Русија je на врху православних земаља у којима се традиционалне вредности налазе на најчвршћим основама и зато је она највише на удару западних центара моћи и глобалиста у целини
Шта се догодило са Православном црквом која почива на канонима светих апостола, светих отаца и Васељенских сабора, да се после 1.000 година од велике шизме 1054. године, када се Римокатоличка црква отцепила од хришћанске цркве и тако настале источна православна и западна римокатоличка црква, данас грчевито бори за очување свог јединства?
Одговор се може потражити једино у геополитичким плановима западних политичких и обавештајних центара моћи.
Несумњиво да је Русија на првом месту од свих православних земаља у којима се традиционалне вредности налазе на најчвршћим основама. Зато се она и налази на врху листе напада западних центара моћи и глобалиста у целини. Запад је са правом препознао да је РПЦ главни ослонац за опстанак целе Православне цркве, због чега је оштрица главног удара усмерена управо према Москви. Како у политичком, тако и верском смислу.
Размишљајући о начину на који би најлакше реализовали своје планове, западни политички и обавештајни аналитичари дошли су до закључка да би најефикасије било извршити удар на православље, и то изнутра. У том контексту је као тачка ослонца, изабрана најслабија карика, а то је древна Васељенска патријаршија и њен поглавар Вартоломеј Први.
Треба напоменути да су западни политички и обавештајни центри моћи са Васељенском патријаршијом већ одржавали вишедеценијске тесне и „конструктивне“ контакте. Циљ је био да се поље јурисдикције Московске патријаршије смањи што више, чиме би се умањио и њен утицај у православном свету, а у исто време, то би неминовно имало негативне консеквенце и на државну политику Руске федерације.
Домино ефекат
Први корак у том правцу било је неканонско давање ауокефалности тзв. Православној цркви Украјине, што је изазвао велике тензије у земљи и довело до онога што су западни геостратези и желели, а то је „домино ефекат“ који ће наступити у православном свету. Непорецива чињеница је, наиме, да је питање аутокефалности изашло из оквира црквених канона, и постало „par excellance“ једно од најважнијих геополитичких питања.
Није се дуго чекало како би се виделе катастрофалне последице онога што је учинио поглавар Васељенске патријаршије, који се сада не оглашава, већ тихује у леденој тами и тишини својих одаја.
Тако се, први пут у историји хришћанске цркве, дошло у ситуацију да је председник једне државе, Летоније, Еглис Левитс, поднео националном парламенту (Сејму) нацрт Закона о промени статуса Летонске православне цркве, која иначе има статус самоуправне јурисдикције Московске патријаршије, и на чијем челу се налази митрополит Курдјашов. Да апсурд буде још већи, неопходно је нагласити да је захтев упућен националном парламенту у коме већину представљају католици и лутеранци, док су православци у мањини. Каквог ли апсурда и цинизма!
Посматрајући ово питање са правног аспекта, прихватање поднетог нацрта закона несумњиво представља грубо кршење Устава Летоније и важећег принципа одвојености цркве од државе. Секуларизам, или начело одвајања религије и државе, односно религијских заједница од јавних институција, истовремено се залаже и за умањење утицаја религије на државу или потпуно одвајање религије и државе.
У поменутом акту се до апсурда наводе „аргументи“ који служе као основ за доношење закона, и тврди да тренутни статус православне цркве у Летонији представља – „претњу за државну безбедност“. Питамо се чиме се овај податак може поткрепити, поготово ако узмемо у обзир чињеницу да Летонска православна црква није ни на један начин показала било какве знаке нелојалности према држави.
Такође се питамо каква би реакција западне међународне заједнице била уколико би, на пример, у Руској Федерацији на брзину био донет закон да се католицима забрани да се потчињавају римском епископу, то јест, папи.
Сигнали
Када је реч о Руској православној цркви, она је током 20. века давала аутономије и самосталност својим црквама у државама које су се одвојиле од Русије. За разлику од оваквог става, Летонија је од 1918. године, када је стекла независност, отпочела са прогонима православаца и захтевима за одвајање од Руске православне цркве – као мајке цркве. Током двадесетих година прошлог века, летонске власти су одузеле 28 цркава, затвориле црквене образовне институције, док је четвртина непокретне имовине православне цркве била конфискована.
Да ли овакво понашање упућује сигнал и другим црквеним заједницама и државама на овакву врсту активности? Као што је учинила Црна Гора и влада Мила Ђукановића доневши контроверзни Закон о слободи вероисповести који је изазвао револт код српског живља и покретање литија.
Ређају се питања на ову тему, а међу њима је и питање новоосноване хрватске православне цркве. Да ли и ту можемо очекивати неко непријатно изненађење?
Због тога све помесне православне аутокефалне цркве морају да се тргну из летаргије и заштите изворне принципе хришћанске цркве, а тиме се и енергично супротставе даљој фрагментацији Православне цркве – путем неканонског или секуларног давања аутокефалности, процесу дехристијанизације као и заштити породице и традиционалних породичних вредности.
Извор: /rt.rs
