Piše: Vladimir Đukanović
Na Bliskom Istoku ništa novo. Novi rat, i da ga nema bilo bi čudno. Trusno područje, puno nezavršenih država, temeljnih neslaganja, i armije polupismenih u moru crnog zlata koje i dalje pomera granice i ruši sisteme. Ovo je rat za resurse, kao i većina ratova koji su se bojevali tokom istorije.
Potražnja za energijom usled razvoja veštačke inteligencije je stvorila uslove za dalje klanje oko energetskih izvora. Nafta i gas su tu ključni, uprkos naporu mnogih da razviju izvore obnovljive energije. I jedan i drugi segment će u sledećoj deceniji videti značajan rast jer svaki put kada upitate ChatGPT ili Gemini neko glupavo pitanje pokreće se mašinerija data centara koji troše ogromne količine struje. Razvoj između 1,000 i 2,000 TWh godišnje će biti potrebno da se zadovolji ova tehnologija do 2030. godine (Buffard & Rochegonde, 2025). Zarad konteksta treba znati da je 1,000 TWh od prilike potrošnja jednog Japana ili Nemačke.
Zaboravite sve što su vam servirali na CNN, BBC ili u onim sterilnim analizama „uglednih“ medija koji ne smeju da povežu dva i dva dok se ne slože sa centralama. Zašto? Pa zato što medijske kuće zavise od političara da im daju pristup smrdljivim državnih korumpiranim informacijama. I nema veze da li si u poziciji ili opoziciji, sve dok izveštavaš kako „tvoji“ kažu.
Predsednik SAD je upravo postrojio Evropu, onaj kontinent od 450 miliona ljudi koji i dalje tripuje da je centar sveta, a niko ih više ništa ne pita, i rekao im kratko: „Potpišite moj ugovor u četvrtak, ili vam sečem gas.“ Dok evrokrate drhte u onim svojim odelima od recikliranih flaša, hajde da razbijemo ovu partiju šaha u realnom vremenu i usput se nasmejemo diletantima koji još uvek veruju da se ovde radi o „demokratiji“. Danas je naime rok da Evropa potpiše svoju energetsku kapitulaciju za sledeću deceniju.
Vladimir Đukanović: Strane direktne investicije. Zašto Srbija grize ruku koja je hrani?
Radi se o Tarnberi sporazumu, nazvanom prema Trampovom golf terenu u Škotskoj, koji će cementirati dogovor od prošle godine o ekonomskim odnosima Amerike i Evrope. Američki ambasador pri EU, Endrju Puzder je posebno podvukao ono što je suština cele priče: obavezu Evropske unije da iskešira 750 milijardi dolara na američke energente. Zakon koji ovo omogućava ide na glasanje u Evropski parlament baš danas. Kada prođe, tek tada kreće žurka: pregovori između briselskih zakonodavaca, vlada i Evropske Komisije o tome kako da se ovaj kompleksni sporazum sprovede u delo.
Da bi nekom nešto naplatio tri puta skuplje, prvo moraš da ga ostaviš bez izbora. Američka administracija Evropi ne prodaje samo LNG, već joj prodaje čist očaj. Ne kupujte jeftinu energiju od rusa ili Irana, već kupite naš skup proizvod za koji je potrebama komplikovana i skupa infrastruktura. Ista ona koju je tokom ratova lako pogoditi i ugasiti.
Ajmo sada na ratni teren: Katarski LNG je „off“. Iranski dronovi su razneli postrojenje Ras Lafan trećeg dana sukoba i obrisali 17% svetskog kapaciteta gasa na narednih pet godina. Ruska cev je odavno mrtva. Norveška je isceđena, ne može da isporuči ni kubik više. Šta ostaje na tabli? Ostaje samo Ujka Sem. I dok mnogi lupetaju o uzrocima rata i humanitarnim težnjama, strategija je jasna: veži Evropu za sebe kako joj ne bi palo na pamet da se udruži sa Rusijom. Amerika je tu brilijantna u čuvanju svojih interesa. Nesigurna Evropa pod američkom upravom je saveznik koga SAD žele, jer su američki političari uvek fokusirani na interese svojih građana bez mnogo osvrtanja na interese drugih aktera. Tako to radi prava država.
E, sad onaj deo koji mediji potpuno maše. U subotu Tramp digne dreku, postavi ultimatum od 48 sati i zapreti da će sravniti iranske elektrane. Svet pada u histeriju, iako to nema veze sa Iranom. To ima veze isključivo sa cenom nafte i strahom u Briselu. Razaranje iranskih energetskih postrojenja je izazvalo osvetu te zemlje koja bi uništila ne samo energiju regionalnih diktatura, već i civilnu infrastrukturu kao što su fabrike za desalinizaciju morske vode, što bi pokrenuo novi, mnogo gori migrantski talas ka Evropi. Stari Kontinent se još nije oporavio od prošlog talasa, što se vidi po sve većoj islamofobiji u Evropi, jer evropski rasisti nisu u stanju da integrišu nikoga ko ne potiče iz njihovih selendri.
Plan je prost: digni cenu nafte dovoljno visoko da prestraviš Brisel, ali ne toliko da ti američki glasači zapale benzinske pumpe pred izbore. Nafta skače na 113 dolara u nedelju. Evropa se guši. A onda, u ponedeljak ujutru, potpuni obrt. Tramp objavljuje „pauzu“ jer su navodno imali „jako produktivne razgovore“ sa Teheranom. Ko veruje glup je, a ko ne razume da je to realnost je još gluplji.
Da li su ti razgovori mašta? Naravno. Iranci kažu da je to običan fake news za manipulaciju tržištem. I bili su u pravu. Nafta pada ispod 100 dolara za par sati. Vidite li genijalnost? U subotu im digneš cenu u nebesa da bi potpisali ugovor od straha, a u ponedeljak je srušiš da bi smirio svoje birače i napumpao berzu. Dva poteza u 36 sati. Cena nafte na $100 nije problem za SAD, jer neće imati toliko veliki uticaj ne njenu i globalnu ekonomiju. Pravi inflatorni pritisci kreću sa cenom od $150 i više. Ako bude talasanja Evrope oko ovog sporazuma, očekujte dalju manipulaciju cene putem ratnih dejstava.
A kod nas? Kod nas puca po šavovima na naš način. Građani Srbije dobijaju račune za struju koji izgledaju kao JMBG broj. Ljudi izlaze na ulice, Ombudsman ne zna gde će pre od žalbi unezverenih ljudi koji ne mogu da plate taj bezobrazluk ni na sto rata.
I dok nam prodaju maglu o energetskoj stabilnosti, Vlada u suštini nema izbora jer smo ipak usred Evrope. Formula je sledeća: Evropa nam prodaje zelenu priču da bi oni vozili električne automobile, koje pune američkim preskupim gasom, a mi ćemo da se vratimo na taljige. Taman da zadovoljimo sve ove balkanske romantičare koji decenijama prete da će se vratiti u svoja sela, ali samo nikako da se dignu sa guzice.
I nemojte misliti da su samo Amerikanci surovi. Rusi igraju identičnu igru. Dok Tramp završava Evropu, Putin u Moskvi prima vijetnamskog premijera. Vijetnam je na kolenima zbog cena dizela. Šta radi Rusija? Pravi im istu sačekušu: potpisuju nuklearnu elektranu i uvaljuju im svoj gas. Obe supersile prodaju „bezbednost“ očajnicima koji nemaju drugu opciju. Tajming je hirurški precizan. Pa nije Tramp baš budala što se približio Putinu i pokakio se po evropskim vrednostima.
Ovo nije trgovina. Ovo je geopolitički reket. I dok se vi na Fejsbuku koljete oko toga ko brani slobodu, a ko je agresor, prava bitka se vodi oko toga čiji ćete gas plaćati tri puta skuplje. Sledeća ilustracija je jasna: ona pokazuje američku nameru da udvostruči izvoz gasa u sledećih par godina.
Izvor: Fejsbučenje
