Пише: Рафаел П. П. Досон
Превод: Журнал
У својој књизи Крај историје и последњи човјек из 1992. године, Френсис Фукујама је изнио једну од најсмјелијих и најдуговјечнијих хипотеза у корпусу науке о међународним односима. Загонетку која је, на први поглед, дјеловала наивно и оптимистично пред непоколебљивим ауром озбиљне реалистичке традиције — већ обиљежене ожиљцима трију великих сукоба 20. вијека — а ипак иритантно релевантну, јер је неочекивани пад Совјетског Савеза и успон западнога либерално-демократског поретка изгледао као најава природног „Дугог мира“ након најкрвавијег раздобља људске историје.
Када је крај нагомиланог хаоса након Хладнога рата донио новопронађену извјесност о окончању трајне људске борбе, засијао је и клицама очекивања да ће се она једнога дана вратити.
За присталице Фукујамине хипотезе, тај контрафактични униполарни тренутак могао се видјети као линеарни напредак, који носи тријада демократије, трговине и међузависности. За друге, то је био подсјетник на наше ропство историји и увод у неизбјежни крај садашњег свјетског поретка. Ипак, повратак историје не значи њено строго понављање. Док оптимисти имају тенденцију да поричу могућност појаве нових пријетњи и чврсто вјерују да су међународни односи погодни за мир и спокој, песимисти наговјештавају повратак раздобљу налик ономе у Европи између два свјетска рата.
Данашњи такозвани „повратак политици силе“ не подсјећа на њемачки успон ка системској конфронтацији, већ прије означава одмак од америчко-вођеног западног статус квоа. Међународни систем, изграђен након Другог свјетског рата, данас је готово неупознатљив, што је плод успона нових сила, историјског премјештања релативног богатства и економског утицаја са Запада на Исток, убрзане глобализације, транснационалних фактора и све мањег јаза у моћи између држава.
Неуспјех тезе о „крају историје“ проистиче из двије кључне претпоставке:
- нужности да демократски поредак буде усвојен на глобалном нивоу;
- универзалног прихватања либерализма као темеља људске теодицеје.
Неуспјех демократског поретка
Да би Фукујамина хипотеза била одржива, демократија и либерализам морали су се универзално проширити, на сваку земљу. Ипак, до тог сједињења није дошло. Неке државе, попут Кине, прихватиле су одређене аспекте економског либерализма без усвајања демократског управљања, показујући да либерално-демократска спона није ни природна ни неизбјежна.
Чак и тамо гдје се либерална демократија проширила, није увијек доказала своју надмоћ. У протеклим деценијама, неки ауторитарни режими постизали су боље резултате од демократија у областима као што су економски развој, друштвена кохезија и управљање кризама, доводећи у питање претпоставку да је либерална демократија најефикаснији или најпожељнији модел. Овај јаз у учинку посебно је постао видљив у одговору на друштвене кризе. Пандемија COVID-19, на примјер, оголила је како су поједини ауторитарни системи могли дјеловати одлучније и ефикасније у вријеме глобалне пријетње. Како се свијет суочава са све већим транснационалним кризама — климатским промјенама, борбом за ресурсе, пандемијама, сајбер пријетњама, миграцијама — отпорност и прилагодљивост могу постати важнији од самог типа режима.
Неуспјех либералног идеала
Логика „краја историје“ подразумијева потребу за заједничким утемељењем у одређивању добра и зла — неку врсту универзалне теодицеје. Прво, у односу на демократско-либерални систем, хипотеза да „демократије не воде ратове једна против друге“ захтијева да сви међудржавни односи буду дијадични и демократски. Емпиријски подаци, међутим, показују да демократије често улазе у сукобе са недемократским државама. Америчке интервенције у Ираку, Кувајту и другдје јасно свједоче да демократија сама по себи не гарантује пацифизам. То значи да, све док свака држава не постане демократска, услови неопходни за спречавање рата остају неиспуњени.
Друго, замисао политичке теодицеје — увјерење да либерализам представља универзално прихваћени морални крајњи циљ — претпоставља консензус изнад темељних политичких разлика. То значи постојање заједничког оквира за одређивање „мањег зла“ у доношењу одлука, балансирајући оно што је неприхватљиво са оним што је катастрофално. Али политичка расуђивања су по својој природи условљена контекстом, компромисима и борбама за моћ, дубоко својственим свакој заједници. Замишљати политику без конфликта и моћи исто је толико нереално као и очекивати глобално јединство под једном религијом или моралним кодексом.
Неуспјех западног неолибералног демократског поретка
Извоз демократије и мијењање режима у ауторитарним земљама само су ојачали националистичке тенденције и распирили огорчење према западној интервенцији. На примјер, под плаштом промоције демократије, америчка инвазија на Ирак 2003. и НАТО интервенција у Либији 2011. нису донијеле мир, већ су подстакле антивестерн осјећања, дестабилизовале читаве регионе и учврстиле норме самоопредјељења и суверенитета. Као одговор, земље попут Русије и Кине све више заговарају политику неинтервенције, наглашавајући примат националног суверенитета. Анексија Крима од стране Русије 2014. и раст глобалних националистичких покрета додатно су показали снажан отпор страној интервенцији.
Уз то, транснационалне организације, некада кључни стубови очувања мира, прошириле су своје чланство, али су постепено изгубиле значај у интервенцијама и мировним процесима, како расте утицај Глобалног југа, што поткопава њихов легитимитет. Многе међународне институције, заједно са државама које их подржавају, доживјеле су урушавање кредибилитета и легитимитета. Данас оне често имају више симболичну улогу у управљању конфликтима, без чврсте привржености владавини права, чиме се поткопавају нормативни принципи које су некада штитиле. У земљама Сјевера, растуће овласти ових институција над националним владама изазвале су политичку и друштвену нестабилност унутар либералних држава (нпр. у Европској унији). Као посљедица, национални идентитет и суверенитет поново постају доминантне политичке и друштвене вриједности. Раст екстремних струја у политичким режимима и недостатак политичке стабилности додатно су расцијепили међународни поредак, док странке крајње деснице и крајње љевице компликују унутрашњу стабилност и ометају међународну сарадњу.
Економски, иако глобално богатство наставља да расте, хиперглобализација је поткопала економску стабилност либералних држава. Са премјештањем капитала ка азијско-пацифичком региону и све већом фрагментацијом глобалних ланаца снабдијевања, западне економије суочавају се са растућим циклусима незапослености, све гором неједнакошћу и нестајањем средње класе. Ови трендови подстичу унутрашње незадовољство, разочарање глобализацијом и популистички отпор.
Стратешки, либерални идеал свијета без граница — финансијски, технолошки и политички повезаног — преобликовао је само значење простора и удаљености у међународним односима. Док је некада раздаљина одвраћала од конфликта, глобализација је „сузила свијет“, приближивши границе, идеје и становништво, али их уједно учинивши и рањивијим. Ова међуповезаност, иако обећава отвореност, умјесто тога је оголила нове унутрашње и спољашње пријетње. Како се суверенитет и национални идентитет поново утврђују насупрот прогресивним неолибералним идеалима, спорови око граница и аутономије поново избијају као централне тачке међународних сукоба.
Безбједносни оквири такође су ослабили. Традиционални савези попут НАТО-а и УН-а, некада кичма колективне безбједности, све више уступају мјесто прагматичним савезништвима и стратегијама балансирања. Ови нови аранжмани одражавају растуће неповјерење у класичне механизме равнотеже. У исто вријеме, нуклеарна пролиферација — некада држана под контролом снажних режима неширења — поново добија замах. Силе попут Кине и Русије убрзавају вертикалне стратегије пролиферације, често на нетранспарентне начине, док нове технологије (нпр. хиперсонично оружје, ракетна одбрана) поткопавају транспарентност и одвраћање. Некада стабилна безбједносна архитектура сада је обиљежена несталношћу и фрагментацијом.
Ови процеси појачали су оно што је Самјуел Хантингтон предвидио као „Сукоб цивилизација“. Идеолошке и структурне подјеле између Сјевера и Југа, Запада и Истока, језгра и периферије постале су оштрије. Миграције, климатске промјене и све већи јаз између богатих и сиромашних продубили су културне и геополитичке пукотине. Умјесто да човјечанство уједини под космополитским глобалним поретком, глобализација је интензивирала цивилизацијску фрагментацију.
Саме основе западно-вођеног међународног поретка — некада сматране гаранцијом мира и напретка — сада попуштају под теретом сопствених противрјечности. Ове међусобно повезане кризе означавају не само опадање постхладноратовског либералног система, већ и рађање нове концепције геополитике: на пресјеку „гео“ (климатске промјене, оскудица ресурса, деградација животне средине) и „политике“ (демографски помаци, назадовање демократије, обновљени конфликти) обликује се нова, оспорена, мултиполарна и нестабилна глобална стварност.
Неуспјех западне неолибералне идеологије
Идеологије које промовише западни поредак све више заостају за текућим системским трансформацијама.
Тренутни „крај историје“, омогућен Pax Americana, подстакао је повлачење из традиционалне политике силе и створио теоријске оквире који су у први план стављали друштвене и идејне елементе међународног друштва, дајући на значају рефлективистички оријентисаним теоријама које су наглашавале „шта“ међународних односа: њихове структуре, идентитете и значења.
Али одсуство рата било је погрешно схваћено као присуство мира. Мир се почео узимати здраво за готово. Ово најдуже раздобље без директне конфронтације великих сила подстакло је илузију да се глобални ресурси и интереси могу управљати као фигуре на шаховској табли. Мир након Другог свјетског рата био је изграђен на надању да ће ново исписана правила међународног поретка трајно заштитити човјечанство од његове насилне прошлости — илузији која се сада урушава.
Неуспјех теорије међународних односа да предвиди распад СССР-а остаје једна од најозбиљнијих слијепих тачака ове дисциплине. Баш као што је пад Совјетског Савеза својевремено захтијевао преиспитивање читавог поља међународних односа, сада се суочавамо са још једном радикалном трансформацијом — оном која захтијева хитно и озбиљно преиспитивање нашег приступа како бисмо избјегли понављање још једног великог аналитичког неуспјеха.
Овај тренутак тражи буђење из илузије трајног мира и спознају да се „повратак историје“ исто тако лако може претворити у „крај историје“ ако не обновимо суштинско разумијевање саме природе политике и не прилагодимо се поновној појави мултиполарне геополитике. То захтијева ништа мање од свеобухватног поновног учења начина на који проучавамо и практикујемо међународне односе. Поједностављена дихотомија доброг и лошег, праведног и неправедног постала је празан и непродуктиван оквир, посебно када је најекономски успјешнија држава свијета ауторитарни социјалистички режим, када аутократије уживају висок ниво јавне подршке и када разлике у врсти режима више не одређују исходе међународних односа као некада. Предност идеолошких или режимских аргумената над реализамом губи своју аналитичку снагу.
Размотримо свијет у којем Кина успијева да гради односе и подстиче сарадњу између идеолошки најсупротстављенијих држава — попут Ирана и Саудијске Арабије — док истовремено сарађује и са сопственим противницима. Савремени међународни односи све више обликује прагматична и трансакциона логика, вођена стратешким интересима који ублажавају дубоко укоријењене тензије и одражавају растући тренд: бивши непријатељи граде нове геотехничке савезе који дају предност интересима над идеологијом и стратегији над вриједностима.
Како Хантингтоново виђење свјетске демократизације бледи, а рат се поново појављује у Европи и на Блиском истоку, стратешки региони попут Тајвана, Јужног кинеског мора, Ормуског пролаза, Арктичког круга и поморских „грла боце“ као што су Малакшки и Панамски канал постају све више безбједносно осјетљиви и увучени у сложене безбједносне дилеме. Ови развоји заједно откривају неупотребљивост хипотезе о „крају историје“ и наглашавају хитну потребу за новим теоријским оквирима. Прелаз — потенцијално и кроз рат — више није питање ако, већ када. Неуспјех Фукујамине хипотезе открива да је мир често околносни и привремен — крхка пауза у непрекинутом циклусу насиља којем међународни односи очигледно припадају.
Као што услови за мир стварају и услове за рат, а илузија „краја историје“ омогућила његов повратак, тако и ми морамо да се ослободимо детерминистичке замке осцилирања између очекивања мира и накнадне реакције на рат. Черчилово упозорење — да су они који не науче историју осуђени да је понове — промашује дубљу истину: човјечанство може бити осуђено да понавља историју без обзира на то да ли ју је научило или не.
Само учење није довољно; проактивна теорија и динамично, на контекст осјетљиво разумијевање могу суштински интервенисати у сложене силе које обликују равнотежу међународног система. Иако међународни односи не могу у потпуности изаћи из оквира историје, дисциплина мора превазићи самозадовољни тријумфализам постратовског поретка. Умјесто тога, морамо усмјерити пажњу на наредних 50–75 година глобалних промјена — поремећаја, појављивања нових сила и преуређења свјетског поретка. Ако наука о међународним односима жели остати релевантна за креирање политика, а не само теоријски занимљива, мора нам помоћи да се суочимо са више могућих будућности, а не да претпоставља једну једину.
Рафаел П. П. Досон, истраживач на постдипломским студијама на Универзитету Пантеон-Сорбона у Паризу, са мастер дипломом Универзитета у Гронингену и дипломом основних студија политичких наука са Универзитета Конкордија. Специјализован за међународну безбједност и студије југоисточне Азије, његова истраживања усмјерена су на динамику моћи, ривалство великих сила и нуклеарне стратегије.
Извор: The Other News
