Пише: Ранко Рајковић
Постоје градови којима су сопствене историје и културе препуниле календаре интересантним догађајима и личностима, успонима и посрнућима, сјајем и биједом преживљавања. Из таквих мјеста без видног напора могу се емитовати емисије типа “Догодило се на данашњи датум” а да им годинама и годинама не зафали ни материјала, ни извјештаја, ни имена, ни подсјећања на искушења кроз која је мјесто пролазило. У тим малим универзумима вријеме и људи су оставили неизбрисиве трагове на основу којих је могуће реконструисати свакодневне животе. Нема потпунијег свједочанства о трајању од слика свакодневног живота.
Уколико већ набројаном додамо и чињеницу да једно од таквих мјеста чува 60% културног блага своје државе постаје вам јасно због чега је врло важно пратити све вијести које долазе из те средине.
Лако ћете се досјетити да претходни пасус алудира на град Котор у коме се налази 650 непокретних споменика културе са више од 100.000 артефаката. Котор дакле посједује три пута већи фонд покретних културних добара од остатка Црне Горе.
Котор је од настанка привлачио градитеље и архитекте, занатлије и надничаре, пустолове и путописце, истраживаче и трговце, умјетнике, научнике, љекаре, апотекаре. У његовим палатама и црквама, на бројним трговима, степеништима и по шкурибандама у античко доба су се оглашавали рапсоди, у средњем вијеку трубадури, касније писци и хроничари а у новије доба хорови и клапе које музиком славе љубав, феште и живот на мору. Иза Которских бедема смјештене су радње не малог броја књижевних дјела.
Захваљујући Снежани мојој другарици са студија која је радила као изузетно предан и креативан истраживач у Которском архиву још прије 30 година сам се донекле упознао са богатом баштином града Котора. С времена на вријеме сам успијевао да уз њену помоћ из архивских материјала у Котору ишчепркам понешто интригантно и згодно, како за моју професију тако и за моје хобије.
Једном сам наишао на податак из средњег вијека који свједочи да је за отварање апотеке у Котору било нужно, у по дана и у по ноћи обезбиједити око 450 различитих љекова. То није била препорука већ услов за издавање дозволе за апотекарски рад. Ко је спреман да наведе медицинску и фармацеутску институцију која током 24 сата у данашње вријеме располаже са 450 различитих љекова.
У Которском архиву сам нашао драгоцјене записе о метеорологији и астрономији који се могу представити као пионирски зачеци тих наука на тлу данашње државе Црне Горе.
Ове године се под слоганом Вијек визије обиљежава и стогодишњица првог туристичког друштва у Котору што морамо признати град не чини конкурентним осталим градовима на Јадрану гдје се са туризмом почело много раније. Опатија је још 1844. године имала хотел “Кварнер”. Острво Хвар биљежи почетак туризма пар деценија послије Опатије а Дубровник и Пореч неколико деценија послије Хвара. Котор касни за Дубровником неколико деценија.
Опасан зидинама и смјештен на крај залива, Котор је на одређени начин био херметичан град, удаљен од пловних путева, без уређених купалишта, скучен простором за изградњу хотела и одмаралишта. Врата старог града Котора затварана су у сумрак а отварала се у зору. То је штитило Котор од изненадних напада споља, омогућавало му контролу становништва унутра, редовну наплату такси и пореза, лако увођење карантина у доба епидемија.
О овом последњем речито говори изложба “Куга у Котору/ између мора и молитве” која је прошле недјеље отворена у цркви Светог Павла у Которском старом граду. Тема изложбе је појава куге у Котору. Оно што запада за оку посјетиоцу изложбе и вриједно је препричавања представља временски период када се град Котор због куге свео на само 17 становника. Човјек је био немоћан пред налетима црне смрти или црвене смрти како се тада називала куга од које се масовно умирало. Куга у Котору и људи који уз молитве преживљавају унутар зидина неодољиво подсјећа на књижевна дјела у којима је писано о куги.
У првом реду то је приповјетка Едгар Алан Поа “Маска црвене смрти” која описује безуспјешан покушај богатог и безосјећајног владара, принца Проспера, да у добро изолованом и са свим потрепштинама опремљеном дворцу, сачува себе и своје пријатеље од куге која хара његовом земљом. Није успио. Куга га је посјетила у поноћ кад је организовао маскенбал за своје раскалашне и блудне госте. Носила је црвену маску.
У гимназијским данима читао сам “Кугу” Албера Камија која говори о избијању куге у Алжирском граду Орану.
Много касније до руку ми је дошао роман Данијела Дефоа “Година куге” у коме се документаристичким стилом приповиједа о избијању и напредовању куге у Лондонским квартовима 1665. године.
И у једној и у другој књизи упечатљиви су пасуси о угинулим пацовима по градским улицама што је први знак присуства куге. Слика мртвих пацова ме прогонила као ондашњег читаоца. И данас ми изрони из подсвијести кад год угледам великог пацова како протрчава у близини градских контејнера и сметлишта на којима се бацају отпаци хране из пицерија, бурегџиница, ћевабџиница, ресторана.
Никада нијесам схватио зашто Бокељи воле да употребљавају ријеч пантагана која означава црног пацова, преносиоца куге. Пантагана је глодар који наговјештава болести. Пантагана је карика у ланцу куге јер преноси бактерије које послије угинућа свог домаћина, то јест пацова могу прећи на човјека. Чему води популарисање преносиоца клица које су изазивале епидемије и поморе становништва на простору Боке.
Чини ми се да Бокељи изговарају ријеч пантагана скоро па са симпатијама чак и када је користе у пренесеном значењу да означе лукаву и подмуклу особу. Имам осјећај да је доживљавају као неку своју специфичну, похвале достојну, језичку особеност због чега је често и користе. Могуће да је дио овдашњег становништва Боке одавно захватила епидемија вербалног снобизма. Можда је пантагана само једна у низу језичких различитости на којима се инсистира због одвајања свога говора од говора досељеника из кршевитог, катунског залеђа Боке.
Могуће да садашњи житељи древних градова у Бококоторском заливу нијесу довољно упознати с тешким епидемија које су десетковале становништво градова када су њиме управљали кнезови, ректори, провидури. Не можете ни замислити што би у том времену значило када би неки грађанин у говору олако користио и понављао ријеч пантагана па пантагана па пантагана.
Ако би се једног фебруара или марта на Которском зимском карневалу прекршила традиција па умјесто спаљивања лутке са људским ликом прешло на спаљивање лутке са ликом животиње, што мислите, која би животиња то била. Без икакве сумње то би била пантагана. Пацови су кривци за највеће недаће које су задесиле историјски град.
Изложба о куги у Котору не само да је својом мултимедијалном поставком дочарала драматичан живот Котора у доба куге већ је написала и савршену оптужницу против пантагане.
Осим тога Котор се сматра градом мачака што га чини привлачним и за туристе који воле мачке и држе их као кућне љубимце. С разлогом вјерујем да се Которске мачке плаше од дебелих и скичећих которских пантагана то јест штакора. Додатни разлог да се ријеч пантагана прориједи у језику Которана.
