Државник из Лакташа, како га називају присталице, прије суда, био је жртва сопствене пропаганде. Национални интереси од њега сад захтијевају да омогући формирање нове стабилне власти у Републици Српској.
Пише: Редакција
Посљедња босанска суданија (израз Петра Кочића) завршила се као и прва – по диктату Главате европске владе. Милорад Додик, предсједник Републике Српске, практично је свргнут због непоштовања одлука г. Шмита и остале господе коју тај Баварац заспупа на Миљацки. Није, Додику, узета ни као олакшавајућа околност што је те одлуке заиста тешко поштовати чак иако сте најумјеренији Србин из Републике Српске.
(Зачуђујуће јесте било да је Додик и de facto и de jure легитимисао и Шмита и његов правни волунтаризам самим чином појављивања на суду, још од почетка овог процесног водвиља.)
Далеко од тога да је државник из Лакташа, како га називају присталице, посљедњих година био умјерен. Препјевао је љубић Митра Мирића у политичку платформу, свјетлосним годинама се удаљио од оног, СДС-у опозиционог у ратним временима, посланика социјалдемократе. И чинило се да је „јачи од судбине“. Главата господа је са чуђењем гледала како, бар вербално, руши њихов „босански поредак“. Када је кренуо да ту политику, враћања дејтонских надлежности Српској, правно санкционише, казна је убрзо услиједила.
И неки политичар мање искусан од Додика, очекивао би такав исход. Зато се он обезбјеђивао јачањем веза са Израелом, Мађарском, Русијом, дијелом хрватске елите, пажљиво је пазио да не повриједи првенство „предсједника свих Срба“… Најзад, учинило му се да би Трампови Американци могли бити нешто сасвим друго…
Перфидна одлука да се свилен гајтан замијени „поштовањем владавине права“ оставила је осуђенику мање маневарског простора него неки катул-ферман.
Ипак, Милорад Додик би тек сада могао да се уздигне као прворазредни политички фактор тиме што би максимално помогао да се формира нова, стабилна власт у Републици Српској. Руку на срце, нико боље од њега не зна какав је ко на тамошњој политичкој позорници. Тиме би свакако стекао заслуге пред народном историјом, на неки начин који није правно понижавајући, поништио би ово судско свргавање, и – најважније – омогућио да земља функционише, надајмо се, и боље него под њим.
