Пише: Марјан Чакаревић
Овогодишња поезија нужно је у читалачкој свести улазила у различите дослухе са општом друштвеном динамиком.
Годину за нама, свакако најтежу и најмрачнију у првој четврти новог века, обележили су побуњени студенти и грађани, и та је побуна, попут надстрешнице, засводила сва наша читања, као уосталом и целокупан наш друштвени живот. Иако вероватно највећим делом настала пре новосадске трагедије, овогодишња поезија и њене ауторке и аутори, од часа када је објављена, нужно су у читалачкој свести улазили у различите дослухе са општом друштвеном динамиком, те је утолико срећна околност што се, кад је реч о избору најважнијих књига, естетика поклапа с етиком. Неке песникиње и песници, наиме, од самог почетка јавно су подржавали протесте, свако у складу са својим местом и улогом у друштву, па су се тако оно биографско, грађанско, и оно лирско ја сусрели у освајању различитих, а опет суштински сродних поља слободе.
Саша Јеленковић је награду за најбољи необјављени рукопис на фестивалу Смедеревска песничка јесен посветио студентима и грађанима који ходају, док је у самој књизи Дантеов лифт успео да разне проказане теме и речи учини естетски релевантним. Тако се дошло до стихова попут: „Кад си срећан викни гласно тад ура/ стежући врат љубавнику јер туђу си/ сперму полизао с вољеног дупета“, у којима се немоћ досезања људске среће исказује у провокативним, оштрим, али свакако упечатљивим сликама. Јеленковић успева да на малом простору одржи у игри све кључне равни модерне лирике: јединствен ритам, аутентичност свог песничког субјекта, који наставља да преиспитује удео етике у егзистенцији, али и раван метафизике, а до чега се долази скидањем још једног вела са ове стварности коју живимо.
У донекле сличној, дезилузионистичкој животној фази налази се и лирска јунакиња књиге Кнедле за супу Биљане Дојчиновић, која пролази кроз болна, али понекад и хуморна суочавања са ближњима (мајком, бившим љубавима, пријатељима). Ове песме, међутим, припадају потпуно друкчијем стилском регистру, значењски су прозирније, знатно наративније и емоционално наглашеније, па отуда и отвореније за поистовећивање са свим патњама лирске јунакиње. Али њихова унутрашња замка се управо крије у тој привидној лакоћи са којом пуштају да се у њих уђе, да би се онда на читаоца обрушила лавина.
Књига Фантаскоп Надије Реброње, још једне побуњене, али и отпуштене универзитетске професорке, стваралачки је дијалог са наслеђем уметничког филма, од Мурнауа и Ланга, преко Буњуела, па све до Беле Тара, Кишловског и Аронофског. Конкретни филмски предлошци, међутим, овде служе тек као (далеки) повод за лични доживљај света и његових горких замки, суровости историје и, коначно, сопственог места у њему, и песникиња успева да на изузетно сугестиван начин пронађе савршену меру између ова два пола.
Професорка Соња Томовић Шундић представила књигу „Његош у ликовности“
До пуне уметничке зрелости долази ове године и Бојан Васић у књизи Кротко, којом довршава пут свог писма од авангарде до високог модернизма. У малим језичко-стилским померањима из књиге у књигу, Васић се приближио наслеђу Павловића, Христића, Лалића, усвојио га, обновио, а потом, превазилажењем тамне историјске патетике, ванредно уметнички превладао.
Варљива историја дома Срђана Гагића суочава се са сродним демонима као и Васићева, али су њени мотиви личнији и на известан начин модернији, урбанији. Гагић у историју зарања онолико колико она обликује садашњост, дакле до епохе друге Југославије и ратова деведесетих, али и тај терет, и генерацијски и лични, ничим заслужен а неизбежан, изгледа пречесто претежак за достојанствен живот.
Поред ових, у сваком смислу ванредних књига, одличне и врло вредне књиге објавио је још низ песникиња и песника, између осталих Бојан Марковић, Јелена Жугић, Драгана Младеновић, Зоран Ћирић, Дејан Алексић, Слободан Зубановић. И више него довољно да се испрати година бола и поноса.
Извор: Радар
