Разговарао: Војислав Дурмановић
Радомир Јеринић је геополитички аналитичар програма РТ Балкан. Студент је међународних односа на београдском Факултету политичких наука. Наступао је у подкасту Локомотива, а преко портала Друштвени удар снажно критикује атлантизам и униполарни поредак под америчком хегемонијом из угла борбе за сувереност и самосталнији развој нација Глобалног Југа. О неуралгичним тачкама са обе стране Гвоздене завесе у настајању говорио је ексклузивно за Журнал.
Радомире, ,,Европа данас” је, као и она из Крлежиног есеја, ,,рафинирано безглава”, а њене елите, посвађане ,,са својим интимним лажима”, опет из историјског ћорсокака НАТО продора на Исток срљају цевима и гусеницама по украјинским степама. Међутим, ти указујеш на то да диктат преке милитаризације води у постдемократску еру ЕУ коју смо били познавали, неку врсту војно-макартистичког тоталитаризма, ако сам добро разумео, на трагу молдавске крађе избора у корист проевропских снага или катил-фермана одметнутог правосуђа Калину Ђорђескуу у нашем источном суседству. Какав расплет те динамике очекивати у међузависности трансатлантских и засебних интереса бриселске бирократије?
Радомир Јеринић: Када говоримо о новој ери постдемократије чији смо почетак могли пратити у претходним месецима у западној Европи — ради се о пракси нескривене манипулације изборном вољом у циљу осигуравања оних резултата избора које су одређени центри моћи унапред одредили као исправне. Конкретне стратегије могу бити различите, од постизборне математике (у Француској и Немачкој), преко намештања резултата (Молдавија) или њиховог поништавања (Румунија) до добро познатих обојених револуција (Грузија). Све ово показује да је колективни Запад коначно одустао од илузије демократије у оној форми у којој је она постојала у претходним деценијама, тиме доводећи у питање модерно схватње републике и суверенизма чији је носилац на првом месту народ — о питању националне државе не може бити ни речи, тај елемент европске политичке историје и филозофије на Западу је напуштен још давних дана под паролама инклузивности и политичке коректности. Посматрајући савремени период постдемократије у (политичкој) западној Европи можемо пронаћи вишеструке паралеле са средњим веком који је био обележен политичком доминацијом Ватикана — ако је папа, у складу са католичком догмом папске непогрешивости имао практично божански ауторитет у крунисању европских монарха, онда данас западни центри моћи у складу са догмама политичке коректности и некакве неухватљиве демократије којој само они имају директан приступ (баш као папа Богу у католичкој доктрини) добијају ,,божански” ауторитет да крунишу нове европске монархе који не служе народу, већ Вашингтону. И не морамо се зауставити ту — ако смо 1486. имали Malleus Maleficarum и католички лов на вештице који је неретко коришћен да под изговором борбе против јеретика уклони политичке противнике, онда данас имамо такозвану cancel културу која није ништа мање бескомпромисна, упорна и брутална у свом обрачуну са онима који у питање доводе владајућу догму, иако су ломаче претходних векова сада замењене нешто цивилизованијим методима (Муамер Гадафи не би се сложио).
Потрага за паралелама између данашње политичке ситуације у западној Европи и далеке прошлости средњег века остаје на првом месту (бар нама) забаван мисаони експеримент, но упркос томе, она показује да се западни центри моћи у овом тренутку налазе веома далеко од демократије претходних деценија — колективни Запад у целини, упркос свим декларативним саопштењима о државном суверенитету, праву гласа и другим сличним вредностима већ дуги низ година претвара се у империјалну структуру са седиштем у Вашингтону. И овакав исход, у светлу политике америчког хегемонизма био је све само не неочекиван. Но, импликације су далеко значајније од указивања на добро познатно лицимерје — империјализација Запада долази са променом критеријума суверенитета што у питање доводи читав систем међународног права који је успостављен након Другог светског рата. И управо ова чињеница лежи у основи глобалне политичке кризе коју прате како дезинтеграција до скоро постојеће безбедносне архитектуре, тако и практични нестанак сваког значаја Уједињених нација. Другим речима, покушај Запада да измени правила тога шта је суверена држава и шта је легитиман лидер уједно представља ударац на саме темеље глобалног политичког система који се већ сада налази на корак од потпуног колапса.
У исто време, на другом крају света, Доналд Трамп, на чију су демагогију о изолационизму и дилброкерској дипломатији први упозоравали латиноамерички социјалистички лидери попут Густава Педра и Луле, разарачком флотом у Карибима прети ресурсима пребогатој Венецуели, такође у име борбе против нарко-мафије и изборних (не)правилности! Је ли то још једно трампистичко ,,тресла се гора, родио се миш”, или Мадурова мобилизација општенародне гериле одражава извесност либијског сценарија инвазије?
Радомир Јеринић: Иако је амерички министар одбране Пит Хегсет као званични циљ операције Јужно копље истакао борбу против наркотика на западној хемисфери, структура снага укључених у новоформирану ударну групу указује на далеко шире амбиције. Удари на цивилне бродове за које Вашингтон тврди да представљају део илегалне флоте јужноамеричких нарко-картела тешко да завређују ангажман стратешких капацитета као што су највећи војни брод на свету или стратешки бомбардери дугог домета опремљени напредним офанзивним системима предвиђеним за ударе на циљеве заштићене средствима ПВО. Другим речима, сви су изгледи да је реч о наставку процеса успостављања тоталне контроле над западном хемисфером који смо могли пратити од неформалне анексије Панаме и њеног потпуног потчињавања америчким интересима, преко притисака на суверенистичке снаге Јужне Америке, пре свега Венецуелу и Бразил. Иако овакво деловање на први поглед представља одступање од стратегије преоријентације САД ка азијско-тихоокеанском региону, овде је реч о критично важном пројекту заштите рањиве јужне границе која представља једини правац на ком Вашингтон не може рачунати на заштиту ни океана, ни НАТО савезника. Јучерашња формализација америчких војних активности (превазилажење бирократских декларативности) у Карипском мору несумњиво повећава ризик од даљe ескалације тензија, а тако и шансе за отворену агресију на Венецуелу чије власти Вашингтон директно оптужује за координацију активности неухватљивог — и према мишљењу бројних аналитичара, непостојећег — Картела Сунца. Упркос томе, отворена демонстрација силе коју видимо на терену у овом тренутку остаје, на првом месту, средство притиска, и то не само на Каракас, већ и на све друге суверенистичке снаге Централне и Јужне Америке које одбијају да се потчине диктату Вашингтона. Али, уколико влада Николаса Мадура не поклекне под притисцима, САД се могу одлучити на радикалне кораке како би од непокорне Венецуеле направили пример за друге земље региона, посебно оне попут Кубе која је већ отворено осудила америчке притиске на Каракас.
Чини се, можда и због устаљеног архетипа о петсто година ропства у српској историјској свести, да је привредни процват Кине, која је од светске фабрике израсла у светског иноватора, не само изазов за модел међународних односа који су наметнули победници Хладног рата, већ за сами петовековни поредак, од оснивања Источноиндијске компаније од нафтних похода по Блиском истоку, у којем је западноевропски Први свет, радило се о Лондону, Берлину или Вашингтону, био глобални хегемон. Чему све мали народи попут нашег, разапетог између слободарског моралног легата и жеље да нас белосветска наметања некад и заобиђу, могу без романтизовања да се надају од интеграција са силама глобалне већине у БРИКС-у, које превођене Кином израњају са запећка светске економије?
Радомир Јеринић: Све поменуто у твом питању бих сврстао у појам мултиполарност. Што се тиче мултиполарности, рекао бих је исувише рано причати о њеним таласима на овим просторима. Лично сматрам да, макар у наредних пола века, неће доћи до довољног слабљења САД-а да би иста морала да пристане на рекомпозицију света, што би била наша једина шанса. Више сам склон теорији да ће свет ући у нову блоковску поделу интересних сфера, где ћемо ми, нажалост бити сврстани на империјалистичкој страни гвоздене завесе. Што због тренутних геостратешких поставки, што због инфантилности актуелних власти у Београду, који све више клизе у русофобичан дискурс и убрзавају крцање на ЕУ Титаник.
Ситуација са борбом Истока против империје је данас знатно другачија него пре пет година, али плашим се да је сукоб између хегемоније Запада на челу са САД и мултиполарности далеко од окончаног. Штавише, рекао бих да ће то питање бити ,,велико питање” 21. века на сличан начин на који је то било питање колонија у прошлом веку. Могло би се рећи да је питање остало исто, само се о њему сада говори у другачијим терминима.
Посебну кризу очекујем крајем деценије, у периоду 2027-2030. када се очекује завршетак припрема НАТО за рат са Русијом, односно САД за рат против Кине — интересантно је да у оба случаја видимо замену теза. У Европи говоре да ће Путин ударити до краја деценије, а у САД да ће Кина извршити инвазију на Тајван до 2027. године.
А пролетос је у Београду боравила делегација Нигера, земље Сахелске конфедерације која је одлучила да се у непоколебљивој борби за раскидање економске зависности и прехрамбени суверенитет, чија је персонификација постао капетан Ибрахим Траоре, снабде српском пољопривредном механизацијом. Шта је кључ и гарант тог развојног модела држава из такозваног ,,Појаса пучева” где су официрски покрети помели преостатке неоколонијализма, какви су изгледи за његов извоз у друге крајеве Африке или светске периферије?
Радомир Јеринић: О могућности уједињења Малија, Нигера и Буркине Фасо у једну државу, испрва конфедералног, а потом и федералног уређења говори се још од 2023. године — тада сам писао да ова могућност заиста и постоји, имајући у виду историјске, културолошке и политичке датости које, пре свега, произилазе из не тако давне колонијалне прошлости афричких држава. Границе које су повукли бивши колонијални управници ни приближно не прате етничке границе — примера ради, само у Малију живи 8 великих етничких група, а у активној употреби налази се до 80 језика. Све ово допринело је томе да у Африци концепт националне државе какав је (некада постојао) у Европи просто никада није заживео на исти начин. Стога, уједињење тренутних држава посматра се готово искључиво из угла практичне користи. За овакав развој догађаја заинтересована је и Русија која инвестицијама у модернизацију, развој и даљу интеграцију Савеза Држава Сахела, односно будуће Сахелске конфедерације допринос израњању моћне суверенистичке војне и политичке силе у западној Африци која ће, као и до сада, играти улогу у промоцији антиколонијализма на читавом континенту — у овом погледу, значајни успеси у погледу промене перспективе шире јавности већ су постигнути у Сенегалу и Чаду, и лично очекујем даљи раст антиколонијалног тренда захваљујући одлучности и харизми Ибрахима Траореа. У кончници, СДС (Савез Држава Сахела) тако представља велики стратешки пројекат Москве у Африци. Што се империје тиче, у светлу све директнијег антируског деловања САД у источној Африци, како у војној, тако и политичко-информационој сфери, покушаји Вашингтона да ограничи утицај Москве у Сахелу којим у овом тренутку доминирају суверенистички оријентисани Мали, Нигер и Буркина Фасо тешко да представљају изненађење — војно-економски савез три државе који се убрзано развија у правцу конфедерације представља озбиљан изазов америчким плановима за доминацију на црном континенту. Но, за разлику од сличне ситуације у Судану, у Сахелу САД не делују директно против руских интереса — напротив, Вашингтон признаје значајну улогу Москве у стабилизацији регионалне безбедносне ситуације, истовремено покушавајући да наметне себе као перспективног партнера који ће током дужег временског периода преузети улогу Русије као стратешког партнера Савеза Држава Сахела. Стога, сви су изгледи да Вашингтон у Сахелу креира проблем који предлаже да реши, на сличан начин на који је то учинио у ДР Конгу где сада америчка приватна војна компанија осигурава заштиту стратешких објеката од милитаната групе М23 која и сама делује у својству америчког сателита у региону.
Кад смо код тога, све упућује на то да су непојмљива осионост и бруталност телавивског режима у геноциду над Палестинцима Газе управо резултат хибридних напора, што интервенционизмом, што клијентелизмом, Израела и колективног Запада на изолацији палестинског питања од савезника у арапском и муслиманском свету, расцепканом на неприродне династичке творевине налик на Кину из Века понижења, што је и био окидач Хамасовог препада 7. октобра…
Радомир Јеринић: Рекао бих да је питање Палестине завршни чин пројекта деконструкције иранске прокси-мреже која је у овом тренутку практично сведена на јеменске Хуте, неки би рекли и шиитске групе у Ираку, али мислим да и те организације већ дуже време делују као савезници Техерана. Газу вероватно чека нека форма међународне управе која тешко да ће представљати било шта више до припреме за формалну анексију — овде ће прича Западне обале вероватно бити завршена прва. На крају дана, Вашингтон је још једном успео да наметне решење у складу са својим интересима — да ли ће то бити довољно да се спречи нека нова криза у блиској будућности друго је питање, и сви су изгледи да је одговор не. Израелу је неопходан спољни непријатељ. С друге стране, имамо и објављени план израелског политичког врха који подразумева спровођење војне операције великих размера на читавој територији појаса Газе — ова одлука којој су се, према прелиминарним информацијама, супротставили неки високи израелски официри донета је у светлу недавног изгласавања де јуре анексије Западне обале у израелском Кнесету.
Корак ка практичном брисању енклаве са мапе лако се може показати као почетак нове регионалне кризе што би несумњиво привукло пажњу Москве, посебно имајући на уму званичан став Русије о неопходности формирања суверене и независне Палестине у границама утврђеним на платформи Уједињених нација 1967. године.
Индикативно је да до овог развоја догађаја долази у тренутку када Тел Авив успоставља контакте са политичким ривалима Хамаса на територији Газе — у светлу критичне хуманитарне ситуације, становништво тешко страдале енклаве може подржати ове снаге у замену за физички опстанак. На тај начин, Израел у кратком временском периоду може и анектирати Западну обалу и успоставити марионетски режим у Гази, чиме се у пракси елиминише и последња могућност да Палестина икада оствари суверенитет гарантован међународним правом. У свему овоме посебно се истичу неубедљиво противљење арапског света, као и апсолутна пасивност УН — међународне реакције недвосмислено показују да експанзионизам Израела неће наићи на озбиљан отпор.
Тиха ликвидација Палестине, у сваком њеном облику, открива се као још један подсетник да је међународно право мртво слово на папиру — и да је војна сила једини стварни гарант опстанка.
Како, на крају крајева, оцењујеш сврсисходност нуклеарних тестирања као мере реципроцитета данас? Може ли се, као у случају дисциплиновања Ирана летос, говорити о нуклеарном апартхејду према земљама под опсадом глобалних полицајаца?
Радомир Јеринић: Мишљења сам да су нуклеарна тестирања ограничена на популизам, стратешки маневар одвраћања и механизам повратка доминанте позиције у билатералним процесима. Мислим да наратив о употреби таквог офанзивног потенцијала нема никакво имплементационо упориште у стварности.
Хвала ти што си говорио за наше читаоце!
Радомир Јеринић: Хвала теби драги Војиславе, хвала редакцији на указаном поверењу и надам се даљој сарадњи у различитим оквирима!
