичу…: ове већ истрошене рецепте одавно чине свакодневицу онлајн медија. Али суштина је другде. Са својим показатељима популарности и виралности, алгоритамска информација производи подмуклију трансформацију уређивачке линије, налик оној која је уследила после приватизације ТФ1 1987. године, под притиском трке за гледаношћу. Једно недавно истраживање детаљно је описало тај процес на примеру канала Брут, онлајн медија са стварном редакцијом, покренутог 2016. године ради дистрибуције квалитетних видео-садржаја на друштвеним мрежама, намењених младој публици слабо упознатој са традиционалним новинарством (6).
„Метрике прегледа делимично замењују рад на дефинисању уређивачке линије“, закључује ауторка, универзитетска истраживачица Орели Обер, након анализе готово три године продукције (новембар 2016 – мај 2019), укупно 828 видео-записа. Временом се умножавају теме из рубрике „друштво“, док удео „економије“ опада. Еколошка питања (219 појављивања од 828), често обрађивана кроз призму индивидуалних, свакодневних „еко-одговорних“ понашања, избијају на врх, док друштвени покрети — који не уживају наклоност ни метрика ни оглашивача — инспиришу тек 15 прилога, од којих се 11 односи на „жуте прслуке“.
Пошто производи вишу „стопу ангажмана“ (однос интеракција — лајкова, дељења, коментара — и броја прегледа), а тиме и бољу монетизацију, персонализација се појачава до тачке на којој постаје доминантни угао: обухвата 1% првих прилога које је Брут емитовао крајем 2016, наспрам више од 49% у пролеће 2019. Тако истраживачица, из месеца у месец, бележи пораст „видео-садржаја које носе познате личности или анонимни појединци који приповедају своју причу, своје тешкоће, али и начин на који су их превазишли, истовремено упирући прстом у неспособност политичара“. На пример: „Злостављан у школи, Џонатан Дестин је са 16 година покушао да оконча живот самоспаљивањем. Данас говори о ономе што га је навело на тај чин.“ Подложна посебним ограничењима слике, путања Брута показује вероватно израженију закривљеност него код штампаних медија. Али дисциплинујући ефекат показатеља делује и на уређивачку оријентацију новина на папиру. Оне су у последњих петнаест година запослиле читаве кохорте „менаџера заједница“ који, под изговором да шире видљивост листова на друштвеним мрежама, у пракси раде на богаћењу платформи — дословно, увећавајући њихову берзанску вредност, и пренесено, убризгавајући у њих садржај.
Јер излазак из калупа често значи ризик од пропасти. Када 2017. године Фејсбук мења алгоритам свог фид-а на штету политичких вести како би максимизирао „стопу ангажмана“, последице снажније погађају левичарске медије. Онлајн читаност америчког месечника Модер Џоунс се урушава, а мала редакција трпи губитак прихода од 400.000 до 600.000 долара годишње, према речима његове директорке — износ огроман за непрофитну фондацију која издаје лист. Током 2022–2023. Мета додатно смањује видљивост вести на својој платформи и одлучује да их „више не појачава“ на новој текстуалној мрежи Тредс. Убрзо потом, број читалаца који долазе преко Фејсбука пада за… 83 пута. „Када платформе спрече ваше претплатнике да виде велики део вашег садржаја — а то управо значи ‘не појачавати’ —, издавачи више не могу да ступе у контакт са својим претплатницима или донаторима. (…) Зато Сједињене Државе губе по два листа недељно, и зато је ова година [2023] обележена непрекидним отпуштањима у медијима (7).“ Модер Џоунс није променио своју уређивачку линију.
Ни Ле Монде diplomatique није учинио тај заокрет. Уосталом, ево нас већ у једанаестом пасусу непрекинутог текста, без икакве опције „паметног сажетка“ и без трепћућих речи. Читатељко, читаоче, јесте ли још увек ту? Ако јесте, можда је то зато што наш лист поседује једну данас ретку особину: он се и даље у великој мери чита на папиру. Имамо 85.000 претплатника на штампано издање и 25.000 корисника наше пријатне апликације, која верно преноси његову уздржану класичност. Та особеност има смисла: наш месечник објављује дуге, захтевне текстове. А сва истраживања која већ тридесет година упоређују читање на екрану и на папиру — спроведена у Сједињеним Државама, Аустрији, Немачкој, Израелу или Шпанији — слажу се у једном закључку: читаоци показују трајнију концентрацију, боље разумевање и дуготрајније памћење сложених текстова када су они штампани.
Пионир дигиталне школе мења курс
Било да је реч о просторној меморији, која олакшава враћање уназад ради провере, а коју ремети стално преуређивање екрана у зависности од формата; о удобности и замору очију; о могућности да се бележи, подвлачи, означава, савија ћошак како би се градиво боље усвојило; или о дистракцијама које сам медиј производи — папир убедљиво побеђује. До те мере да је Шведска, која је све ставила на технолошку педагогију, 2023. године одлучила да забрани употребу дигиталних алата у настави за најмлађе и да се врати штампаним уџбеницима и ручном писању (8). Увођење вештачке интелигенције у учионице додатно појачава овај тренд и исцртава нову друштвену поделу: родитељи из образованих слојева инсистирају да њихова деца добију традиционално образовање, попут оних технолошких руководилаца који својој деци забрањују употребу услуга и производа које сами продају широким масама.
Ако дигитално олакшава кратке и неформалне размене, папир задржава статус најснажније иновације у области комуникације у последња два миленијума. Како је још 2007. године приметио амерички новинар и писац Вилијам Пауерс, управо његова једноставност спречава нас да га препознамо као врхунску технологију, која ће за поједине намене остати дуго ненадмашна (9) — попут читања Ле Монде diplomatique. Нагомилани приговори читању на екрану представљају снажан деманти стратегији дигиталног заокрета коју су издавачи штампе усвојили од краја двехиљадитих, позивајући се на идеалистички принцип: „Важни су речи, слике, идеје, појмови и садржај који производимо, а не медиј преко којег се они преносе“, објашњавао је још 2000. године Данијел Окрент, једна од истакнутих фигура ЊјуЈорк Тајмса. Међутим, друштвене употребе једног медија не могу се свести на поруку. Отворити новине попут наших на тераси кафића, разменити саучеснички осмех са сапутником у возу, оставити примерак на јавном месту или га подићи високо у поворци — ти гестови, ти облици ангажмана, незамисливи су у нематеријалном облику.
Можда је то зато што папир отвара имагинариј неупоредиво дубљи од пуке функције носача писма. Штампани лист симболизује поновно освајање радозналости, овладавање сопственом концентрацијом, спремност да се „жури полако“, као и отпор крађи личних података и повредама приватног живота које, у тржишном режиму, подразумева употреба умрежених уређаја. У доба алгоритамске информације, папир не управља својим читаоцем, не заробљава његово време, не хакује његове емоције. Он се не пробија статистичким путем противно нашој вољи. Напротив, захтева напор; руковање његовим преломом понекад изискује и извесне акробације. Када његово читање подстакне идеју, аналогију, стављање у перспективу, бес или деловање, лист се спушта, застаје се, размишља. Папир је ослонац поново освојене суверености над објектима наше пажње. Отуда похвала папиру не изражава конзервативну реакцију, већ рационалан покрет и политичку нужност.
Ако ће се цивилизација штампе несумњиво још дуго преплитати с цивилизацијом пиксела, судбина папирних новина остаје више него неизвесна. Очарани информацијама које непрекидно протичу њиховим екранима, често бесплатно, читаоци напуштају киоске, чија продаја стрмоглаво опада. У Француској је, од 199 часописа које евидентира Савез за податке о штампи и медијима (АЦПМ), више од 150 забележило пад плаћеног тиража између јула 2024. и јула 2025. Током првих једанаест месеци 2025. године, продаја дневног листа Ле Монде на киосцима пала је за 15,3%, Ле Фигаро за 13,3%; Ле Ноувел Обс бележи пад од 17,7%, Тéлéрама од 11,7%… Како би прикрили дебакл, листови вештачки надувавају број дигиталних претплатника агресивним промотивним понудама које миришу на распродају („изузетна Libé Friday понуда, две године за 50 евра“, мање од десет центи дневно). Али та варка не надокнађује губитке изазване падом продаје штампаних издања, па се откази умножавају: у Le Parisienu, Le Pointu, Courrier picardu, La Montagneu, у оквиру групе ЦМИ (Marianne, Franc-Tireur, Elle…), код Prisma Presse (Télé-Loisirs, Voici, Géo, Femme actuelle…), и другде. У Сједињеним Државама је 2024. године угашено 136 новина, што је избрисало 7% радних места у сектору. Ова сеча листова, често осмишљених да шире утицај својих власника, не угрожава нарочито плурализам, али учвршћује позиције алгоритамске информације и додатно убрзава пражњење киоска. Тај споредни ефекат погађа и нас пуном снагом.
Радост повратка времена погодује спорости
Ле Монде diplomatique ужива стабилно финансијско здравље. Ипак, пад продаје на киосцима ни њега не заобилази. Током 2025. године, број примерака нашег месечника купљених код продаваца штампе смањен је за око 6%, док су се претплате на штампано издање благо смањиле (–1,6%). Овај просек прикрива распон који се последњих година знатно увећао између „лоших“ и „добрих“ месеци. Он одражава подједнако политичку апатију и неиздржив темпо актуелности. У јулу, а још више у августу, када се многе читатељке и читаоци удаље од екрана и привремено одложе свакодневне обавезе, повратак времена изазива прави јуриш на киоске. Купаца Ле Монде diplomatiquea тада је двоструко више него у децембру, када их трка с временом, суморна атмосфера и брига за кућни буџет одвраћају од куповине. Опасност није непосредна, али умножавање слабих месеци, растућа неуједначеност продаје и слабљење дистрибутивне мреже исцртавају тенденцију која би, уколико потраје, могла озбиљно да оптерети равнотежу листа. Ле Монде diplomatique постоји докле год се држи у руци, позајмљује, оставља на столу и поново узима негде другде. Његов опстанак зависи од једноставних гестова: претплатити се, купити га, поклонити, препоручити, помоћи да га неко открије код киоскара…
Усамљен на својој уређивачкој линији у свету традиционалних медија (10), наш лист је, парадоксално, видео како се у закутцима Мреже развија све већи број емисија, подкаста и текстова који такође фаворизују дуго трајање и стављање у перспективу, иако не деле увек наша опредељења. Ако је обећање интернета — оно о великој дезинтермедијацији снажној попут Реформације у XVI веку — потиснуто појавом технолошких гиганата и раком алгоритамске информације, оно је ипак уздрмало стари поредак. Јер систем који свакоме нуди оно што верује да жели да види или чује, истовремено омогућава свима да изразе мишљење. Та мишљења се више не хијерархизују према статусу аутора, већ према виралности исказа, и његовој способности да поларизује. За мање од једне деценије, вертикална архитектура јавне расправе, заснована на престижу стручне, медијске и политичке речи, озбиљно је уздрмана. Али владајуће класе се љуте и најављују повратак реду.
Друштвене мреже, сада уздигнуте на ранг политичког, здравственог и безбедносног проблема, налазе се под све строжим надзором европских власти. У дигиталној сфери, Стари континент остаје америчка колонија. Његови управљачи никада нису озбиљно размотрили производњу информација изузетих из тржишне логике, нити изградњу инфраструктура независних од Силицијумске долине. Принуђени да играју игру како не би деловали застарело, сведени су на регулисање постојећег и крпљење пукотина које је слобода изражавања на мрежи отворила у статусу кво. У том смислу треба разумети и борбу политичко-медијских елита против „дезинформација“. Овај приоритет Европске уније, успостављен након референдума о Брегзиту у јуну 2016. и изборног успеха Доналда Трампа пет месеци касније, под изговором несумњивог ширења бизарних или лажних садржаја тежи успостављању режима „добронамерне цензуре“: циљ је заштитити те велике, наводно незреле кориснике од погубног утицаја који би на њих могла имати слободна циркулација мисли и мишљења. Пандемија ковида 19, 2020. године, рат у Украјини од 2022, масакри 7. октобра 2023. и израелски рат у Гази додатно су убрзали тај процес.
Од забране руских телевизијских канала 2022. године, али не и њихових израелских пандана у тренутку када су, наредне године, легитимисали масакре цивила у Гази, преко увођења такозваних „поузданих пријављивача“ задужених да идентификују и пријављују „наводно незаконите садржаје“ у оквиру европског Акта о дигиталним услугама, па све до упорне намере да се под лупу ставе све приватне комуникације у Европи, укључујући шифроване поруке, као и до воље француског председника да се „учини све како би се успоставила професионална ознака поузданих извора информација (11)“, гомила мера настоји да учини нелегалним или невидљивим становишта која, некад бизарна, некад тачна, понекад одбојна, противрече званичној линији.
„Добронамерна цензура“ из Брисела
Ове званичне кампање идеолошке корекције већ производе опипљиве ефекте. Током рата у Гази, Фејсбук и Инстаграм су манипулисали својим алгоритмима како би ограничили домет палестинских медија, како је показала истрага Британске радиодифузне корпорације (ББЦ, 18. децембар 2024). Мрежа X показала је толико изражен произраелски пристрасни образац да је привремено суспендовала сопствени четбот Грок, након што је овај написао да израелска војска у Гази чини „геноцид“ уз америчко саучесништво. У Европи су румунске власти, уз подршку Европске комисије, поништиле председничке изборе због наводног страног утицаја посредством ТикТока (12). „Добронамерна цензура“ се, разуме се, спроводи у име неупитних вредности, попут борбе против педофилије, антисемитизма и говора мржње, или у име безбедносних императива.
Невољни хумор наводи цензоре да своје инструменте крсте орвеловским именима. Тако настаје „европски штит демократије“, који би требало да се бори против манипулације информацијама и страног мешања на мрежи, затим „Европски центар за демократску отпорност“, чија је мисија да „окупи сву експертизу и све капацитете држава чланица и суседних земаља“, по узору на француски Вигинум, службу за будност и заштиту од страних дигиталних мешања, или на Шведску агенцију за психолошку одбрану (13). Ту је и „штит за информисање“, успостављен у Букурешту од стране Франце Médias Monde и Deutsche Wellea, а оправдан 2. децембра прошле године запањујуће наивним саопштењем ове две куће. У „међународном контексту у којем су демократије на проби, додатно погоршаном последњих месеци након америчког повлачења из информационог простора, нарочито у Европи због неизвесности око финансирања Радија Слободна Европа“, хитност налаже да се надоместе та два америчка пропагандна медија, чији су руски еквиваленти забрањени на европским фреквенцијама након инвазије на Украјину.
Ово идеолошко стезање канала који су до сада били најмање регулисани има за циљ да заштити становништво не само од руских утицаја већ и од превише изражених политичких подела. „Мржња и поларизација представљају претњу вредностима и основним правима Европске уније и поткопавају стабилност наших демократија (14)“, објаснио је Мајкл Мекграт, комесар за демократију, правду, владавину права и заштиту потрошача. Сам назив те функције сажима тржишну демократију из Брисела, насељену грађанима-потрошачима које би претерана политичка поларизација могла да дестабилизује. Истовремено, Унија уводи европски пропис о слободи медија који штити права традиционалног новинарства, чија огромна већина наслова подржава два последња стуба европског пројекта, тржиште и објединитељски хоризонт рата против Русије.
Биће, дакле, све мање слободе за непријатеље либерализма. А ко ће бранити слободну размену мисли и мишљења, када крајња десница заузима то поље и гласно денунцира успостављање „министарства истине“? Прекрстивши „слободу изражавања“ у право власника да намећу сопствена гледишта платформама и приватним телевизијама, мрежа X или канал Cnews промовишу „слободу говора“ која се у пракси своди на цензурисање или омаловажавање свакога ко се изјасни у корист Палестине, ЛГБТ покрета, пореза, синдиката, антифашизма, комунизма и слично.
По цену да се охлади ентузијазам дигиталних дисидената, који верују да политички спас могу пронаћи у ширењу приступачних педагошких формата на мрежи, треба подсетити да готово све дигиталне инфраструктуре које могу да се похвале масовном публиком припадају или америчким индустријалцима који су се прошлог јануара утркивали да пољубе прстен Доналда Трампа, или државама цензорима. Понекад се једни и други и договарају. Када је платформа ТикТок оцењена као превише отворена за критике Израела, амерички председник је присилио њеног власника да је прода милијардеру блиском Тел Авиву, што је довело до промене уређивачке линије, али не и ритма (15). Да би се борили под једнаким условима, заговорници и противници сваке велике поларизујуће теме на крају се слажу око исте тактике. Треба „преплавити зону“, загушити простор вестима, подацима, демантијима.
Традиционално новинарство које капитулира пред захтевима дигиталне публике, европски регулаторни оквир који у исти кош ставља лажне информације, незаконите садржаје и критичка мишљења. Судбина слободне штампе данас више него икада зависи од темељне преобразбе која би информацију извукла и испод наковња тржишта и испод чекића државе. Док се не појави власт спремна на такву амбицију, они који пружају отпор могу свету отворити папирни прозор који управо држите у рукама.
(1) Навод према: Naomi S. Baron, Words Onscreen. The Fate of Reading in a Digital World, Oxford University Press, 2015.
(2) Katherine Haan, „Top website statistics for 2025“, 24. октобар 2025, Forbes; „Digital news fact sheet“, 10. новембар 2023, Pew Research Center.
(3) Видети Naomi S. Baron, isto delo; i Diana DeStefano i Jo-Anne LeFevre, „Cognitive load in hypertext reading: A review“, Computers in Human Behavior, vol. 23, br. 3, Amsterdam, 2007.
(4) Овај и наредни наводи преузети су из: Ann Blair, Too Much to Know: Managing Scholarly Information Before the Modern Age, Yale University Press, New Haven, 2010.
(5) Видети James Raven, „New reading histories, print culture, and the identification of change: The case of eighteenth-century England“, Social History, vol. 23, br. 3, Abingdon-on-Thames, 1998.
(6) Aurélie Aubert, „Les vidéos d’information diffusées sur les réseaux sociaux numériques“, Questions de communication, vol. 40, br. 2, Nancy, 2021.
(7) Ben Dreyfuss, „Now we know Facebook made changes to show you less news from Mother Jones“, 16. oktobar 2020; i Monika Bauerlein, „An Internet without news“, новембар–децембар2023, Mother Jones.
(8) „Learning like the ancients“, The Economist, London, 22. новембар 2025.
(9) William Powers, „Hamlet’s Blackberry: Why paper is eternal“, Shorenstein Center Discussion Paper Series, Harvard University, Cambridge, 2007.
(10) Видети „Un journal non aligné“, Le Monde diplomatique, новембар 2023.
(11) Дебата са читаоцима La Voix du Nord u Arasu, 19. новембар 2025.
(12) Видети „Liquidation électorale“, Le Monde diplomatique, јануар 2025.
(13) „Lutte contre la désinformation: l’UE propose la mise en place d’un ‘bouclier européen de la démocratie’“, 12. новембар 2025.
(14) „La Commission se félicite de l’intégration du code de conduite révisé…“, Европска комисија, Брисел, 20. јануар 2025.
(15) Видети Benoa Brevil, „Osmi front“, i Serž Alimi, „Чак се и Американци умарају од Израела“, Le Monde diplomatique, децембар 2025.
Извор: Le Monde Diplomatique
