Пише: Дејан Ђорић
До 2. марта у Галерији Српске академије наука и уметности одржава се прва ретроспектива у Србији слика Миодрага Дада Ђурића (Цетиње, 1933 – Понтоаз, 2010) са делима из наших збирки.
Тим поводом су Фондација „Плаво“ и Фондација „За српски народ и државу“ објавиле монографију на 296 страна и каталог, који се разликују. Аутор текстова је Амарант Зидон, Дадова ћерка, кустос у Бобуру. Почетком осамдесетих година прошлог века у једном енглеском уметничком часопису био је објављен текст о Фресису Бејкону као највећем живом сликару. Аутор текста је одмах иза Бејкона истакао црногорско-француског сликара Дада Ђурића као другог најважнијег светског сликара. Бејкон више није жив а и Дадо је постао класик, генијалан сликар са Балкана. Неко други би можда с правом помислио на Ернста Фукса или Гигера, које је Салвадор Дали сматрао својим наследницима. Њихов рад је, међутим, илустративнији, комерцијалнији, мање оригиналан и ликован од Дадовог.
Дела су им донекле укочена док су Дадове линије цртежа својеврсне нераватуре, предели искиданих живаца а слике живе и вибрантне, испуњене халуцинатном енергијом, мраком црногорских шпиља и париских подрума. Светозар Радојчић, утемељитељ модерне српске историје уметности, тврдио је да уколико неко каже за неког уметника да је велики, одмах морамо бити на опрезу а када тврди за другог да је највећи или најзначајнији можемо са сигурношћу одбацити такво тврђење као неутемељено. Такав став је близак Дадовом који тврди: „Ја јесам добар али не велики“. Осим личне скромности која обележава и његов животни стил, истиче га још нешто. Око Фукса се деценијама окупљају његови ученици из целог света, који су успели само да компромитују и разводне његов опус.
Не треба ни доказивати бесмисленост њихове тврдње да их Фукс подучава ренесансној техници сликања. Нико данас не зна да слика попут ренесансних мајстора па ни сам Фукс.
Највећи део савременог фантастичног сликарства у знаку је тог водећег представника Бечке школе фантастичног реализма или како је Сергеј Апарин рекао: „Фукс горе, Фукс доле, Фукс лево, Фукс десно“. Уосталом, и сам велики бечки мајстор задивљен пише о Даду као сликару магичне светлости у својој књизи „У знаку сфинге“. Дадо никоме не дугује и ничему не припада, спреман је да одбаци надреализам као и постнадреализам, самим тим што је одбио да упозна Андре Бретона, рекавши за њега да је полицајац духа. Дадо нема ни претходнике ни следбенике јер око великог дрвета ништа не расте.
Упознати и сасвим мало са значајем овог сликара схватамо јад и беду провинцијализма наше мале средине. Премда она у односу на своју величину има једну од најживљих ликовних сцена у свету, сликаре фигурације, фантастике и модерног реализма међу бољим па и најбољим у свету, што се односи и на многе наше авангардне ствараоце, њено проклетство је у званичном неприхватању сопствених вредности.
Извор: Новости
