Пише: Павле Симјановић
Пре препуштања серији Господари неба (Masters of the Air; аутори Џон Шибан и Џон Орлоф, Apple TV+), о две ратне године у животима припадника америчке 100. бомбардерске групе која је оперисала по циљевима у Француској и Немачкој, те служила и као мамац у дуготрајној акцији уништења Луфтвафеа пред Дан Д, није згорег подсетити се претпоследње секвенце квантитативно и квалитативно великог филма Најбоље године наших живота (The Best Years of Our Lives; р. Вилијем Вајлер, 1946). Нишанџија „летеће тврђаве“ Фред (предивно суздржани наступ Дејне Ендрјуза, што спомињем јер чини стилску спону с већином глумачких изведби у Господарима неба) након серије послератних пораза (од зачећа погрешни брак; незапосленост која долази из превише „школе живота“ и премало диплома; нова заљубљеност без перспективе) решава да напусти родни град. На војном аеродрому резервише превоз ка истоку САД, само зато што тај теретни авион стиже пре оног који ће наставити ка западу. Док чека, шета се гробљем војних летелица, са стотинама пропелерних мотора скинутих с крила и уредно послаганих на травњак. Ради се, наравно, о метафори у којој рђајуће ђубре представља употребљене па одбачене људе попут Фреда.
Ваља призвати у сећање и филм Полетање усред дана (Twelve O’Clock High; р. Хенри Кинг, 1949) који почиње ако не метафоричном онда свакако утварном посетом напуштеној локацији ратног аеродрома у Енглеској, одакле су бомбардери Б-17 започињали своје екскурзије сејања смрти. Завршава се, пак, изненадним и комплетним прегоревањем „оно што те не убије учини те јачим“ војничине у тумачењу Грегорија Пека.
Разлог навођења ових примера налази се у закључку да је Холивуд и у својој „најзлатнијој“, најсредњеструјнијој ери заправо ауторима допуштао да испитују границе како својих ликова тако и дозвољених тема, чиме су додиривани слојеви субверзивности без којих не може бити вредног филмског дела, поготово када се тиче ратне тематике.
Након нескривене фикције и безбедне линије којом су ходили у Спасавању редова Рајана, Стивен Спилберг и Том Хенкс су искористили продукциону еволуцију телевизије са краја XX века, ангажовали неколико паметних сценариста, те уз помоћ Браће по оружју (Band of Brothers; HBO, 2001), једне од најбољих и најважнијих серија свих времена, загребали по истини испод које се често налази узвишеност непријатних питања. Девет година касније исти иницијатори су с углавном новим извођачима наставили процес серијом Пацифик (The Pacific; HBO, 2010). Гребање је тада пробило ткиво до костију, будући да је у последњој епизоди један од двојице главних јунака по повратку кући с атола Пелелиу узвикнуо „Је л’ знате за шта сам се ја тамо борио? За телевизоре!“, док су његови ратни сапатници са железничких станица ступали на улице америчких провинцијских градова попут нежељених сведока апсолутног ужаса.
Првих неколико епизода Господара неба (потписао их је Кери Ђоџи Фукунага, да би у каснијим и слојевитијим епизодама, редитељске дужности преузела мање позната имена) могу нас заварати пренаглашеном визијом херојства. Двојац главних, или пре првих међу једнаким јунацима, смерни су и авантуристички настројени момци (Остин Батлер и Калум Тарнер) који као да су једва чекали прилику да изложе своје животе на олтару отаџбине. По доласку у Енглеску окружени су себи сличнима, што јесте стваран пресек америчког униформисаног људства на почетку Другог светског рата. Токсична мешавина осећаја дужности и младалачког узбуђења чинила је савршено „топовско месо“ које је до краја глобалног сукоба коначно схватило у шта се упустило, а следећа генерација тек неколико деценија касније, око средине рата у Вијетнаму, почела да поставља питања о могућој недобронамерности сопствене владајуће класе.
Господари неба суптилно и постепено циљају тај тренутак спознаје, налазећи га када бомбардерској јединици бива показана мапа са следећом метом – фабриком која се налази у центру немачког града. „Напашћемо у недељу ујутру, а катедрала је одмах поред. Замисли колико ће жена и деце да настрада“, каже један побожан момак, да би му лик према којем смо усмерени да имамо идентификацију одговорио: „Сви су они део проблема. Ово је рат, и боље да са тим почнемо одмах него када свако ко је икада у касарни био у кревету до твог буде мртав или изгубљен.“ Острвски глумац Калум Тарнер – и већина других нису из Америке; вреди истаћи јединственог и увек тачног Ирца Берија Киогана – током наведене реплике емитује непатворено зло које је у сагласју с акцијом која следи. Господари неба на пар минута прелазе у жанр хорора, са јединим преживелим авионом око којег лелулају делови осталих летелица из јединице – визуелни је то симбол етичког кошмара што је завладао планетом.
Мора се нагласити да серија, природно пратећи путеве ликова, има и жанровски очекиванија престројавања, те постаје прича о шпијунима или клаустрофобична затвореничка мука на трагу Вајлдеровог Сталага 17. Ипак, то је површински ниво, док на елементарном творци серије ваздух додају земљи (Браћа по оружју) и води (Пацифик). Последњим од три монументална пројекта завршен је један велики драмски пут, док ће се ратови у стварности такође окончати, пре или касније. Заједно са људским родом.
Извор: Радар
