Пише: Пјер Асулин
Књиге о филму најчешће нас разочарају – када постоје! Вероватно и јесу ретке зато што су углавном осредњег квалитета. У најбољем случају, представљају некакве збирке сећања, анегдота, доживљаја и пошалица које је ваљано уобличио неко други, а не онај који се свега тога присећа. У најгорем случају, представљају исто то, само без уживања у читању, јер хиперболе и суперлативи све покваре (мемоари Чарлија Чаплина заслужили би место у антологији таквих неуспеха: ја, ја, ја и остали). Но, постоји и неколико изузетака који потврђују правило.
Као један такав пример најчешће се наводи Хичкок/Трифо, одлична књига интервјуа, али нажалост објављена још 1966. Едиција Ramsay Poche Cinema, посвећена филму, коју је издавач Жан-Пјер Рамсе покренуо средином 80-их, задовољила је жеље љубитеље филма. Од тада, безмало једино издавачка кућа Capricci објављује најважније ствари у овој области, и истиче се интелектуалним амбицијама и историјском ширином. Иако не успева увек да избегне поменуте замке, књига Авантуре сценаристе у Холивуду (Les Aventures d’un scénariste à Hollywood – Which Lie Did I Tell? More Adventures in the Screen Trade, превео с енглеског Жан Русло, 395 страна, 23 евра, издавачка кућа Capricci) привукла ми је пажњу именом аутора, наравно, чијој се вештини дивио Жан-Патрик Маншет, који високо цени добре технике писања.
Наиме, филмови као што су Буч Касиди и Санденс Кид, Сви председникови људи, Маратонац, Пут у свемир, Операција Маркет гарден, Мизери, Апсолутна моћ, између осталих, почивају на сценаристичким текстовима Вилијама Голдмана. Сценариста обично ради по наруџбини, било да је реч о оригиналној идеји или адаптацији књиге. Голдман признаје да на почетку не зна готово ништа о теми ни о главним ликовима. Свакако, осим ако не живи као пустињак на неком острву сасвим одсеченом од света, сваки Американац је чуо за Вотергејт; али Голдман је био један од оних којима нису ништа значила имена Боба Вудворда и Карла Бернстина, двојице новинара Вашингтон поста који су разоткрили тај скандал. Што заправо и није било лоше, јер му је обезбедило извесну чистоту перспективе у разумевању тог случаја, онај неопходан одступ и дистанцу која омогућава нови поглед на давно познато питање.
Тако, прво што је сценаристи пало у очи кад је прегледао досијее била је неспособност провалника који су упали у седиште Демократске странке, и на томе је инсистирао. Филм је мање-више пратио сценарио и био је успешан; али да је то требало поново да уради, Голдман се никако не би послужио књигом Сви председникови људи. Јер и Роберт Редфорд, који је апсолутно желео да убаци три љубавне сцене, и Алан Пакула, који је био сасвим неодлучан, натерали су га да напише многе сцене које су на крају остале неискоришћене и остале су му у сећању као ноћна мора, мада то никад не би помислио. У Операцији Маркет гарден, ратном филму о ослобађању Европе 1944-1945, из перспективе једног стратешки важног моста у Холандији, све је верно и скрупулозно поштовано; али било је толико чињеница, догађаја, прича које је требало испричати… У суштини, то је прича о коњици која стиже да спасе све, али не стигне на време и остане заглављена километар даље. Укратко, доживљава неуспех, као и сам филм. Међутим, фактографски је био изузетно тачан. Дакле?
Били смо превише стварни да бисмо били истинити.
Што се тиче филма Мизери, приче о писцу који лежи с повређеном ногом непокретан у кревету, у изолованој сеоској кући, где га мучи прилично садистичка домаћица (овде смо на територији Стивена Кинга, све се завршава хемоглобинском оргијом), главни проблем је био избор главног глумца. Нико није желео ту улогу: ни Паћино, ни Хофман, ни Драјфус, ни Де Ниро, ни Хекман, ни Редфорд, ни Бити, ни… Све док је Џејмс Кан није прихватио с неприкривеним одушевљењем. Упркос успеху филма, из ове перспективе, сценариста је уверен да би Ричард Гир био најбољи избор за ту улогу. Остаје мистерија зашто никоме није пало на памет да му је понуди.
Књига је пуна оваквих прича које су поучне или пријатне за читање, али не треба тражити више. Колико год био добар, сценариста је само сценариста. Кад сам једног дана разговарао са Грејамом Грином о његовом сценарију за Трећег човека Керола Рида, који је вечни класик, рекао ми је ово:
„На почетку пројекта, све је на сценаристи, он је најважнији лик, пазимо га и мазимо, не пуштамо га, ласкамо му; на половини посла га пожурујемо, јер време истиче и свако жели да убаци у текст оно што сам сматра за потребно; на крају, чак га не зовемо на претпремијеру.“
Не знамо да ли је то био случај с Умбертом Контарелом, сценаристомВелике лепоте(превела с италијанског Ана Колао, 200 страна, 21 евро, издавачка кућа Séguier), незаборавног филма Паола Сорентина (да, има у Италији и других редитеља осим Нанија Моретија). У овој књизи нема говора о двојном ауторству, и то с добрим разлогом: то је филмски сценарио.Али он спада у ону изузетну категорију текстова у којима уживамо пођеднако, иако на различит начин, кад их читамо и кад их гледамо. То је много више од простог упутства Ентеријер, дан / Екстеријер, ноћ. Та књига јевеома добронаписана,чак исцизелирана, и са великим задовољством поново откривамо испаде тог заводника Ђепа Гамбарделе, дендија који своје разочарање утапа у лудим ноћима такозваног римског високог друштва, гастрономског хроничара који с безбрижном разочараношћу иде са забаве на забаву, у окружењу пуном неофелинијевских створења, уз песму Far l’amore, аутора једне једине књиге, који признаје да је немоћан да крене даље, толико је захваћен вртлогом лакоће постојања и ухваћен у замку монденског живота.
Антологијска је сцена 29, која се одиграва на тераси елегантног стана, док се служе коктели. На неколико страница, он окупља групу старих пријатеља који се препуштају ужицима оговарања када јунак, после одређеног броја џин-тоника, одлучи да притисне курсор и, мирно и избегавајући сваку грубост (још је страшније тако, без имало агресивности), каже оно што има Стефанији, цепидлаки из странке исправног мишљења; тензија расте док брутално говори о испразности њених наводних политичких обавеза, о њеном хаотичном приватном животу, о животу њеног мужа који је вара са другим мушкарцем, о неуспеху њихових живота, на фону који чини звецкање коцкица леда у чашама и музика Арвоа Парта, све до коначног разоткривања, које је натера да оде погнуте главе, управо она, која је тврдила да је „жена с јајима”, да би истакла сопствену грађанску храброст у Италији током тих година пуних насиља.
Реч је о неизрецивој суровости, горкој иронији и разорном хумору. То је довољно да пожелимо да поново погледамо филм, иако смо га већ гледали неколико пута. Макар само због његових животних лекција: никада не треба плакати на сахрани пријатеља, јер би било неделикатно, па чак и неморално у таквим околностима привлачити пажњу на себе… А шта нас брига, на крају, што Ђеп Гамбардела никада није пронашао Велику лепоту, иако нас је повео у потрагу за њом…
Молијерови дани у Београду
Писац, новинар, историчар и радио хроничар Пјер Асулин, члан Академије Гонкур, објавио је више од тридесет књига. Аутор је десетине романа, дела документарне прозе и капиталних биографија: Галимара, Ержеа, Сименона, Анрија Картије-Бресона… Пре него што је постао члан Академије, управо је њему 1998. додељен први „Гонкуров избор младих“ ван Француске, у Кракову, за дело Клијенткиња (издавач: Албатрос плус; превод: Ивана Хаџи-Поповић) и награду му је тада уручио Чеслав Милош. Студенти француског језика универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу, који су протеклих месеци анализирали четири романа из последње селекције за Гонкурову награду, прогласиће свог фаворита на овогодишњим „Молијеровим данима“. Гости манифестације од 8. до 11. маја биће Андреј Макин, члан Француске академије, један од најпревођенијих савремених француских писаца у Србији, књижевница Мајлис Бесри, добитница Гонкурове награду за први роман Треће доба, те Кристијан Лакс, стрип аутор, сценариста, илустратор, са преко 50 објављених албума.
Извор: Радар
