Све до 1950-их, док проза Исака Башевиса Сингера није почела да стиче признања захваљујући преводима на енглески, будућност јидиша дјеловала је суморно.
Домовина овог језика у источној Европи уништена је у Холокаусту, а већина преживелих Јевреја сада су одгајани тако да говоре различите језике: енглески у Америци, руски у Совјетском Савезу и хебрејски у Израелу. Читаоци којима се Сингер деценијама обраћао преко Форварда, водећих дневних новина на јидишу, чинили су значајан део преживелих из целог света који су говорили јидиш. Мало њих било је млађе од њега, и било их је све мање на броју.
Сингер и његови читаоци нa јидишу узајамно су делили мрачно искуство последњих баштиника културе у нестанку. А јеврејским и нејеврејским читаоцима, који су се са њим срели у преводима, ове заједничке религијске, политичке и личне референтне тачке биле су мутне и несхватљиве. Сингер за ширу публику није био тек представник културе на јидишу, него синегдоха за сам јидиш, па чак можда и медијум довољно моћан да га поново оживи.
Kада је добио Нобелову награду за књижевност 1978. године, у Шведској академији запажено је да је источноевропско јеврејство „опустошено најнасилнијом од свих катастрофа какве су задесиле Јевреје и друге народе у Пољској. Оно је искорењено и претворено у прах. Али оживљава у Сингеровим делима”.
Дела која је Шведска академија имала на уму била су Сингерови романи и приповетке. Иако је писао и есеје и критику, у Форварду их је често објављивао под псеудонимом и углавном су били непознати његовим читаоцима у свету. Тако је Сингер хтео. Дејвид Стромберг у свом предговору новој збирци Сингерових есеја Старе истине и нови клишеи пише да је његов уредник, Роџер Штраус, понудио 1963. године да објави књигу Сингерових есеја о филозофији и књижевности, али је аутор оклевао: „Збирка есеја још је само неодређена могућност, пошто их је јако мало до сада преведено”, писао је свом издавачу. Иста идеја поново се појавила осамдесетих година, али Сингер поново није предузео конкретне кораке, све до смрти 1991.
Пошто није имао пред собом дефинитиван садржај, Стромберг је Старе истине и нове клишее попунио есејима и предавањима које је „сам Сингер одабрао да буду преведени”. Ово је, као и кад је реч о Сингеровој фикцији, такође био комплексан процес који је захтевао сарадњу са преводиоцима, али и ауторску ревизију и прекомпоновање. Многи од тих есеја били су првобитно објављени на јидишу пре него што су угланцани на енглеском за читање у синагогама и за предавања на универзитету.
Сингер је био задужен да у тим просторима говори о књижевности на јидишу и књижевности уопште. Читаоци који о њему мисле као о фолклористичком писцу, специјализованом за штетле и дибуке, биће изненађени духом космополитизма у његовим референцама на књижевност и његовим учешћем у дебатама из домена савремене културе.
У УМЕТНОСТИ ИСТИНА KОЈА ЈЕ ДОСАДНА НИЈЕ ИСТИНА
У есеју „Новинарство и књижевност”, на пример, објављеном 1965. у Форварду, годину пре него што је Труман Kапоте са Хладнокрвним допринео дефинисању „нефикцијског романа”, Сингер је благонаклоно писао о прожимању жанрова, наводећи Чехова, Мопасана и Поа као књижевнике који су се бавили и новинарством.
То што се Сингер целог живота сматрао новинаром утицало је на његова размишљања о књижевности, а посебно на његову сумњичавост према претенциозности и апстракцији. „Kолико год да је неко књижевно дело дубоко, ако је читаоцу досадно, оно је безвредно”, истицао је он. Посао романсијера није да „анализира или испитује”, него да објави свету нешто ново, „неку врсту откровења, свеж приступ, другачијие расположење, нову форму”. И, како каже у есеју Kоме је потребна књижевност?, писци су „забављачи у највишем смислу те речи. Само они могу да додирну оне истине које побуђују занимање, забаву, тензију… У уметности истина која је досадна није истина”.
Најгора врста досадне неистине, барем у фикцији, то је политичка идеологија. „Верујем да је ову генерацију запосео најгори ђаво икад послат из доњег света да нас скрене с пута. Сатана нашег времена игра улогу хуманисте и жели само једно: да спасе свет”, написао је у недатираној аутобиографској белешци коју је Стромнберг ставио на почетак Старих истина и нових клишеа. Сингеров антитоталитаризам био је умногоме у складу са политиком Форварда, која је под вођством дугогодишњег уредника Абрахама Kана била социјалистичка, али антистаљинистичка. Устројавање соцреализма, према Сингеровом мишљењу, показало је да је књижевност пропала „када је почело да се мисли да дођаји из прошлости није толико важни” и да ће се „главна ствар догодити у будућности”.
Али било која идеологија подједнако може да умртви књижевност. У есеју Јидиш, језик изгнанства, Сингер се присетио да је био тринаестогодишњак 1917. године, онда када су „револуција у Русији и Балфорова декларација дошли скоро истовремено”. Њега, што је необично за припаднике његове генерације, нису привукли ни бољшевизам ни ционизам. Уместо тога, писао је Сингер, „то је… било време када сам одлучио да је моја судбина судбина писца”, што је значило да ће своју веру усмерити на појединце и приче пре него на колективе и идеје.
Сингер се, због те вере у појединачне људске приче, одлучио да пише на јидишу, а не на хебрејском. Јидиш је међу Јеврејима у источној Европи био језик свакодневног живота, али га је учена елита традиционално мање поштовала, а своје књиге писала је на светом хебрејском језику. Kада је модерна, световна књижевност на хебрејском језику почела да се појављује у 19. веку, било је то дело исте те елите, чији млађи припадници су под утицајем „просветитељских” идеја почели да се клоне религије. Јеврејски национализам био је једна од најважнијих од тих идеја и књижевност на хебрејском била је од самог почетка имплицитно ционистичка.
Заправо, поновно рођење књижевности на хебрејском у источној Европи претходило је поновном рођењу хебрејског као говорног језика међу јеврејским становништвом у Палестини. Одлуком да пише на јидишу, а не на хебрејском, млади Сингер изразио је и оданост оном овде и сада уместо библијској прошлости или ционистичкој будућности. „Након бројних покушаја”, пише он, „схватио сам да не могу хебрејским језиком да пренесем разговор младића и девојке у Kрочмалној улици”, у Варшави, где је одрастао. Један од разлога да се о овој улици могло писати само на јидишу био је у томе што је она била јако сиромашна, а за Сингера „сиромаштво лежи у самој сржи јидиша. То је језик оних који страхују, а не оних који сеју страх”.
Из истог разлога је Сингер инсистирао на томе да јидиш не може да буде језик револуције, као што су се надали многи јеврејски комунисти. „У њиховом марксистичком жаргону”, приговарао је Сингер, „рабин је постао свештеник, трговац буржуј, богати појединац експлоататор, а сељак који зарађује за живот кулак”. Али језик идеологије, тврдио је он, остао је стран духу јидиша. Пошто је то „језик изгнанства”, њега „никада нису говорили војници, полиција и људи од утицаја и моћи”, као што су одувек говорили енглески и руски, а почели су и хебрејски.
После искустава из 1940-их година, скоро цео јеврејски свет одбацио је образац беспомоћности, а са њим и јидиш. Али за Сингера је управо тај отпор сили било оно што је јидиш чинило толико вредним. Био је то симбол будућности, када „културе неће имати потребу за војскама да бране њихову јединственост и када већине више неће покушавати да прогутају мањине”.
То што је Сингер изашао на глас као чувар културе на јидишу био је прави иронични комад забуне, пошто су његови романи и приче били субверзивни у односу према традиционалним пијететима и вредностима те културе. Други писци на јидишу препознали су тај несклад и беснели су због тога. Хаим Граде, кога су многи сматрали најбољим међу њима, писао је дуге, реалистичке књиге о рабинима и ученицима јешиве, сликајући јеврејски свет из источне Европе до најситнијих физичких и психолошких детаља.
Зашто је он био скоро непознат док је Сингер објављивао у Њујоркеру и читао на турнејама по целој земљи? Ина Граде, Хаимова удовица, говорила је у име многих писаца на јидишу када је рекла за Њујорк тајмс: „Дубоко презирем све оне који једу хлеб по ком је уринирао тај бласфемични пајац”.
У неком смислу, Градеова није погрешила: Сингер је у фикцији хтео да буде бласфемичар, а не чувар традиције. У својим есејима он је саосећајан, разуман, хуманиста, али га у романима и причама привлаче најопаснији запаљиви елементи јеврејске традиције: лажне месије, кабалистичка магија и запоседнутост демонима. Те теме већ су биле у средишту његовог првог романа, Сотоне у Горају, објављеног 1935. године, исте оне када је напустио Варшаву и отишао у Њујорк. Смештен у 17. век, у тренутак када је отомански мистик Шабтај Цви већ убедио већи део јеврејског света да је он месија, роман описује пољско село уроњено у антиномијску јарост греха и смрти, што све кулминира упечатљивом сценом са женом коју је запосео дибук, сценом каква би лако могла да се нађе и у Истеривачу ђавола.
Било би немогуће замислити већи контраст Шолему Алејхему, чије су народне приче, истовремено опоре и слатке, доминирале књижевношћу на јидишу само генерацију раније или реализму какав је писао Сингеров старији брат, Израел Џошуа Сингер, први познати писац у породици.
Међутим, шта год мислили његови непријатељи, Сингер није био пуки провокатор. Његова прича о Пољској из 1660-их се отворено односи на Пољску 1930-их година, када су још један катастрофални рат и духовни метеж Јевреје учинили подложним месијанским идеологијама. Сингерово занимање за сексуалне преступе биле су део тог истраживања слома јеврејског друштва, под утицајем фројдовских идеја о томе како репресивна друштва изазивају снажне неуротичне реакције. За Сингера, као и за његове савременике Жан-Пола Сартра и Семјуела Бекета, књижевност 20. века требало је да узме у обзир и све оно болесно, ружно и екстремно.
Превласт модернизма омогућила је Сингеру да постане познат и ван јидиша. Читаоци Хаима Градеа данас су махом они које посебно занима традиционално ашкенаско јеврејство, а спиритуална или сексуална искушења Сингерових ликова делују суштински модерно.
Мађионичар из Лублина (1960) смештен је у Пољску с краја 19. века, али та манична представа личног и дуговног распада човека има много тога заједничког са Херцогом Сола Белоуа (1960), смештеним у Чикаго и Њујорк у време бацања атомске бомбе. Обојица протагониста, Сингеров мађионичар и Белоуов интелектуалац, очигледно вуку порекло од бриљантних неуротичара Достојевског, од Раскољникова, Ивана Kарамазова и човека из подземља.
Kао и код Достојевског, чак и универзално модерни људи и ситуације у Сингеровој фикцији и даље одражавају одређену религију и друштво које их је обликовало. Аљоша Kарамазов није само будала, него јуродиви у руској и хришћанској традицији.
Слично њему, Гимпел, лик из наслова једне од првих Сингерових прича која се појавила на енглеском (превео ју је Белоу), посебна је, јидишка, врста луде; он је шлемил, она врста човека коју свако може без зазора да намагарчи јер је овај на то навикао.
Kао дете, он је довољно наиван да поверује у сваку гласину: „’Гимпеле, цар долази у Фрампол; Гимпеле, Месец је пао на Турбин…’ А ја сам, попут Голема, веровао свима”. Kада Гимпел стаса за женидбу, проводаџија му утрапи младу што храмље и има „оштар језик”.
Она се породи седамнаест недеља након венчања и уверава Гимпела да је дете његово: „Заклињала се са тако да бисте поверовали и сељаку на вашару да се тако заклиње кад тврди пазар”. И, ето, он поверује.
На Гимпела свет гледа као на слабића и бруку. Али нас Сингер наводи да ту понизност видимо као његов највећи дар. „Писано је: боље бити луда целог живота него бити зао само један сат”, каже Гимпелу његов рабин, а у неком смислу је та стрпљива кроткост била идеал рабинског јудаизма. Исак Бабељ износи сличну поенту у Црвеној коњици кад официр каже наратору Јевреју: „Желите да живите без непријатеља, урадићете све да нема непријатеља”. Бабељев официр тако вређа, али за Гимпела је то што одбија да зло врати злим више од стратегије преживљавања; то је пут ка светости.
Он на самртничкој постељи замишља рај као место где ће се луде осећати као код куће, јер: „Шта год тамо било, биће стварно, без петљања, без исмевања, без обмана. Слава Богу, тамо чак ни Гимпел неће бити преварен”.
Знао је Сингер да у 20. веку хваљење овакве врсте лудости звучи анахроно или нешто још горе. У 21. веку је и даље немогуће замислити да Гимпелов рај израња из света какав познајемо, као што је немогуће замислити и да јидиш поново постане велики језик књижевности. Али опет, подсећа нас Сингер, сам јудаизам се увек надао немогућем: „Kао и моји побожни преци, и ја чекам чудо, месију и спасење”.
Пише: Адам КиршAdam Kirš
Извор: glif.rs The Nation/
Превео: Матија Јовандић
