Пише: Brahma Chellaney
Откако је Русија покренула своју инвазију на Украјину прије више од двије године, Запад је очајнички тражио начине да казни Русију а да у том процесу не наштети себи. Генерално, ови покушаји су пропали.
До сада, чак ни санкције без преседана нису успјеле да избаце руску економију из колосијека, а још мање да натјерају Кремљ да промијени своје понашање. Умјесто тога, Русија је прешла на ратну економију: сада производи скоро три пута више муниције од земаља НАТО-а и више пројектила него што је производила прије рата.
Насупрот томе, већи дио Запада суочава се са економском стагнацијом, и то не само због напуштања јефтиних руских енергената и преласка на скупље снабдијевање из других региона. Британија је званично у рецесији, а у еврозони је раст заустављен у трећем кварталу 2022. године, када су порасле цијене гаса, што је приморало Европску централну банку да почне да повећава каматне стопе како би обуздала галопирајућу инфлацију. Растуће цијене горива трансформисале су некада економски моћну Њемачку у најлошију развијену економију.
Европски раст није једина жртва западних санкција Русији. Амерички долар, који је прије украјинског рата већ био суочен са „скривеном ерозијом“, очигледно је изгубио дио своје глобалне доминације, чак и на нафтним тржиштима, пошто земље широм свијета траже алтернативе долару након одлуке Запада да финансије користи као оружје. Истовремено су појачана куповина злата од стране централних банака Кине, Турске, Индије, Казахстана и источноевропских земаља и повећана геополитичка неизвјесност допринијели рекордном расту цијена.
Жеља Европске комисије да конфискује профит остварен замрзнутим средствима руске централне банке ојачаће ове трендове. С обзиром на централну улогу централних банака у глобалном финансијском систему, њихова имовина се историјски сматрала светом. Међутим, руска средства – од којих више од двије трећине држи клириншка кућа Euroclear са сједиштем у Бриселу – једнострано су замрзнута од стране западних влада, без одобрења Међународног суда правде или Савјета безбједности УН, како то захтијева међународно право.
Данас, када „замор од Украјине“ слаби подршку Запада за даљу војну и финансијску помоћ, Европска комисија жели да почне да користи акумулирану камату на замрзнуту руску имовину, која достиже 3,25 милијарди еура годишње. Према том предлогу, највећи дио ових прихода биће искоришћен преко Европског мировног фонда (ЕПФ), који државама ЕУ надокнађује трошкове за испоруку оружја Украјини, а остатак ће ићи у централни буџет ЕУ и биће усмјерен на јачање украјинских капацитета за производњу оружја.
Међутим, мало је вјероватно да ће овај корак помоћи да се преокрене ток украјинског рата. У стварности, много више од оружја и новца, Украјини су потребни нови регрути да попуни редове својих исцрпљених трупа. Овдје су опције ограничене: чак ни драконске методе регрутације не могу да надокнаде све већи недостатак војника.
Оно што би се могло десити ако руски профит буде конфискован јесте да се постави опасан преседан у међународном праву и нанесе ударац репутацији Европе као шампиона свјетског поретка заснованог на правилима; „правни пут“ који је предложила Комисија представља, чисто и једноставно, правни рат. То би такође послало сигнал другим земљама да њихова средства нису сигурна на Западу и подстакло их да активније траже алтернативе западним финансијским институцијама и валутама. Ако се овај тренд настави, западни арсенал финансијских санкција биће знатно ослабљен. Већ је стална употреба санкција од стране Запада почела да смањује њихову ефикасност.
Западне санкције не само да не мијењају понашање влада против којих су уведене (било да се ради о Русији, Ирану, Мјанмару или Сирији) већ у готово свим случајевима помажу унапређењу комерцијалних и стратешких интереса Кине. У ствари, ниједна земља није имала толико користи од руског напада на Украјину (и одговора Запада на тај напад) као Кина.
Поред ширења међународне употребе јуана, западне санкције Русији дале су Кини шансу да добије јефтиније руске сировине – нафту, гас и жито. Ова роба се транспортује сигурним копненим путевима и стога ће вјероватно бити испоручена у земљу чак и у случају рата са Западом, ублажавајући акутну забринутост Кине због њених планова за Тајван.
Кина је више него удвостручила свој арсенал нуклеарног оружја од 2020. године и шири своје конвенционалне војне снаге брже него било која друга земља од Другог свјетског рата. Међутим, Запад је толико заокупљен идејом кажњавања Русије да је Кина успјела да избјегне чак и озбиљну пажњу, а камоли одвраћањее. На примјер, амерички предсједник Џо Бајден сада покушава да „управља конкуренцијом“ са Кином стављајући актенат на дипломатију, а не на одвраћање. Његов најновији буџет недовољно финансира развој кључних капацитета у индо-пацифичком региону и чак смањује циљеве производње подморница класе Вирџинија са двије годишње на само једну. Да ли је чудно што Кина иза кулиса и подмазује ратну машину Кремља? Из кинеске перспективе, што је дуже Запад расијан, то боље.
Да не буде забуне: Кина представља далеко већу пријетњу западним интересима и глобалном поретку заснованом на правилима него Русија. Планови Русије углавном су ограничени на њене сусједне земље, док Кина настоји да заузме мјесто Америке као доминантне свјетске силе. И можда има средстава за то: становништво и економија Кине су око десет пута већи од руских и земља троши око четири пута више на војску него Русија.
Запад, који чини само 12 процената свјетске популације, не би требало да потцјењује потенцијалне посљедице политике која истовремено промовише агресивни успон Кине и отуђује остатак свијета. Уколико Запад не напусти своју политику стратешког преоптерећења са Русијом и фокусира се на свог стварног ривала, Кину, онда ће вјероватно изгубити своју глобалну доминацију, укључујући контролу над међународном финансијском архитектуром.
Аутор је професор емеритус стратешких студија у Центру за политичка истраживања у Њу Делхију и сарадник на Роберт Босцх академији у Берлину
Извор: Project Syndicate, 2024
Превод: Вијести/Н.Р.
