Пише: Епископ је диселдорфски и њемачки Григорије
Настојећи да одговоре на питање шта је то прича и шта је чини, неки теоретичари књижевности и приповиједања нуде нам, бар на први поглед, баналан одговор када кажу да је прича књижевна творевина која има свој почетак, средину и крај. Али баналност се губи чим схватимо да је суштина у томе да прича буде потпуна, заокружена цјелина. Потпуност је, наиме, нешто што је свјетлосним годинама далеко од баналности, која је – упркос томе што често испуњава већи дио наше свакодневице – баш оно што је лишено ширине и дубине, односно потпуности и онога што називамо смислом.
С друге стране, према тврдњама тих истих теоретичара, да бисмо достигли приповједачку пуноћу и смисао, неопходан нам је неки проблем. Другим ријечима, за причу је, како би имала пуноћу, неопходно да главни лик нешто жели, то јест да неком циљу тежи, као и да постоји препрека на путу ка томе да оно што жели заиста и добије.
Курт Вонегут каже: „Сваки лик треба да жели нешто, чак и ако је то само чаша воде.“ Ако протагониста не жели ништа, ако га ништа не покреће на дјелање, на стремљење неком циљу, онда нема приче (а у реалности нема оне покретачке енергије које нас подстиче да стално идемо напријед, да живимо). Једноставно је: ако нема препрека на том путу, нема ни приче.
Жеља и препрека ће се, како прича напредује, мијењати и трансформисати, преображавати. Можда ће врхунац или разрјешење приче, трећа компонента њеног смисла, показати како је превазилажење препреке било само по себи циљ приче, а не сама жеља јунака. Да, врхунац често може бити шокантан и за публику и за ликове; често је то тачка без повратка, тачка у којој се нешто мијења заувијек. Понекад ће се, можда, показати и како то што се на врхунцу мијења заувијек – траје вјечно. Али само понекад…
У сваком случају, без врхунца је, баш као и без жеље и препреке, прича немогућа. Тек овако испричана прича има поенту, сврху или по(р)уку. А шта би то било? Ништа друго до опет смисао, али такав да превазилази границе самог приповиједања, саме приче, самих ликова и читалаца, постајући тако смислен не само за главног јунака приче већ и за онога ко ту причу слуша или чита. Вјерујем да нећу претјерати ако кажем да је ријеч о нечему уистину магичном и чудесном, будући да то саопштавање има својство да слушаоца или читаоца приче трансформише у њеног главног јунака или бар у некога ко се неријетко поистовјећује с јунацима приче.
Владика Григорије: Немамо право причати ако не умемо слушати
Да бих објаснио шта ми је тачно на уму, испричаћу вам једну причу. Та прича је, као што је то често случај с добрим причама, о једном старом краљу. Наиме, у 13. вијеку, сицилијански краљ и цар Светог римског царства Фридрих II, иначе познат по интелектуалним интересовањима, али и суровим и бизарним експериментима којима је понекад покушавао задовољити своју знатижељу, пожелио је да открије прајезик људске врсте. Очекивао је да ће до тог сазнања доћи тако што ће изоловати новорођенчад од сваког контакта с причом и језиком и тако сазнати којим би то језиком проговорило дијете које говору нико није научио.
Тако је наредио да се на двор доведу бебе из сиротишта, да им се обезбиједе дојиље и дадиље, а одредио је и једног монаха који је надгледао експеримент. Дјеци су морале бити задовољене све физичке потребе, али се са њима није смјело говорити. Тако су дјеца – иначе беспријекорно тјелесно збринута, али лишена комуникације и приче, ускраћена за емотивни контакт – умјесто да проговоре неисквареним језиком Адама и Еве: умрла. Хроничар нам, нажалост, не каже колико дуго су прије своје смрти та несрећна дјеца уопште поживјела.
Тако, дакле, цар није својим огледом успио открити који је то први и најчистији људски језик, али је – надајмо се да ова страшна дјечја жртва није била баш посве узалудна – и себе и своје слуге и поданике подсјетио на то да не живи човјек о самом хљебу и води, већ да прије свега живи од емотивне размјене, љубави и топлине ближњих.
Не ради се стога овдје тек о ријечи и језику искључиво као средству вербалне комуникације, већ као о средству изражавања љубави. Није у питању фонетичка и фонолошка, већ семантичка, а прије свега духовна компонента ријечи. С човјеком се, знамо то добро, може и знаковним језиком комуницирати, али се мора комуницирати, иначе човјек нестаје. Цар Фридрих је наредио да дјеца добију најбољу храну и одјећу, али забранио је да се са њима успостави емотивни контакт, да им се ријечима пренесе љубав и тиме их је убио.
Дјецу је, дакле, убило несаопштавање љубави. А с тим и све оно друго што им је могло пружити прилику да развију ум и мишљење и да сазнају себе и свијет око себе.
Незнање, могуће је, и не убија директно, али незнање упарено са недостатком љубави је оно што погубљује, увјерен сам, и за овај и за онај свијет, и то тако што чини да се човјек претвори у једно велико и празно, мртвачки хладно, Ја. Од тога Ја нас једино ријечи осмишљене љубављу могу спасити и ослободити, и управо је то оно чему би требало да служимо, кроз приче и дјела, и чему би требало да тежимо својим постојањем у овом свијету.
Извор: Радар
