Пише: Бела Хамваш
Кревет
Олдос Хаксли је израчунао да се круг тишине годишње смањује за тринаест и по километара. Већ није далеко оно време, вели, када ће тишина потпуно нестати са земље. Биће срећан онај коме ће понекад поћи за руком да ужива у получасовном спокојству Хималаја или океана. Круг присног све је мањи. У златно доба уживање је било у томе што је цела земља била интимна, као воћњак. Због тога Тора златно доба назива рајским вртом. Доцније је било владара који су покушавали да у свом царству сачувају рајски мир. Такав је био кинески цар Ји и сасвим сигурно фараон Ехнатон.
Чудно је што је с нестанком интимности златног доба и човеково биће постало сразмерно сметено. Као да између мира и тишине постоји нека узајамна веза које до сада нисмо били свесни. Не може се прецизно знати у којој је мери круг постајао све ужи. Још недавно је било неколико спахијских поседа, а затим само салаши, замци, или цветне баште, ловачке кућице усред шуме, или светионици на хридинама.
Било је и оних који су желели да спасу макар своју собицу. Последња станица присности је кревет. Толико је преостало од раја. Човек је себе сама прогнао са земље, али ово малено место у запећку, где се може скрити да проживи мало живота златног доба, ако напољу и брекће мотор, у комшилуку завија радио, унутра немир није нестао, сат непрекидно куцка и савест је узбуркана, али човек се може омотати посебним омотачем, може лећи на јастук, као негда што је у летње поподне стављао главу у хладовину на стомак тигра испод мирисне смокве.
Координатни систем нашег живота је стуб и кревет. Стуб је пут према горе, несаломљиво према горе, будност и трезвеност и свест и обдан. Стуб држи небо на земљи, или, што је исто, земљу на небу.
Размишљати значи бити усправан и повезивати земљу с небом. У кревету бити значи бити водораван, спавати и смирити се у изједначености. Загњурити се опет у ноћ, у мајку, откуда и потичемо, рађати се сваког дана, постати стуб, а увече поново бити хоризонталан у метаморфози од које ништа није природније ни загонетније. Стуб значи индивидуу, кревет значи утопити се у опште. У брачним паровима, када спавају у једном кревету, измењују се њихове есенције, мушкарац и жена се међусобно прожимају (инквалирају, као што каже Беме) у заједничком спавању и постају све сличнији, односно све индивидуалнији, као што Сен-Мартен пише: у спајању се одвојити и у одвајању се спојити, distinguer pour unir. Ако се човек ноћу пробуди не уме ни разлику да начини између себе и онога с ким спава.
Ништа није разумљивије од бриге с којом је човек створио кревет, како је изнад њега саградио заштиту, јер је кућа љуска кревета, како је током хиљада година измишљао опруге, мадраце, прекривао кревет белим чаршавом, наместио на њему јастук од чијаног гушчијег перја, јорган, или покривач, или дуњу, и нема ништа разумљивије од култа којим се постељина пере, роља и пегла, ујутру се ставља на прозор на сунце и на ветар. Свет је рупалока, као што кажу Индуси, место где ствари јесу. Али ако човек ступи у кућу, сместа зна у каквим су односима укућани са златним добом.
Већина кућа и станова такви су да се не може ни сести, ни једног јединог присног места, има ту помодности, разметања, хигијене, само присности нема. Кревет је нестао, остао је само лежај, не може се одржати ни свадба, ни родити, нити умрети. Од спавања је остао само биолошки акт. Живимо без интимности, стан је коначиште, бити у дому је сентиментализам. Кајитске смо егзистенције, путујемо, али нико не зна куда и нема путовања, само промет. Спавамо на улици а завесе на прозорима излозима навлачимо вероватно само због лажног стида.
Извор: Феномени
