Пише: Стефан Синановић
Радосав Љумовић је био борац и идеалиста (волио је, и записао, једну цртицу розенкројецера Жозефина Паладина: „ми трпимо за идеал па ћемо и ускрснути у идеалу”); аутор је пар, без сумње, лијепих пјесама али га историја књижевности није запамтила као пјесника највиших домета. Отприлике је стварао под утицајем Дисовог меланхоличног импресионизма и примијећена је пригодна, иако ненамјерна, историјска подударност да се у Београду, на Звездари, ОШ „Владислав Петковић Дис”, налази у улици Радосава Љумовића. Своју једину збирку поезије „Сутонски одблесци” написао је екавским стандардом свога језика, а објавило ју је подгоричко „Уједињење” (1925) и Народна библиотека је, о стогодишњици издања, објавила лијеп репринт (нисте се, тада, нарочито утркивали да збирку прочитате). Био је вишеструко занимљива личност, као репортер једна врста претече тзв. „гонзо новинарства” код нас, а постоји прича да се у Шпанији, пред смрт, дружио са Хемингвејем. Народна библиотека, основана прије 145 година на иницијативу војводе Марка Миљанова, Љумовићево име носи тек од 1959. тј. непуних 67 година (другим ријечима: ни половину свога постојања). Nomen, најчешће, est omen – и полемика о називу Библиотеке је пожељна, ако је цивилизована и пристојна. У Подгорици је рођено неколико знаменитих аутора, највећи и најбољи је, рођен пар стотина метара од мјеста на коме се налази Библиотека: Борислав Пекић. Ако ћемо по књижевности, и по дометима, онда би је требало именовати по њему. Међутим, ако ћемо по праву и правди, најсмисленије је, и најутемељније, да ова Установа културе носи име по своме оснивачу. И да сте, којим случајем, читали о назорима Радосава Љумовића, или макар његове чланке у београдској „Правди”, знали бисте да би и сам пјесник, вјероватно, држао да је име Марка Миљанова — у чију етику је вјеровао — без сумње, најпригодније и најсмисленије, не разумијевајући до краја шта одређени број Подгоричана има против кучког војводе, свога негдашњег градоначелника и једне од најзнаменитијих личности у историји овог града. И не би био једини коме је то нејасно.
Милорад Дурутовић: Радосав Љумовић, Подгорица, Београд, Марбеља (скица за портрет)
Идентитет није оно нашта сте навикли из личног сентимента, нити је »ревизионизам« то што, у својим површним терминолошким салатама, заљубљени у превазиђене тоталитарне диктатуре (које су се, ако по чему, прославиле управо рушилачким односом спрам традиције, споменика, имена и симбола; а богами и спрам бројних Љумовићевих другова чија су племенита увјерења и идеализми преиспитивани по Голим отоцима) – вјерујете да јесте.
