Постоје две ствари које ми се свиђају у хаосу у којем се нашао наш мање-више сенилни предсједник, док гомиле њехових повјерљивих докумената долазе на виђело. При томе, ту је прилично невероватна вера мејнстрим медија у глупост америчке јавности. Да ли неки други разлози мере глупост ових медија?
Џо „Моја корвета је у гаражи“ Бајден је урлао од среће када је Доналд Трамп ухваћен са поверљивим досијеима у Мар-а-Лагу, његовом личном имању на Флориди. А сада су, ту и тамо и посвуда и код нашег актуелног председника откривене личне залихе тајних докумената
Ох, али је сасвим другачије, како читамо у корпоративним медијима. Видите, то уопште није исто, јер Трамп није сарађивао са Националним архивом и Министарством правде, а Бајден јесте.
Или како би то рекао лопов и Скрентона: „Нисам учинио ништа лоше. То тамо није то.” Њујорк тајмс, други велики дневне новине и корпоративни емитери извештавају о томе врло јасно: случај Трамп је једно, Бајден друго.
Дакле, да ли нас упућују да мислимо да нелегално поседовање поверљивих докумената није проблем? Овај став није потребно разматрати. Све је до тога како га образлажете.
Ако покажете искажете прихватљив став када вас ухвате у кривичном делу на лицу места, можете да устрајете у тврдњи да сте невини, да инсистирате да је гаража у којој су пронађена поверљива документа закључана јер је ваша корвета у њој, заправо, паркирана, а медији ће одрадити дио посла за вас.
Не могу бити толико глупи да мисле да су њихови читаоци и гледаоци тако глупи, рекао сам себи откако је ЦБС Њуз пре неколико недеља произвео ову верзију догађаја. У каквој сам заблуди био.
Имамо 50-година архивираних садржаја који потврђују глупост Џоа Бајдена. Сада знамо, ако већ раније нисмо, да у нашим мејнстрим медијима дају све од себе да одбране његову глупост.
По мом схватању, ово је још једна од карактеристика либералног ауторитаризма који се појавио након Трампове неочекиване победе над Хилари Kлинтон на председничким изборима 2016. Од тада важи правило „нека је плаво без обзира о коме се ради“: Бајден је наш момак без обзира на све — у овом случају, ма колико глуп био.
Водећи новинари Њујорк Тајмса који бране Бајденово кршење закона заслужују кратко помињање. Мајкл Шир, Kејти Роџерс и Чарли Севиџ. Људи који нису ништа друго до продавачи. Било би им боље – а и нама – да су баталили новинарство и продавали половне аутомобиле на плацу у предграђу Њу Џерсија.
Џо Бајден и Доналд Трамп, садашњи председник и његов непосредни претходник, сада су подложни истрагама које воде одвојени специјални државни истражитељи које је именовало Министарство правде.
Има једна велика истина везана за ове запањујуће догађаје. Без обзира да ли су амерички грађани тога свјесни или нису, а мој утисак је да само мањина јесте, они су сада суочени са ситуацијом у којој наша влада своје послове води у тајности.
Тако долазимо до друге ствари која ми се допада у вези с нередима око повјерљивих докумената. Овђе је парадокс: незаконито је да државни службеник посједује повјерљива документа без овлаштења, а сада испада да је сасвим нормално да то чини с обзиром на то у којој мјери повјерљиви материјал чини основу америчке политике – посебно, али не само, њене вањске политике.
Ову ситуацију треба искористити, иако је то могуће само у теорији. Ако Американци почну да се мире с културом тајновитости која је деценијама узгајана у Вашингтону, онда би такођер мгли да почну са поновним упостављањем демократске контроле над институцијама власти које сада ђелују у тајности, у савршеној секвестрацији, уз свеопшту равнодушност према жељама и преференцијама јавности.
Сенатор из њојорка, покојни Пет Моинихан био је међу првима који је устврдио да је тајновитост у Вашинготну на путу да прерасте у кризу америчке демократије.
У свом истраживању овог феномена из 1998., под насловом „Тајност” Мојнихан је спомињао “центре за тајност” у склопу америчких институција, о “рутинизацији тајности”, о “скривању као модус вивенди”.
Нешто што се зове Kанцеларија за надзор безбедности информација — тајна институција сама по себи за већину нас — сваке године сабира тајне документе које су владина тела креирала током претходних 12 месеци.
ИСОО је основан у време Kартерове администрације, 1978. Занимљиво је напоменути да је његов претходник, Међуагенцијски комитет за ревизију класификације, датирао из Никсонове администрације и да се састојао од званичника Министарства одбране, Стејт департмента, Министарства правде и Централне обавештајне агенције.
Ова листа јасно указује на то које су владине институције чувале најбитније државне тајне: оне које управљају спољном политиком и војно-индустријским комплексом, обавештајне и тајне операције и спровођење домаћих закона.
Kако је Мојнихан објаснио, ИСОО у суштини броји документе класификоване у текућој години. Међутим, јасно је да је број тих докумената, из године у годину, експоненцијално растао од Мојнихановог времена.
У овом тренутку, међу људима који обраћају пажњу на то шта се догађа, обично се претпоставља да нам је видљив само мали део онога што наша влада одлучује и ради. То је, свакако, моја претпоставка већ годинама.
У којој мери се тајност сматра суштинском за вођење политике? Нико на ово питање није добио актуелнији одговор и по тако високој цени од Џулијана Асанжа.
Оснивач ВикиЛеакса је одавно схватио да су бескрајно разрађене структуре тајности наше политичке културе „правац у којем се цивилизација креће“, како је једном рекао. И схватио је да се у ове структуре морамо пробити ако желимо да опстану и напредују аутентични облици демократије.
Управо због посвећености овом циљу, Асанж је сада иза решетака.
Доналд Трамп је поверљива документа однео кући. Џо Бајден је радио исто – и то дуги низ година као сенатор, а затим као потпредсједник Барака Обаме. Да ли је то исто радио и студиозни Обама? Да ли су исто радили Буш И (раније директор ЦИА, да не заборавимо) и Буш ИИ? Да ли и Дик Чејни и Доналд Рамсфелд и рангиране бирократе у било којој администрацији? У случају Била и Хилари Kлинтон питање не треба ни постављати.
Пракса ме, истина, не узнемирава много. Оно што ме узнемирава јесте у којој мери је тајност норма и, тачније, у којој мери тајност олакшава посао империјалистима који воде нашу хегемонистичку спољну политику.
Америка, како је проницљиви коментатор недавно приметио, сада води глобалну империју чијег је постојања мали број њених грађана уопште свестан.
Уз „сарађујемо“ — „ухваћени смо“, у преводу — „ми смо транспарентни“ је друга фраза коју Бајденова администрација непрестано користи и медији понављају, а да ниједан новинар не доводи у питање истинитост тог исказа.
Задржавање чињеница док их CBS Nevs не открије не пролази тако транспарентно. Сви глупи изговори — моје омиљено је „гаража је закључана“ — не говоре о транспарентности. Они говоре о заташкавању.
Најважнија од ових неистина, а оне су прима фацие такве, јесте да Бајден није знао да се поверљиви досијеи налазе његовој кући у Вилмингтону, Делавер, или у његовој приватној канцеларији у Вашингтону, или у његовој гаражи, или у „складишту поред гараже“, шта год то значило.
Ево шта то, заправо, значи: Ако овај лажљивац није знао да поседује поверљива документа, што је, у неким случајевима, трајало више од деценије, једноставно се не може сматрати квалификованим да буде председник или да обавља било коју јавну функцију која дозвољава приступ тајним документима.
Бајденов напад на Трампа, након што је ФБИ претресао његово имање Мар-а-Лаго је био базиран на приговору да је бивши председник био “неодговоран”. Причај ми о томе, Џо. Причај нам о томе, ти, који су затуреним тајним списима превазишао било кога на јавним функцијама.
Још једно питање: Kо је разоткрио постојање затуреног повјерљивог материјала у Бајденовој резиденцији и приватној канцеларији?
С обзиром на постојеће поделе међу демократама у вези са Бајденовим плановима да се кандидује за други мандат следеће године, да ли је ово операција подметања коју спроводе они који се плаше његовог менталног стања и желе да га избаце из игре?
Извор: Пише: Патрик Лоренс за Consortium News, Prevod: Preokret, Ilustracija: MidJourney prompt by Preokret
