Пише: Елис Бекташ
Кад сам завршио малу школу уписао сам, што је ваљда и саморазумљиво, ону средњу. Кад сам и њу некако завршио, не размишљајући претјерано, одлучим уписати и велику школу. Да будем искрен, ја сам хтио школовати се за авијатичара, али тад се већ видјело да неке ствари неће изаћи на добро, те одем у Сарајево уписати воћарство и виноградарство али ме моји добри пријатељи премуте да упишем филозофију. Они уствари нису били толико добри колико су били пакосна ђубрад која вели – што би се само ми злопатили са Туњом и Премецом, лакше ће нам бити ако терет и са Елисом подијелимо. Но добро, ја сам то њима давно халалио јер свакако нисам ишао учити ништа од Туње и од Премеца па зато данас понешто и знадем о философији.
Не пишем вам, међутим, све ово због своје школе, већ због нечег посве другог. Послије пријемног испита који је био један јако весео и радостан догађај у мом животу јер сам на њему био окружен дјевојкама које су читале Степског вука и Бранка Миљковића и које су слушале Балашевића и ЕКВ па хтјеле научити и оно мало што им је у философији преостало да науче, одем ја на море, у Стари Град на Хвару. Уствари, нисам отишао сам већ џематиле, са друштвом из школе. Једне вечери друштво оде на концерт Ђина Банане. Да не гријешим душе, звали су и мене али ја никако нисам могао разумјети како неко може слушати нешто што се зове Ђино Банана и истовремено осјећати радост услијед појаве каква је живот. Хоћу рећи, мени је тад било довољно да слушам зов своје банане.
Тако ја умјесто на концерт одем базати Старим Градом и тражити завучене оштарије у којима се може попити барем пристојно, ако већ не и добро вино. Тако базајући прођем крај једне симпатичне црквице на чијим вратима угледах некакав папир који ме привуче баш као каквом чаролијом. А на папиру пише да ће ту бити одржан концерт Лењинградских солиста и да ће концерт почети за неких пет-шест минута, те ја тако уђем у црквицу и сједнем на једно од скоро свих празних мјеста. У публици је, наиме, било још неких седам-осам чељади, углавном залуталих као и ја и углавном странаца, што ће рећи швапских бабускара и смежураних дједова. Ја сам ретроспективно постао странац у овом сјећању, али то није тема ове приповијести.
Кад су се свјетла погасила, испред олтара се указаше четири сјенке, држећи у рукама виолину, виолу, виолончело и флауту. Онда су четири сјенке свирале помало Баха, Хајдна и читаву годину од Вивалдија. Ја немам глазбене наобразбе, па вам не умијем описати ученим ријечима како је то звучало, али ћу вам рећи да сам те ноћи, ношен чудесним звуцима, прелетио више неба него Жорж Гинмер и више васељене него Флаш Гордон.
На крају су четири сјенке засвирале Малу ноћну музику, а то је била, тако обитељско предање вели, прва мелодија што сам је чуо у животу. Кад су се први звуци одбили о строп црквица је била у потпуној тами. Не сјећам се у ком сам часу уочио као миш сићушног црквењака како се попут духа креће уз зидове и пали једну по једну свијећу. Кад је Мала ноћна музика стигла до свог завршетка, црквица се купала у свјетлости, а моје се лице купало у сузама.
Елис Бекташ: Заставе ваших очева
То је било посљедњи пут да сам плакао због лијепе глазбе. Уствари, плакао сам још једном, кад сам пред сами одлазак у војску кренуо да, онако пијан, мало одспавам, па у соби затекао свог доброг Рената како на грамофону слуша Робертина који оним својим божанским гласом пјева Санта Лучију и Сињору Фортуну. Слуша и плаче. Па сам онда и ја сјео и плакао с њим а да ме ко убије појма немам што сам плакао. Послије сам постао сељачина па сам знао осјетити гануће кад се напијем а неко пусти Волео сам девојку из града, али то такође није тема ове приповијести.
По завршетку концерта у црквици пришао сам виолинисти који више није био сјенка већ симпатични човјечуљак разбарушене косе и замолио га за аутограм. Он се насмијешио и отишао прво да остави виолину а потом из некакве старинске кожне торбе извадио право перо и дивит па се тиме потписао на концертном програму. Мени његово име, Михаил Гантварг, није ништа значило, али ни дан-данас не могу прежалити што сам негдје изгубио тај једини аутограм што сам га узео у животу.
Послије пар мјесеци отишао сам чувати братство и јединство у Сплиту. Тамо сам једне суботе, у оном киоску на риви, видио лице симпатичног човјечуљка са виолином на насловници некаквог скупог страног часописа. Од тада је прошло тридесетак читавих Вивалдија и ја сам се доста промијенио, огрубио, посељачио.
Али и даље не слушам Ђина Банану, чак ни кад ми се представља као Култур шок. Јер нисам заборавио каквом силином истинска култура може шокирати.
