Пише: Елис Бекташ
На заласку каријере Лионела Месија скоро је потпуно излишно питање да ли је он врхунски фудбалер? Да, итекако је врхунски. Али одговор на питање да ли је он уједно и велики фудбалер тешко да може бити потврдан као и претходни. Придјев велики, када се не односи на физикалне протежности, постаје етичка категорија, па чак и међу спортистима.
Меси је од самог почетка своје каријере – пројект. Не рачунајући прве кораке у копачкама, начињене у локалном клубу Њулс Ол Бојс, он већ као тринаестогодишњак стиже у Барселону у којој остаје наредну 21 годину, од тога 17 у првом тиму, након чега накратко прелази у Пари Сен Жермен, да би се на крају скрасио у Интеру из Мајамија, дакле у клубу који је, у односу на европске стандарде, више ревијални и егзибициони.
За сво то вријеме Меси је одиграо много добрих, па и одличних утакмица и постигао много голова, од којих су неки били одлучујући у тим утакмицама. Али за сво то вријеме никада није сазрио у психичком погледу нити је икада постао прави лидер на терену. Капитенску траку и у клубовима и у репрезентацији носио је као терет и као декорацију, никада не потврђујући стварни ауторитет и користећи капитенски статус превасходно за притисак на судије.
То је постало нарочито видљиво у посљедњем финалу, против Шпаније, у ком се Месијев перформанс не може описати другачије него као срамотан у сваком аспекту, од јаловости на терену, преко хињских покушаја као што је онај са тражењем црвеног картона за Кукурељу, па све до скаредног понашања на побједничкој церемонији, док је играчима Шпаније уручиван пехар скупа са златним медаљама. Посебно је била упадљива његова пасивност пред дивљачким понашањем својих саиграча пред крај и након краја финалне утакмице, чиме је потврдио да он једноставно не може разумјети шта значи бити лидер свог тима.
Поред вјештине с лоптом, Меси је развио и још једну – вјештину да здушно искориштава свој статус протежеа и корпоративног миљеника. То се видјело на неколико утакмица нетом окончаног Мундијала, а поготово након полуфиналног сусрета са Енглеском, када је скупа са својим саиграчима развио увредљив транспарент са експлицитном политичком садржином, премда је као искусан фудбалер сигурно морао знати да ФИФА строго забрањује такве поруке.
Уосталом, Србија је у више наврата кажњавана због навијачких транспарената на којима је писало „Косово је Србија“, што, с аспекта устава Републике Србије, није семантички нетачно. Но Малвини, односно Фокланди, нису Аргентина, па је аргентински транспарент тим спорнији, поготово што су га развили играчи на терену а не навијачи на трибинама, али ФИФА је одлучила да зажмури на оба ока. Зашто? Па искључиво зато што је Меси корпоративни миљеник и златна кока маркетинга. Друге могуће разлоге овдје ћу изоставити, али их нећу искључити.
Посебно је упадљиво то корпоративно инсистирање да се Меси прогласи за GOAT-a (the greatest of all times), премда је таква титула у фудбалу, као и у другим колективним спортовима, у најмању руку будаласта. Наиме, лична статистика било којег фудбалера неодвојива је од напора читавог тима, а нарочито је дегутантно када се колективни напор једног фудбалског гиганта попут Барселоне покушава приписати само једном играчу.
Титула GOAT је резервисана је за индивидуалне спортове, попут тениса или бокса, па чак и ту је не одређује само статистика, већ и утицај на јавност, врлине, хуманистички аспект… и управо се зато још прије завршетка Ђоковићеве каријере њему та титула може додијелити у тенису. Меси, осим статистике, нема апсолутно ништа друго чиме би поткријепио свој статус највећег фудбалера у историји, а и та је статистика поприлично конструисана. Човјек се не може отети утиску да је пут Аргентине до финала посљедња два мундијала био необјашњиво олакшан и да је водио преко лакших екипа, али чак је и за њихово избацивање са такмичења Аргентини и Месију била потребна издашна помоћ судијског апарата.
Но најнеугодније од свега јесте то инсистирање на поређењу Месија и Марадоне, поготово када се оно обавља у Месијеву корист. Бунтовни Дијего који, са својим презиром према ауторитетима и центрима моћи и патуљасти Лионел, са својим послушничким односом премда њима, стоје у истом односу као и, рецимо, Сервантес и Паоло Коељо или, да се задржим у балканским оквирима, као Андрић и Јерговић. И одмах да кажем да те, читаоче, нећу удостојити објашњења зашто је то тако, већ књиге у руке па ћеш и сам разумјети.
За крај, има нешто уједно и тужно и праведно у чињеници да Меси своје, по свој прилици, посљедње велико финале, које наговјештава и крај његове каријере, завршава као импотентна старлета и недостојанствени губитник. Чини се да он од самог почетка није ни био пројектован да постане велики спортист већ искључиво значајан маркетиншки капитал. Због тога се чини да ни корпоративне структуре неће пустити сузу за њим и да су оне већ увелико у потрази за новом златном коком себи и новим златним телетом широким и хипнотисаним масама.
А Меси? Па он може још неко вријеме забављати навијаче у Мајамију, својим жонглерским и другим играчким вјештинама, а потом полако отићи у заборав који је у његовом случају благодет. Боље је бити и заборављен, него упамћен као хиња, прзница, симулант и миљеник судија, те као играч који никада није научио шта је то дух спорта и достојанство у њему.
