Пише: Миона Ковачевић
Радови најпознатијег анонимног уметника на свету, Бенксија, стигли су у Београд. Првог дана ове године у „Поп-ап галерији“ у Дечанској отворена је изложба британског мајстора графита и графика, који свој идентитет деценијама вешто крије, а препознатљив је по делима са проницљивим, сатиричним, провокативним коментарима на разна политичка и друштвена питања. Његови радови појављују се преко ноћи на зидовима, мостовима и зградама широм света, што га је начинило глобалном културном иконом.
Организатор београдске изложбе је Галерија „Дева Пури” из Љубљане, чији је власник – Давид Рјазанцев, велики поштовалац Бенксија – на једном месту окупио дела из своје збирке, као и позајмљене радове из других колекција.
Најфалсификованији уметник
– Поставку чини преко стотину оригиналних Бенксијевих графика, а срешћете се и са радовима уметника који су утицали на њега, као и оних на које је он утицао – каже наш водич кроз изложбу, Марјан Калан, представник Галерије „Дева Пури”.
Објашњава нам да се преко Бенксијеве званичне Инстаграм странице може утврдити који су његови аутентични радови, те да читав тим адвоката ради на заштити његових ауторских права будући да је он данас „најфалсификованији уметник, у чему је надмашио и самог Далија”.
Публика у Београду има прилике да види неке од најпознатијих Бенксијевих дела, као што су „Девојчица која грли бомбу”, „Бацач цвећа”, „Парламент без власти”, „Љубав у отпаду”, „Токсична Богородица”, „Летећи пандур”, „Голуб мира” или „Е.р…”, уз свеприсутне мотиве пацова и мајмуна.
– Бенкси скрива свој идентитет из више разлога. Један од њих је лична безбедност, јер његови радови су уперени против мајмуна, симбола естаблишмента, вишег слоја који контролише живот пацова, то јест нас, обичних људи – објашњава нам Марјан.
Пацова, као свој заштитни знак, изабрао је из поштовања према свом највећем узору и каснијем сараднику, Французу Блеку ле Рату (71), а на изложби се може видети и како су на Бенксија утицали Ворхол и Пикасо.
Ко је Бенкси?
Упркос бројним покушајима медија да га разоткрију, као и неколицини „осумњичених” који се најчешће помињу као његов алтер его, попут уметника Робина Ганингама и музичара Роберта де Наје, Бенксијев идентитет званично никада није потврђен.
Пажњу јавности први пут је привукао почетком деведесетих година прошлог века графитима насталим у околини Бристола, града у коме је рођен у првој половини седамдесетих (како се претпоставља). Своју анонимност чува и тиме што ради ноћу, у герилском стилу.
У досадашњој каријери модификовао је саобраћајне знакове, илегално штампао властиту валуту са ликом принцезе Дајане, незаконито качио своје радове у париском Лувру и њујоршком Музеју модерне уметности, организовао самоуништење сопственог дела у тренутку када је продато на аукцији за милион фунти, да би тај исти рад, допола у фронцлама, касније достигао цену од 18,6 милиона!
Љубав отвара врата
Своју славу, и богатство које долази с њом, Бенкси користи у хуманитарне сврхе. Три примера представљена су на београдској поставци: незабавни парк Дизмаленд у Великој Британији, „Ограђени хотел” у Палестини и пројекат „Љубав дочекује” у Грчкој.
– Бенкси је урадио пуно добрих дела за људе, али не да би му се неко дивио, већ из срца. И то је један од разлога зашто не жели да буде познат – тврди Марјан.
Дизмаленд (у слободном преводу ’Суморна земља’), био је Бенксијев одговор на Дизниленд, са фокусом на избегличку кризу и њен утицај на будуће генерације. Овај, како га је назвао, „породични тематски парк неприкладан за децу”, на обалама Сомерсета, био је отворен само 36 дана током лета 2015. и на њему је учествовало 58 уметника. Радови неких од њих, као и мапа самог парка, изложени су у београдској галерији. Када је Дизмаленд размонтиран, грађевински материјал је искоришћен за склоништа избеглица у Калеу.
„Ограђени хотел” са десет соба Бенкси је отворио марта 2017. у Витлејему. У потпуности дизајниран у складу са његовим уметничким изразом, уз помоћ локалних уметника, налази се неколико метара од Израелског зида, те се рекламира као хотел са најгорим погледом на свету. Посетиоци београдске изложбе могу видети оригиналне сувенире и детаље из хотелске собе.
У оквиру сарадње са пројектом „Љубав дочекује”, Бенкси подржава рад жена у избегличким камповима смештеним на грчким острвима. Оне израђују разне предмете са утканим деловима наранџастих прслука за спасавање, које су избеглице користиле током преласка Медитерана. У Београду је изложен отирач за врата са извезеним речима „Добро дошли”.
Реликвијар премијерно у Београду
Ова изложба била је постављена прошле године у Љубљани, али је београдска верзија обогаћена за неколико експоната, између осталог, и за једну светску премијеру. Бенксијев графит „Свака слика говори лаж”, настао у Берлину 2003, више пута је префарбаван и прекриван, да би, коначно, био поново откривен у оквиру пројекта уметника Бреда Даунија 2011. На крају пројекта, графит је потпуно уклоњен са зида, а делове офарбаног малтера Дауни је распоредио у три посуде. Словеначки антиквар, фотограф и колекционар Јака Пријатељ је 2019. откупио од Даунија све три посуде. Са идејом о Бенксију као светитељу савремене уметности, направио је реликвијар који садржи делове оригиналног графита, сместивши бочицу у средиште златних зрака. Реликвијар је први пут изложен у Београду.
– Попут свих милионера и Бенкси има своју јахту. Остали богаташи обично уживају на палуби, док им „пацови” служе, али Бенкси свој брод користи за спасавање бродоломника из Средоземног мора. Све што је везано за његово име врло брзо се прода, али он не узима ништа за себе, већ сав новац остаје тим женама и њиховим породицама – напомиње Марјан Калан.
Похлепни „Симпсонови”
Сегмент изложбе посвећен је документарцу „Излаз кроз сувенирницу” (2010), номинованом за америчког и британског Оскара, који је Бенкси режирао и у коме говори о себи самом, шпици за „Симпсонове” у којој је продуценте анимиране серије приказао као похлепне злостављаче деце и животиња, затим се нижу његове оштре критичке стрелице уперене према британској краљевској породици и парламенту, америчком глобализму у којем се аплаудира смрти и разарању, отровним (верским) идеологијама, Гринпису који оне најнедужније оптужује за уништавање природе, радови усмерени против капитализма, конзумерства, лицемерја, те музеја, статуса уметности и, уопште, начина на који се она излаже и вреднује…
– Бенкси својим језиком говори против све неправде. На површини са осмехом и идеалистички, а када се удубите, стегне вам се срце. Он води нашу заједничку борбу, револуционаран је, на свој начин. Свако ко пронађе аутентичан језик може и треба да буде револуционар, попут ваших студената сада – поручује Марјан Калан за Нин.
Извор: НИН
