Име Џорџа Кенана некада је било веома утицајно у америчкој имагинацији. Био је први и, за многе, оличење „паметног човека“, спољнополитички мудрац који је тежио да свет мења речима. Кенан је био неприкосновени стручњак за Русију, интимно упознат са руским приликама и способан да уочи празнину у срцу совјетског режима, а да притом не одбацује његову заводљиву моћ.
Па ипак је, упркос достигнућима која је имао као први амерички директор за планирање политике после Другог светског рата, аутор два есеја која су преокренула генерални консензус око америчке стратегије према СССР-у и амбасадор у Москви 1952. и Југославији раних шездесетих, Кенанова каријера пропала и сагорела, да би се поново уздигао као првокласни дипломатски историчар и добитник Пулицерове награде. Током већег дела живота – рођен је у Висконсину 1903. и умро 2005. године – Кенан је на себе гледао као на губитника, прогнаника из ишчезлог света разума, амбасадора „старог режима“ који нико не памти.
Кенан је 1946. написао свој значајни „Дуги телеграм“ који је одредио америчку хладноратовску стратегију. Те године је и немачки правник и стратег Карл Шмит, суочен са Хитлеровим поразом и приморан да се брани пред трибуналом за денацификацију, написао есеј у коме тврди да победници пишу историју, али да само губитници могу да је разумеју. Посветио га је Алексису де Токвилу, кога је окарактерисао као парадигматичног губитника. О француском аристократи и дипломати из 19. века Шмит пише: „Сваки вид пораза искристалисан је у његовој личности, не насумично, већ као врста егзистенцијалне судбине. Као аристократа, изгубио је у револуцији… Као либерал, очекивао је револуцију 1848. и њено одступање од либерализма, и био је дубоко погођен терором који је знао да ће донети. Као Француз, припадао је нацији пораженој после 20 година ратовања… Као Европљанин предвиђао је развој две нове силе, Америке и Русије, које ће гурнути Европу на маргине. Најзад, као хришћанин… био је скрхан научним агностицизмом свог времена“.
Палеореалиста
Иако се нашао на победничким странама и у Другом светском и у Хладном рату, Кенан се, парадоксално, уклапа у Шмитову слику проницљивог губитника. Већи део живота провео је у борби не са непријатељима, већ са поштоваоцима, тврдећи да су западни политичари погрешно схватили његов концепт „обуздавања“. Кенан је допринео победи запада над комунизмом, али је лично био песимистичан (и често морално згрожен) због америчке демократије и потрошачког друштва. Оно што су други славили као тријумф, он је сматрао поразом. Када се амерички спољнополитички естаблишмент деведесетих залагао за ширење НАТО као знак консолидације западне победе у Хладном рату, он је у Њујорк тајмсу то назвао „судбоносном грешком“. Јадиковао је да инсистирањем да „границе НАТО физички ударе у руске чинимо највећу грешку целе постхладноратовске ере“.
У данашње доба наоружане поларизације, личности као Кенан, које никад нису могле бити јасно сврстане лево или десно, делују страно, па чак и старомодно. Тешко да га можете замислити као део тима Доналда Трампа или Џоа Бајдена. Кенан је био палеореалиста, пошто је поклањао више пажње интересима него идеологији и вредновао историјске интерпретације политике више него рационална, технократска решења. Такође се борио против климатских промена пре него што је то као појам уопште постојало и видео да је пропадање Америке повезано са њеним абнормалним апетитом за конзумеризам.
У телеграму који је августа 1948. послао као директор за планирање политике, осврнуо се на питање које данас опет снажно оџвања: у случају слома Совјетског Савеза, треба ли Америка да подржи територијални интегритет совјетске империје или да тежи њеној подели? Његов је савет био да САД заступају независност држава чланица, али да буду пажљиве са Украјином. Иако је у потпуности признавао моћ украјинског идентитета и жељу за независношћу, Кенан је страховао да Русија неће допустити њено мирно одвајање. Америчкој влади је зато предлагао да се не супротставља независности Украјине, али да буде посебно пажљива да је не виде као силу која се за то залаже.
Кенан је размишљао у оквирима империје, и ствари гледао из московске перспективе, али та размишљања помажу да се дође до једног од скривених разлога за данашњи рат Владимира Путина. Кремљ настоји да свет заборави да су Борис Јељцин и руско руководство – не Запад – одлучили судбину Совјетског Савеза.
Кенан се све време борио са погрешним тумачењима своје стратегије обуздавања. У ретроспективи, веома је вероватно да је његов план, по коме политика обуздавања почиње притиском, али га мора пратити дипломатија, можда спречио ексцесе – првенствено ширење нуклеарног наоружавања – дугог Хладног рата. Није било лако што је Џон Фостер Далес, аватар политике високог ризика и стратегије масовне одмазде, био амерички државни секретар током већег дела Ајзенхауеровог мандата. Погрешно схватити Кенана могло се само намерно, јер његови савети нису били неразумљиви: стално је понављао да политика, а не милитаризација, мора да уследи после иницијалног обуздавања совјетског утицаја.
Русофил и Романтик
У књизи „Кенан: живот између светова“, историчар Френк Кастиглиола, који је имао задовољство, и како јасно ставља до знања, незадовољство (расизам, антисемитизам и сличан курс у Кенановим приватним изјавама) да уређује Кенанова писма и дневнике, убедљиво конструише нов биографски осврт само деценију пошто је ауторизовану биографију објавио Џон Луис Гедис. Кастиглиола је успео да постигне снажну синтезу Кенана као елитисте, русофила и германофила, амбивалентног романтика, измучене душе и политичког мудраца.
Аутор обилато користи Кенанове дневнике, што уноси свежину и интимност у његову причу. То је и ризница за пројекције, али оне већ нису убедљиве. Кастиглиола води рачуна да не износи грандиозне претпоставке, али је Кенан оставио толико несређених личних размишљања, да изношење било каквих тврдњи шта је мислио може бити проблем.
Кенан није био човек, истиче Кастиглиола, који је уживао у вербалним дуелима интелектуалних дебата. Мало је могуће да би променио мишљење због логичне аргументације. Такође није био нарочито рад да подучава следећу генерацију спољнополитичких интелектуалаца. Кенан је увек био заинтересован за – па, Кенана. Суочен са таласом ревизионистичке историје шездесетих и седамдесетих која је дискредитовала устаљене мудрости о пореклу Хладног рата, Кенан је пенио. Сматрао је да ови новокомпоновани историчари опасно греше у својим често марксистичким, економским објашњењима америчког понашања, и заварани су совјетским аргументима о послератној рањивости, наиме да након смрти 27 милиона својих грађана, Совјетском Савезу треба тампон зона за психолошку и физичку заштиту. Кенан је веровао да нема ничег добронамерног у тврдњама СССР-а, те да се совјетском утицају требало одлучно одупрети, а не повлађивати му.
Баханалије у Москви
Забрињавајуће је да, чак и да је био интелектуално предусретљивији, ни сам Кенан не би драматично скренуо с позиција млађе гарнитуре. Његова блискост са приликама у Русији, пошто је тамо провео много времена тридесетих, а затим и после рата, дала му је увид који се често подударао са ставовима новопечених историчара. Кенанов „вечни рат“ са онима који су погрешно тумачили стратегију обуздавања и касније подржавали експанзију НАТО две су најрезонантније илустрације ове тврдње.
Поглавље које се издваја у биографији посвећено је 1934. години у Совјетском Савезу. Кастиглиола овде живо дочарава слику живота америчких и совјетских дипломата на граници баханалија, у чему је Кенан, новајлија у новоосвештаној амбасади, здушно учествовао. Романтични интерлудијуми, пијанке, сањиво наздрављање доживотном пријатељству – све је то наговештавало другачије будуће односе. „Треба нам њихова машта“, тврдио је сетно Кенан, као и „спонтана необузданост којом Руси испољавају своја осећања“. Такве наде нестаће у страхотама стаљинистичких чистки које су почеле наредне године, што је оставило трага на Кенану. Уз пропаганду против Запада која је пратила чистке, за њега је то био почетак краја. После тога је ретко пропуштао прилику да губи илузије о људима, политикама или државама.
Кенан никада није склизнуо у оправдавање или симпатије према совјетском режиму. Никада, међутим, није био ни непоколебљиви присталица демократије. Његова конзервативна природа и нервирање због централног места појединца у америчкој култури наводиће га да преиспитује „фетиш“ демократије. Премда социјализам, свакако, није био одговор, његова наклоност према колективном духу и препознавање да би индивидуализам могао да буде рецепт за расуло одвојио га је од многе дипломатске браће.
И Салазар и Берлин
Ниједна од тих тенденција, ипак, не припрема читаоца за огромну нетрпељивост која оставља мрљу на Кенановим дневницима и достиже своју мрачну апотеозу у фрагментима „Предуслова“, књиге с краја тридесетих. Овде се Кенан размеће потенцијалним предностима ауторитаризма за Америку, нарочито током председниковања ФДР-а (Френклин Д. Рузвелт), човека кога је сматрао интелектуално и политички недораслим. Кенан, као претеча Трависа Бикла из „Таксисте“, жуди за „суровом и моћном олујом која ће одувати сву лењост, равнодушност… и трулу досаду из друштва“. Право из аутократског централног кастинга, Кенан се залагао за одузимање права гласа натурализованим држављанима, нестручним женама и „црнима“. Његов модел лидера у том периоду није изненађење: Антонио Салазар, аутократа, криминогени владар Португалије, који је вређао либерализам и демократију, комунизам да и не помињемо. Кастиглиола не греши када Кенанову неосетљиву јувеналију види као „скоро фашистичку“ по сензибилитету. Није чудо да је Кенан деценијама спречавао приступ документима.
Знајући све то, необично је како је Салазаров тајни обожавалац деценијама одржавао блиску везу са најистакнутијим либералним интелектуалцем на Западу Исаијом Берлином. Свакако да је заједничко поштовање према руским интелектуалцима из 19. века (Берлина према Херцену, Кенана према Чехову) подстицало пријатељство. Био је ту и Берлинов позив Кенану да преузме престижну Истманову професуру на Оксфорду 1955, убрзо након што је проглашен персоном нон грата у СССР-у и морао да скрати мандат амбасадора јер је упоредио (и то на аеродрому Темпелхоф) нацистичку Немачку са совјетском аутократијом.
Кенанов политички реализам, у коме је уздржавање примарно, разликује га од тренутног низа реалиста међу стручњацима за међународне односе. Неко би рекао да је то контраст између људског мозга и компјутерског алгоритма. Кенанов приступ је увек био недетерминистичан и никад механички, већ уткан у интимно разумевање историје, културе и политичке психологије. Структурални реалисти, од Кенета Волца до Џона Миршајмера, насупрот томе, имају теорије о свету на далеко резервисанији и стерилнији начин, где претпостављена моћ теорије надмашује стварност, историју, а често и здрав разум. Кастиглиолина биографија васкрсава Кенанову меланхолију. Њено читање жалосно подсећа на чувени Пастернаков стих: „Реците, мили, који је миленијум код нас?“ Такође вам оставља осећај да су Кенану његове особености и фрустрације више него аналитичка оштрина, и песимизам према сопственом друштву више него индигнација према совјетском комунизму, омогућили да обликује време у коме је живео.
Иван Крастев и Леонард Бенардо
Извор: Нови Магазин
