Пише: Ранко Рајковић
За решавање проблема важно је сагледати његов историјат. На самом почетку скицирајмо издалека узрочно последичне везе које омогућавају еколошке инциденте попут бетонирања морске обале у Баошићима.
Узрочно последичним везама можемо назвати ситуације у којима се под утицајем профитабилног (обмањујућег) патријотизма нова Црна Гора почела напречац ослобађати озбиљних закона о државној имовини и друштвеним обавезама према вјековним заоставштинама из бивших, прохујалих времена када смо били дио државних заједница од Млетака, Аустроугарске, Краљевине Југославије, Социјалистичке Југославије…
У постјугословенском времену важила је девиза да што мање предузећа, фабрика, компанија, што мање власничких заврзлама и радничких права, што мање обавеза према задужбинама и посусталој привреди, доноси мање проблема. С тим циљем у Црној Гори су спроведене ваучеризације и приватизације, стечајеви и ликвидације, хипотеке и фидуције, кредитирања и поравнања.
Држава је коначно одахнула. Ријешила се улоге титулара. Ослободила се терета управљања сопственим природним богатствима тако што их је за багателну цијену препустила својим виђенијим партијцима и страственим патријотима с адресама на егзотичним острвима.
Умјесто привреди и производњи, културној баштини и јавном интересу нова Црна Гора се посветила преспајању стажа из старе историје са стажом у новој историји чија је поглавља по сопственом ћефу сама себи исписивала. У првом реду посветила се потискивању моралних кодекса и пословне етике из прошлости у корист уздизања националног идентитета којег је самој себи намијенила у смислу новог историјског и државног почетка.
Партијском политиком фаворизоване су дјелатности посвећене преименованом (новом) језику, новој култури, новој цркви, новим погледима на прошлост. Већину тих новотарија финансирано је новцем од шверца цигарета који је проглашен државним послом. Шверц се проширио и на друге, највећим дијелом скупе прашкасте робе. Шверц се одвијао и на поморским и на ваздушним и на копненим рутама али ништа мање ни на идеолошком правцу трасираном у партији.
Нова држава је подстицала идеолошко-партијски-патријотизам. Идеологија новог човјека у новој држави окупила је људе из различитих бранши који су постали уживаоци бројних привилегија. Те привилегије су омогућиле девастирање природе и урбаних простора, деградацију културе, похару културне баштине и наслеђа. Ово би био поглед на Црну Гору изнутра.
Поглед споља је мало другачији.
Захваљујући неодговорној власти нова Црна Гора се претворила у неспособну, лијену и корумпирану државу. Од те преобразбе највише користи су имали бескрупулозни, злонамјерни, похлепни појединци блиски властима. Они који су финансирали владајућу партију и уже кругове њеног руководства добили су право да раде што им се прохтје. Поради њих у Скупштини су убрзаним процедурама доношени, допуњавани и спровођени закони према апетитима новонастале патријотске класе. У кратком времену дошло је до срастања те и такве државе са интересима тих и таквих незајежљивх појединца.
Из преплитања и мешетарења ова два фактора, државно-институционалног и патријотско-манипулативно-профитерског настајале су многобројне тактике које су кроз доношење кратковажећих уредби и закона омогућиле изабраним појединцима да потпишу споразуме, уговоре, концесије и у дугом временском периоду љуште (пљачкају) државу слој по слој. Тиме су друштву нанијете огромне и непоправљиве штете.
Деструктивне радње покриване су са сијасет папира печатираних државним грбом и потписом с циљем да свако непочинство добије сопствено упориште у закону. Држава се пљачкала по слову закона изгласаном од те исте државе. Ако се неко и супротставио девастацији и уназађивању природних и културних добара Црне Горе његова борба је дисквалификована на разне начине. Не ријетко проглашаван је за издајника своје или слугу туђе државе.
Руку на срце јавила се кадкад и истинска потреба и потрага за правдом. Државни апарат и судови би је успјешно саботирали или отезали у дугом временском периоду све док не би дошло до законске застаре.
Уништавани су документи по закону о чувању докумената. Судски архиви су горели због наводног немара или тобожње више силе. Оригинални списи су нестајали без трага да би били замјењивани фотокопијама које судска вијећа нијесу уважавала као валидну документацију. Због таквих и сличних дешавања актери великих пљачки и превара ослобађани су сваке сумње за учешће у дјелима која се гоне, што би рекли невољни тужиоци, по службеној дужности.
Има ли наде да се у оваквом поретку и уходаном току ствари ишта може промијенити?
Има!
Ранко Рајковић: Књиге у огледалу наше културе, традиције и идентитета
Мислим да је то могуће урадити потписивањем споразума о приватно-јавним партнерствима у санирању штета нанијетих држави.
Објаснићу то на примјеру девастирања обале у Бококоторском заливу на подручју Баошића, Та ситуације је тренутно актуелна. Налази се у жижи јавности. Ево о чему се ради.
Градитељ, инвеститор луксузних хотела затрпао је морско дно и бетонирао 12.000 квадратних метара обале у Баошићима. Послије бурних реакција јавности суд је донио решење да се обала врати у првобитно стање.
Јасно је да ову судску одлуку није могуће спровести ни у техничком ни у еколошком смислу.
Како пронаћи све оне морске траве, алге, разнолике примјерке флоре морског дна који су десетинама година представљали станиште за сунђере, шкољке, корале, ракове, јежеве, морске црве, сипе, хоботнице, рибе. Како их поново населити на простору који би претходно морао претрпјети нове, физичке грубе деградације уз ломљење и елиминисање тек изграђеног земљано бетонског насипа у Баошићима.
Основа првобитног стања морског живота у његовом природном ареалу неповратно је изгубљена. на том дијелу обале, чиме судска одлука о враћању у претходно стање постаје бесмислена и неспроводива.
Међутим оно што је инвеститор разорио може се поправити пренамјеном и реконструисањем новодобијеног простора. Површни која је створена уништавањем морског живота који је бујао испод ње треба подарити нови живот. То не би ишло преко плажног бара, коктела са сламчицама, лежаљки, сунцобрана, конобара већ кроз насељавање, његу и одржавање живог свијета мора и морског дна на новоствореном простору. доступном радозналом оку науке, истраживача и посјетилаца.
У Баошићима на расположивих 12.000 метара квадратних новог сувоземног простора отетог од мора треба изградити Национални акваријум.
Грађевинско насиље над морском обалом које је довело до катастрофалних еколошких последица ваљало би претворити у циљану изградњу вјештачког акваторија испуњеног морским животом залива. Уз акваријум би се формирао и центар за истраживање биодиверзитета Бококоторског залива и Јадранског мора. Црна Гора би добила шансу да нанешену јој штету може претворити у своју нову вриједност.
Црна Гора је једина Медитеранска земља која нема Национални акваријум.
Додуше у Доброти крај Котора већ постоји један мали изложбени акваријум на 300 метара квадратних са неких 15 танкова и око 50 врста морске флоре и фауне који је отворен прије 5 година.
Ранко Рајковић: Наш средњи вијек – Размишљање о државности Црне Горе (3. дио)
Велики национални акваријум у Баошићима био би двадесетак пута већи и ширио би се на простору од око 7000 квадрата на једном нивоу. . На преосталој површини могао би се направити научни и едукативни центар за истраживање морског биодиверзитета.
Осим тога Бока Которска се намеће као најлогичнија локација за тај подухват од националног значаја а приватно-јавно партнерство са инвеститором као најприхватљивија опција да се замишљено спроведе у дјело и колико толико ублажи штета начињена заливу.
Овиме би се испоштовала правна и економска основа заштите природних и културних добара саопштена кроз начело загађивач плаћа. А и ми као држава с пуним правом могли понијети епитете који иду уз приче о духу Медитерана.
