Пише: Вук Бачановић
Хрватски историчар Твртко Јаковина је у интервјуу који је недавно дао Побједи подсјетио на оно што је покојни хрватски дипломата Мате Мештровић изрекао без нарочитог зазора. То је реченица која се у правилу прећуткује или се прикрива слојевима културне патетике: Његошев маузолеј на Ловћену није замишљен тек као естетски или меморијални чин, него као свјесна интервенција у поље идентитета. По властитим ријечима, његов отац, чувени хрватски кипар Иван Мештровић, пројектовао је маузолеј како би „дигао националну самосвијест Црногораца“ и — што је кључно — „раздвојио Србе и Црногорце“. Тиме је монументална умјетност експлицитно именована као средство политичког разграничења, као архитектонски обликована теза о будућој нацији која није, односно престаје бити српска.
Таква искреност је драгоцјена не само јер разоткрива једну ширу матрицу: да се црногорски идентитет, из позиције хрватског национализма, нужно не посматра као дио аутохтоног историјског процеса, ма како он био схватан, већ као пројекат који се може дизајнирати, убрзати и кориговати споља. Црна Гора се у тој перспективи не појављује као субјект властите историје, већ као простор над којим се врше културно-политичке операције — добронамјерне једино по самоперцепцији својих аутора, али дубоко патерналистичке и колонијалне по структури.
Мештровићева реченица, међутим, не представља нарочиту новину, нити неко посебно шокантно откриће које би нам Твртко Јаковина тек сада разоткрио. Она је прије свега повод да се подсјетимо једног старијег, идејно сасвим компатибилног наратива, артикулисаног много раније и много експлицитније. Ријеч је о пасусима једног другог хрватског националног прегаоца, који се опсесивно бавио Црном Гором, а по занимању није био кипар него припадник фрањевачког реда и самопроглашени историчар — тачније, псеудоисторичар и националистички памфлетиста. У питању је фра Доминик Мандић (1889–1973), један од главних идеолога хрватске политичке емиграције и аутор списа Црвена Хрватска (Чикаго–Рим, 1973), књиге која је с Мештровићима дијелила исту идеолошку линију, само без естетских претензија Маузолеја. Ако се данас и може користити, онда искључиво као илустративни материјал: не за разумијевање средњовјековне Дукље и генерално хрватске и српске историје, него као дидактички примјер како се, уз озбиљно схваћену националистичку агенду и потпун изостанак методологије, не пише академска историографија. У том контексту нам је врло занимљив њен закључак који гласи овако:
„Стара Дукља једини је крај, гдје су Хрвати узмакли услијед повијесних недаћа, а највише радом вјерских представника српско-православне цркве. Ови, да учврсте православље, од 17. стољећа стално шире у народу српство, као да нема православља и без српскога! Уза све то широки народни слојеви у Црној Гори, услијед своје повијесне подсвијести, трајно се опиру србизирању и траже, да им се призна име и држава црногорска. Без обзира на данашње стање, средовјечна Дукља је била непријепорно хрватска земља. И зато хрватски повјесничари требају убудуће обрађивати повијест Дукље, напосе дукљанске краљевине 11. и 12 стољећа као саставни дио хрватске повијести. А данашње Црногорце, у којима тече крв старих Хрвата, ваља да Хрвати са симпатијама сусрећу и помажу њихову борбу за неовисношћу и самосталношћу Црне Горе и црногорскога народа.“
Вук Бачановић: Новогодишњи поклон нацији – сертификат да сте „дошли ниоткуд“
На страну за тренутак чињеница да је Мештровићева мотивација за изградњу Његошевог маузолеја, који је отворен само годину дана након Мандићеве смрти — то фамозно „раздвајање Срба и Црногораца“ — очигледно била увезана у шири политички имагинариј хрватске политичке емиграције након Другог свјетског рата (у чијем је идеолошком спектру усташка традиција, благо речено, имала видљиво мјесто). Оно што, међутим, и даље остаје фрапантно јесте степен до којег је ДПС, под вођством Мила Ђукановића, завршни пасус Мандићеве Црвене Хрватске практично интернализовао: не само као оперативни политички програм, него готово као неку врсту националног завјета — као да је ријеч о државотворној повељи, а не о памфлету чија је научна вриједност отприлике једнака астролошким прогнозама Драгоша Калајића. Али добро, прије него што је пригрлио Мандића, Ђукановић је био дио екипе која је високо уважавала овог… хм… експерта, па није никакво чудо да је усвајајући сличну методологију уважио да посједује — да, добро сте прочитали — хрватску „повијесну подсвијест“, шта год то да означавало у фра Мандићевом регистру парапсихолошких феномена.
Но, вратимо се основној линији аргумента. Мило Ђукановић, који је недавно јавно ожалио смрт млађег Мештровића, током година је, чини се, интернализовао готово све кључне поставке тог идеолошког склопа. Прво, прихваћена је теза да је једина црногорска традиција коју у историјским изворима можемо пратити у континуитету од XI до XXI вијека наводно окупаторске природе, и то као производ каснијих, тобоже освајачких претензија Српске православне цркве. Друго, полазећи од претпоставке да се православља као таквог није могуће „ријешити“, предложено је његово насилно раздвајање од канонске црквене структуре без које је, историјски гледано, сама црногорска државност тешко замислива. И треће, у том унапријед постулираном „отпору србизирању“ – проглашеном чињеницом без и једног озбиљног упоришта у историјским изворима – политичка и симболичка подршка се тражи код оних који Црну Гору наводно гледају „са симпатијама“: прије свега код радикалне хрватске деснице, чији се дио политичког имагинарија упорно врти око рехабилитације НДХ, само сада упаковане у савременији, прогресивнији целофан.
Иронија у свему томе није само у томе што се Црногорцима, под фирмом поштовања њихове „аутентичне свијести“, заправо одузима свако стварно историјско утемељење. Њихова воља, избори и идентитетске трансформације не тумаче се као резултат конкретних политичких, социјалних и културних процеса, него као рефлекси једне унапријед дефинисане, подземне истине. Другим ријечима, Црногорци су у тој шеми слободни само утолико што се „спонтано“ сјећају онога што им је аутор, а с њим и његов реализатор, идејни креатор Његошевог маузолеја, већ унапријед уписао у „подсвијест“.
Управо зато, одговор на такву инструментализацију не смије бити страх и површна повика на постојећу импозантну структуру на Ловћену. Она није наказна због интенције свога творца и/или идеологије која га је инспирисала, таман колико је поетска, историјска и политичка мисао коју су жељели искривити од ње свјетлосним годинама већа. Управо због тога, одговор на реанимацију Мештровића, а тиме, посредно и Мандића, мора бити хладна и интелигентна апропријација. Његошев маузолеј постоји и, свиђало се то некоме или не, он је постао дио савременог пејзажа црногорске меморије; али његова стварна значењска тежина не лежи у намјерама његовог идејног творца, већ у ономе што му се не може одузети ни прекодирати: у историјској личности Петра II Петровића Његоша и у опусу који је за собом оставио. Његошево дјело – и политичко и поетско – много снажније, дубље и увјерљивије говори о историјској Црној Гори, о њеним унутрашњим напетостима, државотворним хоризонтима и културним саморзумјевањима, него било какав накнадни накарадни покушај да се његова снага упрегне у туђе идентитетске пројекте.
Јер проблем с којим се, прије или касније, сусретну сви делузивни мрачњаци – било они који на црногорски историјски идентитет атакуују с позиција одбјеглих хрватских нациста, било они који га дилетантски и острашћено-шовинистички „бране“ мислећи да тако чине услугу „српству“ – јесте то што историја не функционише као скривени софтвер, а народи нису архиве сопствене „крви“, него живи друштвени колективи чији се идентитети обликују у времену, кроз сукобе, прилагођавања и дисконтинуитете – управо оно што псеудоисторија, позивањем на „подсвијест“, систематски избјегава. Другим ријечима, маузолеј се, у најбољем интересу српског народа у Црној Гори, може – и треба – окренути у властиту корист: тако да из свијести људи у потпуности ишчезне лукаво инсталирани споменик раздвајања, него као подсјетник да, када је Његош у питању, ниједна политичка и архитектонска геста, ма колико амбициозна, једноставно не може надјачати текст, историју и традицију која је сама себе већ довољно јасно исписала.
