Пише: Ранко Рајковић
Послије силних прича о нашем средњем вијеку и државних прослава које за њега везујемо природно је да се запитамо колико уопште траје тај средњи вијек и каква се све историја у њега може упаковати.
Средњи вијек има лијепа хронолошка ограничења. С једне стране му је Пад римског царства а с друге стране Откриће Америке. Ако га замислите као парк онда му је на улазу разваљена жељезна римска капија а на излазу широки простор иза кога лежи хоризонт и пловидба ка новом свијету.
Чудите се како су људи уопште могли живјети у том мрачном средњем вијеку гдје је све било назадно и затуцано како су нам то објашњавали у школи. Наши учитељи или нијесу знали или нијесу смјели рећи да се у мрачном средњем вијеку крију најљепше свјетлости науке, филозофије, књижевности, умјетности…
Средњи вијек нам је у наслеђе оставио бројне манастире и катедрале. У њима су се формирале школе и библиотеке. Свештана лица су били учитељи. Напредовало је образовање и наука. Без средњег вијека данас не би имали тако богате музеје и галерије, раскошне грађевине, драгоцјене списе, велике умјетничке и књижевне теме.
Ако вам кажу да су у средњем вијеку људи били глупи јер су мислили да је земља равна предлажем да им се супротставите следећим коментаром:
“Раван је оно што има дужину и ширину макар оне биле и географске”. Памтењаковићима можете споменути и хиперболичну геометрију Лобачевског. Успутно их обавијестите да су неколико вјекова прије нове ере у Грчкој постојали списи о сфери која ротира. Дакле и раван и лопта су већ били увелико познати и математички дефинисани много вјекова прије мрачног средњег вијека и садашњег небулозног везивања средњег вијека за Земљу као равну плочу.
Ранко Рајковић: Наш средњи вијек – Размишљање о државности Црне Горе (1. дио)
Црна Гора свој средњи вијек дефинише на бирократско-административни начин. Средњи вијек је оно што наша власт изгласа и под својим печатом објави у Службеном листу. Наше Владе су средњи вијек уврстиле у своје меморандуме. Прије десет година влада Црне Горе донијела је уредбу по којој је те 2016. године на сваки њен званични документ морао бити утиснут логотип са садржајем „Деценија обнове независности, Хиљаду година државности”.
Љета Господњег 2026-те усвојен је нови логотип нове Владе Црне Горе са донекле скромнијим слоганом. На њему пише “Двадесет година од обнове независности Црне Горе”. Изостала је фасцинантна бројка о Хиљаду и десет година наше државности. Попут старог и нови логотип ће бити утиснут на свим званичним документима који излазе из владиних институција. Примјена логотипа обавезна је на свим службеним препискама, актима и меморандумима државних органа до краја 2026. године. Свако непоштовање сматраће се повредом радне обавезе с повлачењем дисциплинских мјера. Логотип прати слоган “Да је вјечна”.
Своју државну бит државе потврђују разним слоганима:
Међу њима најпознатији је француски слоган – „Слобода, једнакост, братство“ (Liberté, égalité, fraternité). Кинески гласи – “Служити народу”; Индијски – „Само истина побјеђује; Грчки – “Слобода или смрт”
Неке се земље у својим слоганима позивају на Бога као Русија – „С нама је Бог“; Енглеска – “Бог и моје право”; Америка “У Бога се уздамо”.
Љепше би било да је наш слоган “Да је вјечна” повезан са слободом, правдом, једнакошћу, истином, Богом, народним стремљењима него са химном произишлом из пера контраверзног профашистичког политичара и ригидне прокомунистичке партије која се о слогану ни са ким није хтјела договарати. Самостално га је изгласала. Иако се радило о општенародним нематеријалним културним добрима наша химна, застава, грб, слоган утемељени су као врхунско достигнуће једнопартизма. Из тог разлога много становника Црне Горе има отпор према симболима који су му наметнути примјеном сирове идеолошке силе.
Људи имају осјећај да предметни слоган “Да је вјечна” заступа партију која га је самостално донијела а не на државу која треба да обједињује све своје становнике независно од тога за кога гласају. Отуда подозривост према слогану код једног значајног дијела грађана Црне Горе. Могуће да их слоган подсјећа на самодовољност и апсолутну власт партије која саму себе а не државу повезује са вјечношћу и самој себи кличе “Да је вјечна”
Вратимо се нашем средњем вијеку и умјесто романтичних прича и маштања анализирајмо његове стварне трагове на територији Црне Горе. Лако ћемо се увјерити да је Црна Гора документована и прије појаве фашизма и антифашизма на које се садашња држава најчешће позива. Материјалне трагове средњег вијека на територији Црне Горе најлакше је научно и непристрасно испратити преко градитељског, духовног, културног, сакралног наслеђа видљивог на њеној територији.
Најкраће речено црква Светог Ђорђа под Горицом стара је 900 година, Манастир Морача стар је 774 године, манастири на Скадарском језеру Пречиста Крајинска, Врањина, Ком, Старчево, Бешка, Морачник стари су између 700 до 900 година, манастири Ђурђеви ступови и манастир Савина су сличне старости.
Много тога из духа и историје поменутих грађевина доводи нас на умјетничку мапу свијета. На њој се између осталог појављује и фреска „Гавран храни пророка Илију“ из манастира Мораче, задужбине династије Немањића. Та фреска је проглашена једном од најљепших на свијету (Париз 1952. године). Монтенегрински историчари тврде да ју је сликала окупаторска рука. Којих ли будалаштина и бесмислености.
Средњи вијек су на пресудан начин обиљежили каравански путеви. Представљали су жиле куцавице између народа, градова, држава, цивилизација. Караванске путеви су прославила свратишта и пазаришта. На свратиштама се одмарало на пазариштима трговало сољу, житом, уљем, вином, зачинима, тканинама, крзном. Средњи вијек је запамћен и по градитељима храмова и по ходочасницима, и по дипломатама и ученим људима који су путовали свако за својим циљем ширећи религију, умјетност, науку, идеје.
Неки каравански путеви су ишли преко територије садашње Црне Горе али значајнијег трага оставили нијесу. Преко ових територија се брзо прелазило. Није било ни свратишта, ни пазаришта нити мјеста гдје су се сабирали, дружили и размењивали знања и искуства учени и богати људи. Територија садашње Црне Горе налазила се између Млетака (Венеције) и Османског царства. Полазне тачке каравана били су Котор, Бар, Улцињ, Скадар гдје је пристајало и одакле је испловљавало разно бродовље. Циљне тачке су биле Цариград (Истамбул) и многи већ увелико развијени градови на истоку. Наши простори су представљали камену пустињу на којој је било мало задржавања.
Зачудићете се ако кажемо да је Црна Гора као хиљадугодишња држава прве своје пазариште односно мјесто за трговину добила тек послије Берлинског конгреса. Тешко је говорити о држави у којој њени житељи нијесу могли купити основне животне потрепштине нити ствари попут алаписа и папира, свијеће и газа, тканине, обуће, медикамента а да не изађу из своје државе. Пазар у Котору је припадао Аустроугарској а пазари у Подгорци и Скадру Османском царству. Дакле прву сопствену продавницу смо стекли тек послије 1878 године. Значи ли тај податак икоме ишта док бесједи о нашој Хиљадугодишњој државности.
