Чему се Срби на Косову могу надати наредних месеци? Како најаве свих избора – од америчких, преко оних за европски парламент, до могуће косовских – утичу на њихов положај? У којој мери су напади на српску заједницу део предизборне кампање Самоопредељења, а у којој покушај да се стање на терену измени до те мере да могуће промене геополитичких околности и не би имале никакав утицај? Које су све нијансе у дешавањима на КиМ које се из Београда махом не виде
“Исток, Осојане, Косовска полиција упала у пошту”; “Упали са оружјем у просторије здравственог центра”; “Косовска полиција плени социјалну помоћ из Србије”; “Министри са камерама иду и затварају српске институције”; “Приштина укида динар”; “Поштар приведен у суботу на путу да однесе социјална давања за око 150 породица у Гораждевцу”, овакве вести су стизале са Косова претходних дана.
Уследила је очекивана реакција Београда, оличена најпре у вишесатним обраћањима председника Вучића у којима почне са ситуацијом на Косову, да неколико корисних и важних података, дође убрзо до обрачуна са опозицијом и критички настројеним медијима којима спочитава издајничке и друге злоћудне намере, повеже подржавање косовске независности са утемељеним оптужбама о изборној крађи, а заврши на златном добу и инвестицијама, најлепшем националном стадиону у Европи и Експоу. Наравно, успут се жали колико му је тешко, обраћа се себи у трећем лицу и виче на одсутне непријатеље. Доста тога је већ виђено, укључујући оно да се у логореичним обраћањима, међу свим тим спин-слојевима, пошаљу и важне поруке.
Уследила је и реакција међународне заједнице, Квинте, али и појединачних актера. Влада САД је изразила, како стоји у саопштењу, дубоку забринутост због недавних поступака власти Владе Косова – па се наводе упади у српске институције у општинама Драгаш, Пећ, Исток и Клина, те невладину организацију Центар за мир и толеранцију, а потом одузимање новца за социјална давања који је стигао из Србије – а који непотребно подижу етничке тензије и “ограничавају опције Сједињених Америчких Држава да делују као ефикасан заговорник Косова у међународној арени”.
Уследио је и састанак Аљбина Куртија са амбасадорима Квинте, као и долазак немачког министра Бориса Писторијуса у Београд и Приштину.
Лов на динаре, кофери и бес
Ономад је, још 2015. године, Марко Ђурић говорио како је у Бриселу било 5:0 за Србију. Нажалост, године које су уследиле показале су колико је неутемељена и далека од реалности била та изјава (узгред, и неукусно је било да се виче “погледајте семафор, водимо”, а залог у “утакмици” су људи). Са сваком годином положај српске заједнице је све лошији, али је од 2021. то кретање низбрдо постало и буквално урушавање. Вучић је, као по правилу, пречесто претио, а онда одмах потом, ако би се шта десило, говорио о миру. Или би се мењао његов однос према одређеним питањима на Косову – исту ствар је умео прећутно да прихвати, онда да оштро одбија, а затим да је проглашава победом.
Последњи потез у низу оних који отежавају положај српске заједнице била је поменута одлука ЦБК о евру као јединој валути која сме да се користи за промет у готовини. Јасно је да је то огроман проблем како за појединце, тако и за институције које су у српском систему. Они не би могли да отворе рачуне у косовским банкама јер те институције и радне уговоре склопљене са њима Приштина не признаје.
У овом тренутку, у оптицају постоји одређена количина динара, јер је она унета на север Косова прошле године и тај новац кружи, као да је неко антиципирао шта ће се догодити. Како за “Време” каже Драгутин Ненезић, правник и члан радне групе за поглавље 35 Националног конвента о ЕУ, проблем је наравно ако би приштинске власти тај новац кренуле да отимају – да се кажњавају радње где се он користи, да се упада у поште, да се пресрећу поштари, као што је то скоро био случај – као и шта ће се десити када се он потроши.
С друге стране, Милица Андрић Ракић, програмска менаџерка НВО Друштвена иницијатива из Косовске Митровице, сматра да је реалност на терену таква да ће Курти бити приморан да попусти. Саговорница “Времена” објашњава да је једини разлог што је Косово мултиетничко тај што га Србија финансира. Јер Србија помаже и Роме и Горанце, углавном све заједнице осим турске – коју помаже њихова држава – и бошњачке на северу. А међународна заједница, са нагласком на САД, хоће да види мултиетничко Косово.
Иначе, занимљиво је и да је поменута одлука донета пред сам крај прошле године, али једноставно као да није примећена донедавно. Иако је, рецимо, Комерцијална банка најавила још раније да напушта Косово негде у исто време када је било предвиђено да уредба ступи на снагу. Драгутин Ненезић каже да не зна зашто настају та одложена сазнања, као и да је слично било са тамошњим Законом о експропријацији, који је, док га није пронашао, стајао на сајту приштинске Владе месецима непримећен. “Питање је колико људи уопште прати који се прописи објављују, али чињеница је да су изгубљени дани у којима је нешто могло да се учини, као и да се ради о системском проблему непрекидног закаснелог реаговања.”
Он даље наглашава да је одлука ЦБК противуставна и противзаконита, али и да међународна заједница прелази преко тога тражећи само њено одлагање.
Ненезић је, такође, става да би се она могла оборити на приштинском уставном суду, али да би то морала да уради нека партија на Косову, што отвара и питање политичких представника Срба на Косову.
“Наш највећи проблем као заједнице”, каже Милица Ракић Андрић, “јесте недостатак легитимитета наших политичких представника.” Додаје да је највећи терет политичког представљања српске заједнице пао на цивилни сектор – од којег се превише очекује с једне стране, а с друге стране се суочавају са кампањама делегитимизације у режији приштинске владе – и неколико локалних политичких опција.
Важно је додати да се та ситуација огледа и у томе што када неки политички представник Срба са Косова каже да Курти спроводи дестабилишуће акције, нико му не верује. “Али када то каже Стејт департмент, са тим саопштењем се нешто ипак може урадити”, објашњава Милица Андрић Ракић.
И док већина људи гледа на реакције међународне заједнице, које обично остају без последица, као на лицемерје или саопштење само реда ради, она каже да би морало бити другачије: “Јавност у Србији, сви они који имају одређени кредибилитет требало би да са тим саопштењем иде на сва она места где имају контакте, било да су то европарламентарци, било да су то службеници у појединачним владама. Једноставно, не извлачимо максимум из минимума”.
Предизборни обрачуни
Када је реч о атмосфери на КиМ, она је мучна. То је посебно случај од када се догодио оружани сукоб у селу Бањска; на северу Косова влада страх, апатија и безнађе.
“Томе доприноси и одсуство јасног одговора државе, све је на обећањима и уверавањима”, каже Драгутин Ненезић. “Година је тек почела, а сви имају осећај да ће бити још горе. Људи си свесни да много тога лошег може да им се деси, да свакоме од њих може то да се деси…”
Милица Андрић Ракић страхује и да је безбедносна криза реална. Од 2021. људи су под непрестаним притиском, што резултује одласком или радикализацијом. Када је реч о исељавању Срба, нису познате тачне бројке, али она истиче да је 2012. године било 25.000 ђака у српским школама широм Косова, “ове године их је 15.000. Другим речима, за све године дијалога, 10.000 ђака мање.”
Када се ради о радикализацији, последице тога смо видели септембра прошле године. “А ако би се нешто попут тога догодило, то би могло да се заврши потпуним нестанком српске заједнице са Косова”, каже Милица Андрић Ракић. Она сматра да добар део међународне заједнице то види и покушава да се супротстави одређеним политикама Аљбина Куртија, али да то неће учинити на начин који би угрозио косовску преговарачку позицију, што им оставља врло скучен маневарски простор. Стога и она сматра да ће положај Срба на Косову бити још тежи.
Разлог види и у изборима на Косову који су заказани најкасније за почетак следеће године, али верује да ће бити организовани раније. И ту поново у игру улази она политика коју смо у већини земаља региона имали прилике да видимо, само сада са још већим и опаснијим улозима.
“Економски резултати ове владе су врло проблематични, трговински дефицит је 85 одсто, смањен је извоз за 100 милиона, 68 одсто страних инвестиција је у некретнинама, под великим притиском су сада и угоститељски и сектор грађевине јер много радника одлази због визне либерализације. Тиме се нико у Приштини не бави. Влада је фокусирана на обрачун са Србијом, која је у њиховој визури српска заједница на Косову, и ту је једино где и имају резултате”, објашњава Милица Андрић Ракић. Иначе, због одлуке Владе Косова да блокира увоз робе из Србије, према прошлогодишњем саопштењу Америчке привредне коморе у коме то тело тражи од приштинске владе да преиспита одлуку, “увоз робе америчких компанија опада алармантном брзином”, у бројевима – 39 одсто у односу на 2022.
Према Ненезићевим речима, Приштина ће у наредним месецима покушати да реши што више ствари, како би, уколико дође до неког новог дељења карата на америчким или европским изборима, имали ситуацију на терену која тешко може да се промени. Па и ако буде ЗСО-а, људи свеједно неће бити заштићени, сматра он.
Постоји и бојазан да је следећи потез утапање здравства и школства у косовски систем. За саговорницу “Времена”, то тешко да је извесно у наредном периоду. Јер би то значило запослити минимум половину од оних 30.000 људи из српског система, што је велики економски издатак који би се видео у буџету: “Такође, ако би се кренуло са здравством и школством, то би морало бити праћено озбиљним насиљем унутар Косова, што би им ипак створило проблеме”.
Бирај свој симулакрум
У једном недавном тексту Ненезић је написао да Срби на Косову могу само да бирају један од три симулакрума – Вучићев, Куртијев или онај опозиције. Упитан сада о томе шта повезује ове симулакруме, додаје и четврти – симулакрум међународне заједнице која се труди да одржи привид како је Косово “уређена држава која функционише као свака друга, са заштитом појединаца и владавином права, што, наравно, није тако”. Шта им је заједничко? Па што нема бриге о људима, већ се, описује Ненезић, “све посматра као трофејна територија. И у том слепилу за људе, људи одлазе. Одлазе на разне начине – да ли ће отпутовати, преселити се, завршити у затвору, на потерници, хоће ли им бити срушена кућа или запаљена кола… О њима нико не брине.”
За саговорнике “Времена” густа тишина опозиционих странака у Србији превише говори. “Ми имамо артикулисаније ставове Стејт департмента о овој одлуци (везаној за динар) него било које опозиционе партије”, сматра Милица Андрић Ракић.
Све ће то народ позлатити
Иначе, Брисел је, баш у данима када је ступила на снагу одлука ЦБК, предложио и формално да се обавезе из Охридског споразума убаце у преговарачки оквир тј. постану део процеса преговора о чланству Србије у ЕУ, што је договорено још ономад. Али ионако, мало ко се у власти заиста брине због тог чланства – Вучић понавља, и вероватно да је искрен, да је “наш пут ка ЕУ”, да “остајемо на европском путу”, али пре делује да је тај пут и замислио бекетовски – да идемо, али да никад не стижемо.
И када је још раније рекао како су му западне дипломате саопштиле да ће европске инвестиције и интеграције бити заустављене уколико не прихвати европски предлог, свакако му је ово прво важније.
Некако је то сажето, у једном кратком твиту, објединио министар Вучевић – твит почиње о томе да се врши терор над Србима на КиМ, наставља са, адекватно, захтевом за хитну седницу СБ УН, а онда се каже како истовремено економски оснажујемо земљу, процес изградње шипова за Експо је почео, а за који месец креће и изградња стадиона, никад више није било инвестиција, а кренуле су управо и увећане исплате пензија.
Звучи као “Косово – за Експо”, илити “све ће то народ позлатити”. А то се, знамо, и у оној Лазаревићевој приповетки изврне на “Све ће то теби (оним несретним људима) Бог платити”.
Друго би питање могло бити ако је Косово нека врста улога за различите згодитке Вучићевог режима, колико се и како плаћају разни “несташлуци” ове стабилократије.
Јелена Јоргачевић
Извор: Време
