Zašto štampani mediji mora da opstanu
Pišu: Benoa Brevil i Pjer Ramber
Pažnja: pred vama je tekst koji ide protiv struje vremena i protiv buke digitalnih vrtloga. Njegova forma ne poštuje nova nepisana pravila novinarstva, blogovanja i „sadržaja“, koja su urednici, autori i izdavači prihvatili.
u nadi da će se održati u ratu za pažnju koji besni na ekranima. Ovaj tekst ne počinje obećanjem o tome koliko će vam minuta oduzeti, kao da se čitanje može meriti štopericom, a misao svesti na potrošnju. Njegova osnovna ideja ne iskrsava već u prvoj rečenici, ne bljesne kao signal za skrolovanje, niti pokušava da se utisne u pamćenje pre nego što pogled odleti dalje, kao pri brzom preletu preko stranice.
Uz pomoć uređaja za praćenje pokreta oka, stručnjak za ergonomiju u informatici Jakob Nilsen ustanovio je da „dominantni obrazac čitanja liči na slovo F. Čitaoci obično počinju u gornjem levom uglu, zatim prelaze čitavu stranicu ka desno. Kako se spuštaju niz stranicu, sve manje obraćaju pažnju na ono što se nalazi na desnoj strani (1)“. Pedeset četiri sekunde — to je prosečno vreme provedeno na jednoj internet stranici, ali se polovina poseta prekida pre desetog pomeranja kazaljke; prosečno zadržavanje na sajtu sa vestima ne prelazi… dva minuta (2). Ako tekst zahteva skrolovanje, posetilac ima sklonost da se isključi. Tim pre što ga umnožavanje notifikacija na pametnom telefonu podstiče da proveri pretrpane poruke, odgovori na SMS, ili da odmotava beskonačni niz postova ili storija na Instagramu ili TikToku. Čak i hiperlinkovi — dragulji digitalnog formata koji nude stepenast pristup neograničenom znanju — na kraju narušavaju razumevanje: „Dodatne odluke i vizuelna obrada potrebne za kretanje od jednog linka ka drugom povećavaju kognitivno opterećenje čitalaca, angažujući memorijske kapacitete koji možda prevazilaze njihove sposobnosti“, zaključuje jedan pregled istraživanja na tu temu (3).
Od „raspoloživog vremena ljudskog mozga“ kojim se bivši generalni direktor TF1 Patrik Le Lej 2004. godine hvalio da ga prodaje Koka-Koli, do naučne aukcije svesti koju danas orkestriraju digitalne platforme, ekonomija medija nije se suštinski promenila ni po svojoj prirodi ni po svom cilju. Ono što se, međutim, promenilo jeste tempo informacija, koji je doživeo vrtoglavo ubrzanje.
Nesigurna lutanja Audimata u pokušaju da pogodi grubo isečene ciljne grupe (čuvena „domaćica mlađa od 50 godina“, miljenica oglašivača devedesetih) zamenjena su sofisticiranom individualizacijom poruka zahvaljujući ekstrakciji ličnih podataka. Oni hrane algoritme koji statistički određuju šta svakom korisniku treba pokazati, dati da pročita ili čuje kako bi što duže ostao priključen na platformu. Rasparčano, razbacano u konfete, razloženo na fragmente zvuka, isečke slika, krhotine reči, prikupljanje informacija odvaja se od uslova koji omogućavaju njihovo osmišljavanje: sporosti, kontinuiteta, slobodnog lutanja duha. Ne samo vreme provedeno pred ekranima, svi društveni ritmovi trpe to razorno cepanje.
„Glupi, neuki, zlonamerni, klevetnički“
Suočeni s potopom podataka i nemogućnošću da sve usvoje, ljudi reaguju na različite načine. U Evropi XVI veka, širenje štamparstva, osvajanje Novog sveta i ponovno otkriće antičkih autora izazvali su izdavački cunami. „Postoji li na Zemlji ijedno mesto koje izmiče ovim oblacima novih knjiga?“, jadikovao je humanista Erazmo — i sam izuzetno plodan autor — još 1525. godine, u komentaru poslovice „žuri polako“. „Njihov sam broj predstavlja ozbiljnu prepreku učenju“, gunđa on, jer „ove distrakcije odvraćaju duh ljudi od čitanja starih autora“. I holandski teolog nastavlja da grmi, kao da je upravo proveo sat vremena na mreži X: razuzdani štampari „prekrivaju svet pamfletima i knjigama glupim, neukim, zlonamernim, klevetničkim, ludim, bezbožnim i subverzivnim; bujica je tolika da čak i stvari koje su mogle doneti korist gube svaku vrlinu“ (4). Sličan prekor čuje se kod reformatora Žana Kalvina, iznerviranog „tom zbrkanom šumom knjiga“, a vek i po kasnije i kod prvog biografa Renea Dekarta, Adrijena Bajea (1649–1706): „Imamo razloga da strahujemo da će masa knjiga, koja svakodnevno raste neverovatnom brzinom, gurnuti buduće vekove u stanje isto toliko varvarsko kao ono koje je usledilo posle pada Rimskog carstva.“ Između početka XVI i kraja XVIII veka, broj naslova objavljenih u Londonu uvećan je sto pedeset puta (5). Ipak, umesto da podignu dekadentnu lomaču po uzoru na Sardanapala, učenjaci su se protiv preobilja borili metodskim uređenjem znanja. To je doba almanaha, antologija, enciklopedija, priručnika, ali i bibliografija, tematskih indeksa…
Početkom XXI veka, tržište na algoritamsku informaciju reaguje na sasvim drugačiji način. Više se ne radi o tome da se, kao u XVIII veku, ukroti haos tokova, već da se njihova apsorpcija ubrza različitim tehnikama automatizovanog „tovljenja“. Platforme i društvene mreže nude čitanje sadržaja u ubrzanom režimu (×1,5 ili ×2), čime se proporcionalno uvećava i unos oglasa. Čitav niz servisa poput Power Reader, Spreeder, Outread, Speed Reader, ReadQuick ili Reedy obećava da ćete „čitati tri puta brže nego inače“, zahvaljujući „metodi koja podrazumeva fokusiranje pogleda na male celine teksta“, ili pak „opciji automatskog isticanja reči radi lakše konzumacije sadržaja“. SmartNews „objedinjuje vesti iz više izvora u sažete preglede, kako biste ostali informisani bez osećaja preopterećenosti“; Inshorts sažima „najvažnije nacionalne i međunarodne vesti, u najviše šezdeset reči“; Briefly, „inteligentni servis“, „jasno izdvaja ključne tačke i automatski ih razvrstava po temama“. Rečeno u manje od deset reči: tržište na „previše“ odgovara sa „još više“. Pošto podrazumeva kontinuitet pažnje, svaki duži tekst pojavljuje se kao prepreka.
Jedan po jedan, „proizvođači sadržaja“ — kako se danas nazivaju profesije čiji je zadatak da pune cevi umesto da hrane duh — odustaju. Objavljivati sve više tekstova radi boljeg rangiranja, nuditi za „grickanje“ upadljive naslove i „ključne tačke“, pratiti tempo informativnih kanala uživo i TikToka, razmetati se satima na Tviču…: ove već istrošene recepte odavno čine svakodnevicu onlajn medija. Ali suština je drugde. Sa svojim pokazateljima popularnosti i viralnosti, algoritamska informacija proizvodi podmukliju transformaciju uređivačke linije, nalik onoj koja je usledila posle privatizacije TF1 1987. godine, pod pritiskom trke za gledanošću. Jedno nedavno istraživanje detaljno je opisalo taj proces na primeru kanala Brut, onlajn medija sa stvarnom redakcijom, pokrenutog 2016. godine radi distribucije kvalitetnih video-sadržaja na društvenim mrežama, namenjenih mladoj publici slabo upoznatoj sa tradicionalnim novinarstvom (6).
„Metrike pregleda delimično zamenjuju rad na definisanju uređivačke linije“, zaključuje autorka, univerzitetska istraživačica Oreli Ober, nakon analize gotovo tri godine produkcije (novembar 2016 – maj 2019), ukupno 828 video-zapisa. Vremenom se umnožavaju teme iz rubrike „društvo“, dok udeo „ekonomije“ opada. Ekološka pitanja (219 pojavljivanja od 828), često obrađivana kroz prizmu individualnih, svakodnevnih „eko-odgovornih“ ponašanja, izbijaju na vrh, dok društveni pokreti — koji ne uživaju naklonost ni metrika ni oglašivača — inspirišu tek 15 priloga, od kojih se 11 odnosi na „žute prsluke“.
Pošto proizvodi višu „stopu angažmana“ (odnos interakcija — lajkova, deljenja, komentara — i broja pregleda), a time i bolju monetizaciju, personalizacija se pojačava do tačke na kojoj postaje dominantni ugao: obuhvata 1% prvih priloga koje je Brut emitovao krajem 2016, naspram više od 49% u proleće 2019. Tako istraživačica, iz meseca u mesec, beleži porast „video-sadržaja koje nose poznate ličnosti ili anonimni pojedinci koji pripovedaju svoju priču, svoje teškoće, ali i način na koji su ih prevazišli, istovremeno upirući prstom u nesposobnost političara“. Na primer: „Zlostavljan u školi, Džonatan Destin je sa 16 godina pokušao da okonča život samospaljivanjem. Danas govori o onome što ga je navelo na taj čin.“ Podložna posebnim ograničenjima slike, putanja Bruta pokazuje verovatno izraženiju zakrivljenost nego kod štampanih medija. Ali disciplinujući efekat pokazatelja deluje i na uređivačku orijentaciju novina na papiru. One su u poslednjih petnaest godina zaposlile čitave kohorte „menadžera zajednica“ koji, pod izgovorom da šire vidljivost listova na društvenim mrežama, u praksi rade na bogaćenju platformi — doslovno, uvećavajući njihovu berzansku vrednost, i preneseno, ubrizgavajući u njih sadržaj.
Jer izlazak iz kalupa često znači rizik od propasti. Kada 2017. godine Fejsbuk menja algoritam svog fid-a na štetu političkih vesti kako bi maksimizirao „stopu angažmana“, posledice snažnije pogađaju levičarske medije. Onlajn čitanost američkog mesečnika Moder Džouns se urušava, a mala redakcija trpi gubitak prihoda od 400.000 do 600.000 dolara godišnje, prema rečima njegove direktorke — iznos ogroman za neprofitnu fondaciju koja izdaje list. Tokom 2022–2023. Meta dodatno smanjuje vidljivost vesti na svojoj platformi i odlučuje da ih „više ne pojačava“ na novoj tekstualnoj mreži Treds. Ubrzo potom, broj čitalaca koji dolaze preko Fejsbuka pada za… 83 puta. „Kada platforme spreče vaše pretplatnike da vide veliki deo vašeg sadržaja — a to upravo znači ‘ne pojačavati’ —, izdavači više ne mogu da stupe u kontakt sa svojim pretplatnicima ili donatorima. (…) Zato Sjedinjene Države gube po dva lista nedeljno, i zato je ova godina [2023] obeležena neprekidnim otpuštanjima u medijima (7).“ Moder Džouns nije promenio svoju uređivačku liniju.
Ni Le Monde diplomatique nije učinio taj zaokret. Uostalom, evo nas već u jedanaestom pasusu neprekinutog teksta, bez ikakve opcije „pametnog sažetka“ i bez trepćućih reči. Čitateljko, čitaoče, jeste li još uvek tu? Ako jeste, možda je to zato što naš list poseduje jednu danas retku osobinu: on se i dalje u velikoj meri čita na papiru. Imamo 85.000 pretplatnika na štampano izdanje i 25.000 korisnika naše prijatne aplikacije, koja verno prenosi njegovu uzdržanu klasičnost. Ta osobenost ima smisla: naš mesečnik objavljuje duge, zahtevne tekstove. A sva istraživanja koja već trideset godina upoređuju čitanje na ekranu i na papiru — sprovedena u Sjedinjenim Državama, Austriji, Nemačkoj, Izraelu ili Španiji — slažu se u jednom zaključku: čitaoci pokazuju trajniju koncentraciju, bolje razumevanje i dugotrajnije pamćenje složenih tekstova kada su oni štampani.
Pionir digitalne škole menja kurs
Bilo da je reč o prostornoj memoriji, koja olakšava vraćanje unazad radi provere, a koju remeti stalno preuređivanje ekrana u zavisnosti od formata; o udobnosti i zamoru očiju; o mogućnosti da se beleži, podvlači, označava, savija ćošak kako bi se gradivo bolje usvojilo; ili o distrakcijama koje sam medij proizvodi — papir ubedljivo pobeđuje. Do te mere da je Švedska, koja je sve stavila na tehnološku pedagogiju, 2023. godine odlučila da zabrani upotrebu digitalnih alata u nastavi za najmlađe i da se vrati štampanim udžbenicima i ručnom pisanju (8). Uvođenje veštačke inteligencije u učionice dodatno pojačava ovaj trend i iscrtava novu društvenu podelu: roditelji iz obrazovanih slojeva insistiraju da njihova deca dobiju tradicionalno obrazovanje, poput onih tehnoloških rukovodilaca koji svojoj deci zabranjuju upotrebu usluga i proizvoda koje sami prodaju širokim masama.
Ako digitalno olakšava kratke i neformalne razmene, papir zadržava status najsnažnije inovacije u oblasti komunikacije u poslednja dva milenijuma. Kako je još 2007. godine primetio američki novinar i pisac Vilijam Pauers, upravo njegova jednostavnost sprečava nas da ga prepoznamo kao vrhunsku tehnologiju, koja će za pojedine namene ostati dugo nenadmašna (9) — poput čitanja Le Monde diplomatique. Nagomilani prigovori čitanju na ekranu predstavljaju snažan demanti strategiji digitalnog zaokreta koju su izdavači štampe usvojili od kraja dvehiljaditih, pozivajući se na idealistički princip: „Važni su reči, slike, ideje, pojmovi i sadržaj koji proizvodimo, a ne medij preko kojeg se oni prenose“, objašnjavao je još 2000. godine Danijel Okrent, jedna od istaknutih figura NJjuJork Tajmsa. Međutim, društvene upotrebe jednog medija ne mogu se svesti na poruku. Otvoriti novine poput naših na terasi kafića, razmeniti saučesnički osmeh sa saputnikom u vozu, ostaviti primerak na javnom mestu ili ga podići visoko u povorci — ti gestovi, ti oblici angažmana, nezamislivi su u nematerijalnom obliku.
Možda je to zato što papir otvara imaginarij neuporedivo dublji od puke funkcije nosača pisma. Štampani list simbolizuje ponovno osvajanje radoznalosti, ovladavanje sopstvenom koncentracijom, spremnost da se „žuri polako“, kao i otpor krađi ličnih podataka i povredama privatnog života koje, u tržišnom režimu, podrazumeva upotreba umreženih uređaja. U doba algoritamske informacije, papir ne upravlja svojim čitaocem, ne zarobljava njegovo vreme, ne hakuje njegove emocije. On se ne probija statističkim putem protivno našoj volji. Naprotiv, zahteva napor; rukovanje njegovim prelomom ponekad iziskuje i izvesne akrobacije. Kada njegovo čitanje podstakne ideju, analogiju, stavljanje u perspektivu, bes ili delovanje, list se spušta, zastaje se, razmišlja. Papir je oslonac ponovo osvojene suverenosti nad objektima naše pažnje. Otuda pohvala papiru ne izražava konzervativnu reakciju, već racionalan pokret i političku nužnost.
Ako će se civilizacija štampe nesumnjivo još dugo preplitati s civilizacijom piksela, sudbina papirnih novina ostaje više nego neizvesna. Očarani informacijama koje neprekidno protiču njihovim ekranima, često besplatno, čitaoci napuštaju kioske, čija prodaja strmoglavo opada. U Francuskoj je, od 199 časopisa koje evidentira Savez za podatke o štampi i medijima (ACPM), više od 150 zabeležilo pad plaćenog tiraža između jula 2024. i jula 2025. Tokom prvih jedanaest meseci 2025. godine, prodaja dnevnog lista Le Monde na kioscima pala je za 15,3%, Le Figaro za 13,3%; Le Nouvel Obs beleži pad od 17,7%, Télérama od 11,7%… Kako bi prikrili debakl, listovi veštački naduvavaju broj digitalnih pretplatnika agresivnim promotivnim ponudama koje mirišu na rasprodaju („izuzetna Libé Friday ponuda, dve godine za 50 evra“, manje od deset centi dnevno). Ali ta varka ne nadoknađuje gubitke izazvane padom prodaje štampanih izdanja, pa se otkazi umnožavaju: u Le Parisienu, Le Pointu, Courrier picardu, La Montagneu, u okviru grupe CMI (Marianne, Franc-Tireur, Elle…), kod Prisma Presse (Télé-Loisirs, Voici, Géo, Femme actuelle…), i drugde. U Sjedinjenim Državama je 2024. godine ugašeno 136 novina, što je izbrisalo 7% radnih mesta u sektoru. Ova seča listova, često osmišljenih da šire uticaj svojih vlasnika, ne ugrožava naročito pluralizam, ali učvršćuje pozicije algoritamske informacije i dodatno ubrzava pražnjenje kioska. Taj sporedni efekat pogađa i nas punom snagom.
Radost povratka vremena pogoduje sporosti
Le Monde diplomatique uživa stabilno finansijsko zdravlje. Ipak, pad prodaje na kioscima ni njega ne zaobilazi. Tokom 2025. godine, broj primeraka našeg mesečnika kupljenih kod prodavaca štampe smanjen je za oko 6%, dok su se pretplate na štampano izdanje blago smanjile (–1,6%). Ovaj prosek prikriva raspon koji se poslednjih godina znatno uvećao između „loših“ i „dobrih“ meseci. On odražava podjednako političku apatiju i neizdrživ tempo aktuelnosti. U julu, a još više u avgustu, kada se mnoge čitateljke i čitaoci udalje od ekrana i privremeno odlože svakodnevne obaveze, povratak vremena izaziva pravi juriš na kioske. Kupaca Le Monde diplomatiquea tada je dvostruko više nego u decembru, kada ih trka s vremenom, sumorna atmosfera i briga za kućni budžet odvraćaju od kupovine. Opasnost nije neposredna, ali umnožavanje slabih meseci, rastuća neujednačenost prodaje i slabljenje distributivne mreže iscrtavaju tendenciju koja bi, ukoliko potraje, mogla ozbiljno da optereti ravnotežu lista. Le Monde diplomatique postoji dokle god se drži u ruci, pozajmljuje, ostavlja na stolu i ponovo uzima negde drugde. Njegov opstanak zavisi od jednostavnih gestova: pretplatiti se, kupiti ga, pokloniti, preporučiti, pomoći da ga neko otkrije kod kioskara…
Usamljen na svojoj uređivačkoj liniji u svetu tradicionalnih medija (10), naš list je, paradoksalno, video kako se u zakutcima Mreže razvija sve veći broj emisija, podkasta i tekstova koji takođe favorizuju dugo trajanje i stavljanje u perspektivu, iako ne dele uvek naša opredeljenja. Ako je obećanje interneta — ono o velikoj dezintermedijaciji snažnoj poput Reformacije u XVI veku — potisnuto pojavom tehnoloških giganata i rakom algoritamske informacije, ono je ipak uzdrmalo stari poredak. Jer sistem koji svakome nudi ono što veruje da želi da vidi ili čuje, istovremeno omogućava svima da izraze mišljenje. Ta mišljenja se više ne hijerarhizuju prema statusu autora, već prema viralnosti iskaza, i njegovoj sposobnosti da polarizuje. Za manje od jedne decenije, vertikalna arhitektura javne rasprave, zasnovana na prestižu stručne, medijske i političke reči, ozbiljno je uzdrmana. Ali vladajuće klase se ljute i najavljuju povratak redu.
Društvene mreže, sada uzdignute na rang političkog, zdravstvenog i bezbednosnog problema, nalaze se pod sve strožim nadzorom evropskih vlasti. U digitalnoj sferi, Stari kontinent ostaje američka kolonija. Njegovi upravljači nikada nisu ozbiljno razmotrili proizvodnju informacija izuzetih iz tržišne logike, niti izgradnju infrastruktura nezavisnih od Silicijumske doline. Prinuđeni da igraju igru kako ne bi delovali zastarelo, svedeni su na regulisanje postojećeg i krpljenje pukotina koje je sloboda izražavanja na mreži otvorila u statusu kvo. U tom smislu treba razumeti i borbu političko-medijskih elita protiv „dezinformacija“. Ovaj prioritet Evropske unije, uspostavljen nakon referenduma o Bregzitu u junu 2016. i izbornog uspeha Donalda Trampa pet meseci kasnije, pod izgovorom nesumnjivog širenja bizarnih ili lažnih sadržaja teži uspostavljanju režima „dobronamerne cenzure“: cilj je zaštititi te velike, navodno nezrele korisnike od pogubnog uticaja koji bi na njih mogla imati slobodna cirkulacija misli i mišljenja. Pandemija kovida 19, 2020. godine, rat u Ukrajini od 2022, masakri 7. oktobra 2023. i izraelski rat u Gazi dodatno su ubrzali taj proces.
Od zabrane ruskih televizijskih kanala 2022. godine, ali ne i njihovih izraelskih pandana u trenutku kada su, naredne godine, legitimisali masakre civila u Gazi, preko uvođenja takozvanih „pouzdanih prijavljivača“ zaduženih da identifikuju i prijavljuju „navodno nezakonite sadržaje“ u okviru evropskog Akta o digitalnim uslugama, pa sve do uporne namere da se pod lupu stave sve privatne komunikacije u Evropi, uključujući šifrovane poruke, kao i do volje francuskog predsednika da se „učini sve kako bi se uspostavila profesionalna oznaka pouzdanih izvora informacija (11)“, gomila mera nastoji da učini nelegalnim ili nevidljivim stanovišta koja, nekad bizarna, nekad tačna, ponekad odbojna, protivreče zvaničnoj liniji.
„Dobronamerna cenzura“ iz Brisela
Ove zvanične kampanje ideološke korekcije već proizvode opipljive efekte. Tokom rata u Gazi, Fejsbuk i Instagram su manipulisali svojim algoritmima kako bi ograničili domet palestinskih medija, kako je pokazala istraga Britanske radiodifuzne korporacije (BBC, 18. decembar 2024). Mreža X pokazala je toliko izražen proizraelski pristrasni obrazac da je privremeno suspendovala sopstveni četbot Grok, nakon što je ovaj napisao da izraelska vojska u Gazi čini „genocid“ uz američko saučesništvo. U Evropi su rumunske vlasti, uz podršku Evropske komisije, poništile predsedničke izbore zbog navodnog stranog uticaja posredstvom TikToka (12). „Dobronamerna cenzura“ se, razume se, sprovodi u ime neupitnih vrednosti, poput borbe protiv pedofilije, antisemitizma i govora mržnje, ili u ime bezbednosnih imperativa.
Nevoljni humor navodi cenzore da svoje instrumente krste orvelovskim imenima. Tako nastaje „evropski štit demokratije“, koji bi trebalo da se bori protiv manipulacije informacijama i stranog mešanja na mreži, zatim „Evropski centar za demokratsku otpornost“, čija je misija da „okupi svu ekspertizu i sve kapacitete država članica i susednih zemalja“, po uzoru na francuski Viginum, službu za budnost i zaštitu od stranih digitalnih mešanja, ili na Švedsku agenciju za psihološku odbranu (13). Tu je i „štit za informisanje“, uspostavljen u Bukureštu od strane France Médias Monde i Deutsche Wellea, a opravdan 2. decembra prošle godine zapanjujuće naivnim saopštenjem ove dve kuće. U „međunarodnom kontekstu u kojem su demokratije na probi, dodatno pogoršanom poslednjih meseci nakon američkog povlačenja iz informacionog prostora, naročito u Evropi zbog neizvesnosti oko finansiranja Radija Slobodna Evropa“, hitnost nalaže da se nadomeste ta dva američka propagandna medija, čiji su ruski ekvivalenti zabranjeni na evropskim frekvencijama nakon invazije na Ukrajinu.
Ovo ideološko stezanje kanala koji su do sada bili najmanje regulisani ima za cilj da zaštiti stanovništvo ne samo od ruskih uticaja već i od previše izraženih političkih podela. „Mržnja i polarizacija predstavljaju pretnju vrednostima i osnovnim pravima Evropske unije i potkopavaju stabilnost naših demokratija (14)“, objasnio je Majkl Mekgrat, komesar za demokratiju, pravdu, vladavinu prava i zaštitu potrošača. Sam naziv te funkcije sažima tržišnu demokratiju iz Brisela, naseljenu građanima-potrošačima koje bi preterana politička polarizacija mogla da destabilizuje. Istovremeno, Unija uvodi evropski propis o slobodi medija koji štiti prava tradicionalnog novinarstva, čija ogromna većina naslova podržava dva poslednja stuba evropskog projekta, tržište i objediniteljski horizont rata protiv Rusije.
Biće, dakle, sve manje slobode za neprijatelje liberalizma. A ko će braniti slobodnu razmenu misli i mišljenja, kada krajnja desnica zauzima to polje i glasno denuncira uspostavljanje „ministarstva istine“? Prekrstivši „slobodu izražavanja“ u pravo vlasnika da nameću sopstvena gledišta platformama i privatnim televizijama, mreža X ili kanal Cnews promovišu „slobodu govora“ koja se u praksi svodi na cenzurisanje ili omalovažavanje svakoga ko se izjasni u korist Palestine, LGBT pokreta, poreza, sindikata, antifašizma, komunizma i slično.
Po cenu da se ohladi entuzijazam digitalnih disidenata, koji veruju da politički spas mogu pronaći u širenju pristupačnih pedagoških formata na mreži, treba podsetiti da gotovo sve digitalne infrastrukture koje mogu da se pohvale masovnom publikom pripadaju ili američkim industrijalcima koji su se prošlog januara utrkivali da poljube prsten Donalda Trampa, ili državama cenzorima. Ponekad se jedni i drugi i dogovaraju. Kada je platforma TikTok ocenjena kao previše otvorena za kritike Izraela, američki predsednik je prisilio njenog vlasnika da je proda milijarderu bliskom Tel Avivu, što je dovelo do promene uređivačke linije, ali ne i ritma (15). Da bi se borili pod jednakim uslovima, zagovornici i protivnici svake velike polarizujuće teme na kraju se slažu oko iste taktike. Treba „preplaviti zonu“, zagušiti prostor vestima, podacima, demantijima.
Tradicionalno novinarstvo koje kapitulira pred zahtevima digitalne publike, evropski regulatorni okvir koji u isti koš stavlja lažne informacije, nezakonite sadržaje i kritička mišljenja. Sudbina slobodne štampe danas više nego ikada zavisi od temeljne preobrazbe koja bi informaciju izvukla i ispod nakovnja tržišta i ispod čekića države. Dok se ne pojavi vlast spremna na takvu ambiciju, oni koji pružaju otpor mogu svetu otvoriti papirni prozor koji upravo držite u rukama.
(1) Navod prema: Naomi S. Baron, Words Onscreen. The Fate of Reading in a Digital World, Oxford University Press, 2015.
(2) Katherine Haan, „Top website statistics for 2025“, 24. oktobar 2025, Forbes; „Digital news fact sheet“, 10. novembar 2023, Pew Research Center.
(3) Videti Naomi S. Baron, isto delo; i Diana DeStefano i Jo-Anne LeFevre, „Cognitive load in hypertext reading: A review“, Computers in Human Behavior, vol. 23, br. 3, Amsterdam, 2007.
(4) Ovaj i naredni navodi preuzeti su iz: Ann Blair, Too Much to Know: Managing Scholarly Information Before the Modern Age, Yale University Press, New Haven, 2010.
(5) Videti James Raven, „New reading histories, print culture, and the identification of change: The case of eighteenth-century England“, Social History, vol. 23, br. 3, Abingdon-on-Thames, 1998.
(6) Aurélie Aubert, „Les vidéos d’information diffusées sur les réseaux sociaux numériques“, Questions de communication, vol. 40, br. 2, Nancy, 2021.
(7) Ben Dreyfuss, „Now we know Facebook made changes to show you less news from Mother Jones“, 16. oktobar 2020; i Monika Bauerlein, „An Internet without news“, novembar–decembar2023, Mother Jones.
(8) „Learning like the ancients“, The Economist, London, 22. novembar 2025.
(9) William Powers, „Hamlet’s Blackberry: Why paper is eternal“, Shorenstein Center Discussion Paper Series, Harvard University, Cambridge, 2007.
(10) Videti „Un journal non aligné“, Le Monde diplomatique, novembar 2023.
(11) Debata sa čitaocima La Voix du Nord u Arasu, 19. novembar 2025.
(12) Videti „Liquidation électorale“, Le Monde diplomatique, januar 2025.
(13) „Lutte contre la désinformation: l’UE propose la mise en place d’un ‘bouclier européen de la démocratie’“, 12. novembar 2025.
(14) „La Commission se félicite de l’intégration du code de conduite révisé…“, Evropska komisija, Brisel, 20. januar 2025.
(15) Videti Benoa Brevil, „Osmi front“, i Serž Alimi, „Čak se i Amerikanci umaraju od Izraela“, Le Monde diplomatique, decembar 2025.
Izvor: Le Monde Diplomatique
