Притисак и бол неће сломити руску одлучност у Украјини
Пишу: Мајкл Кимиџ/Марија Липман
Превод: Милош М. Милојевић
Рат у Украјини изазива непорециву штету широм Русије. Украјински дубински напади на руској територији додали су руским ратним жртвама и цивиле; пореметили су електронску трговину, значајан сектор у земљи великој као Русија; довели су до несташица горива. Обремењена великим ратом, руска економија успева да забележи ниске стопе раста и, насупрот томе, високу инфлацију. У мају, истакнути руски банкар Андреј Клепач изнео је искрену процену у говору који је објављен на интернету: Русија „заостаје. Губимо [светску] технолошку и економску компетитивност“. У неким сегментима, додао је, „губимо их од Украјине“. У августу, развојна банка у којој је радио, а која је под државном контролом, отпустила га је због исказане нелојалности. У међувремену, капитал тихо проналази пут из земље и депозити ишчезавају са банковних рачуна.
Ништа од овога није повољна вест за руског председника Владимира Путина. Након четири и по године, Русија није могла да претвори своје огромне војне жртве у Украјини у смислени војни добитак. Али иако Путин не може руском народу да представи победу, не налази се у стварној политичкој изнудици. Једно тумачење недавне посете Москви директора ЦИА Џона Ретклифа било је да је отишао да увери Путина како је продужење рата узалудно. Ако је Ретклиф помислио да може навести Путина да одустане, водио се пустим жељама. Уместо да се полако примиче крају, рат ескалира. Он не гура Путина у ћорсокак, ни политички ни војно, а очекивање руских уступака или дипломатског решења у блиској или средњорочној будућности је илузија.
Рат, који је Путин покренуо очекујући брзу и потпуну победу, није случајност. Одлука да се изврши инвазија потиче од политичког поретка који је Путин сковао, система који је пре оснажен него што је преобликован ратом. Предстојећи парламентарни избори који почињу 18. септембра сигурно ће створити утисак потпуне, једнодушне подршке Путину [избори су у међувремену одржани; владајућа странка Јединствена Русија добила је 57 одсто гласова, прим. прев]. Стварност је, наравно, сложенија. Међутим, за спољне посматраче, кључ за разумевање путинизма лежи у његовој унутрашњој кохерентности, а не у раскораку између пажљиво режираних јавних наступа и стварног стања јавног мњења. Промене које се из дана у дан остварују дуж линија фронта у Украјини и реторско изражавање унутрашњег негодовања нису међу најпречим Путиновим бригама. Упркос многим трошковима, рат је појачао путинизам и уткао га у само ткиво руске државности.
Чврста држава
Аналитичари Русије су, сасвим разумљиво, преокупирани могућим променама дуж унутрашње путање којом пролази држава – изливима незадовољства, изборима, нарочито разарајућем украјинском нападу. Од када је рат отпочео, Сједињене Државе и Европа очекивале су да ће растући трошкови спутати и чак угрозити Путина. Ипак, током читавог рата у Русији је владало спокојство. Неколико недеља панике уследило је непосредно након инвазије на Украјину, али су након тога Руси прихватили рат. Побуна 2023. године Јевгенија Пригожина, заповедника паравојне компаније Вагнер, није довела до преврата већ до преране смрти њеног покретача. У оној мери у којој истраживања јавног мњења у Русији могу бити поуздана, Путин је далеко популарнији од немачког канцелара Фридриха Мерца, француског председника Емануела Макрона или председника Доналда Трампа у њиховим државама.
Уочи парламентарних избора, Кремљ је забранио учешће антиратној политичкој странци Јаблоко баш у време када је почела да јој расте подршка, а Лев Шлосберг, антиратни политички активиста, осуђен је на једанаестогодишњу затворску казну. Овакви репресивни потези су уобичајени у Путиновој Русији, уобичајено деловање владајућег система који је одавно поништио такмичење између супротстављених политичких визија или борбу ривалских странака. Не само да је страначка политика ишчезла из Русије без много уочљивог противљења, већ уопште не постоји антиратни покрет. Многи Руси можда не доживљавају Путинов режим као нешто што брине о општем добру – што би могло да објасни одлив капитала из земље – али тај режим истовремено прихватају као неминовност, присуство удаљеног ентитета на које спољашњи чиниоци не могу да утичу.
Пре рата, Путин је провео деценије онеспособљавајући канале деловања политичке опозиције и политичког деловања које је независно од државе. Два тренда која су се узајамно укрштала обележила су четврт века његове власти: постојано учвршћивање његове власти и појачана милитаризација Русије. Путин, који је постао руски председник 2000. године, може се сагледати у исто време на много начина: као модернизатор, реформиста и силник. Али без обзира у који се интерпретативни оквир смешта његова владавина, његов инстинкт за влашћу био је изузетно изоштрен – а за њега је власт увек била синоним за контролу. Од самог почетка, постепено је ширио своју контролу над државом, медијима и пословним сектором. До 2012. године, када је по трећи пут изабран за руског председника, располагао је контролним уделом у сва три сектора.
Током рата у Украјини у Русији је владао мир
Путин је повезао свој успон са елиминисањем отпора. Његово напредовање ка доминацији над Русијом било је постепено и линеарно: преузео је националне телевизијске мреже, развластио је области које су могле доћи у сукоб са Москвом, приморао је олигархе да се одрекну својих политичких амбиција и све политичке странке претворио је у празне љуштуре. Лишени политичког утицаја, олигарси су сведени на његове богате вазале. Дуготрајна борба против најистакнутијег критичара његове владавине, опозиционара Алексеја Наваљног, завршила се његовом смрти у притвору 2024. године. Након 2022. године, већина преосталих независних руских медија, заједно са стотинама хиљада грађана који су се противили рату, напустили су земљу и отишли у изгнанство; сви критичари који су остали у Русији суочили су се са могућношћу прогона. Данас, одсуство битнијег неслагања једноставно је статус кво.
Путин је искористио своју моћ да милитаризује државу и друштво, а тај тренд је узвратно учврстио његову власт. Огромна средства уложио је у одбрану. Успоставио је обележавање победе у Другом светском рату као темељ државног идентитета и охрабрио је милитаризацију Руске православне цркве. Када је извршена инвазија на Украјину 2022. године, ту операцију је отворено подржао патријарх Кирил и већина црквеног клера. Пре тога, Путин је отпочео многе ратове и војне операције – у Чеченији, Грузији, осам година раније у Украјини, и у Сирији. Избегавао је да Русију у потпуности премести на ратни колосек, док је истовремено рат учинио сталном појавом. Тако је за Русе рат постао позната али не и оптерећујућа стварност. Од почетка свог председниковања, Путин је Русију одредио кроз херојску призму, уздижући себе као предводника који ју је вратио на место које јој припада – поштоване велике силе. После 2022. године, ово херојско приказивање Русије задобило је израженији милитаристички карактер.
Постепено низање ратова који би се барем делимично могли приказати као успешни – и који нису уздрмали руски животни стандард или осећај сигурности – допринело је руском прихватању рата у Украјини који је потрајао дуже него што је било ко на почетку очекивао. Током претходне четири године, задатак Кремља био је да увери Русе да рат није ништа друго до уобичајено стање. Реч је о нужности, узимајући у обзир многобројност руских непријатеља, и о приличности, која доликује руској мисији и моћи.
Снага у испразности
Руска политика није грађевина без пукотина. Испод замрзнуте површине, гомила се незадовољство ратом. Према анкетама које је 9. августа спровео центар „Левада“, многи Руси би радије изабрали мировне преговоре него наставак рата. Поједини власници предузећа и радници, нарочито у малим и средњим фирмама, озлојеђени су наглим повећањем пореза. Уколико се економска ситуација погорша и ратна сенка се туробно надвије над свакодневницом, ово незадовољство би се могло продубити. За сада, пукотине остају уске. Клепачова критика је скроман гест јавног неслагања са структуром власти која је и даље изузетно моћна. Путин располаже институционалним и практичним могућностима да чини оно што жели. Оно што жели, више од свега, је да води рат.
У средишту Путинових владалачких намера је потчињавање Украјине и присиљавање Запада да прихвати овај исход. „Пре или касније, Украјина ће изгубити [своје] западне територије“, предвидео је Путин у свом јулском говору морнарици. Ово није била узгредно изречена опаска. Он је тиме желео да каже да је Русији суђено да контролише источну Украјину, док ће Пољска, Мађарска и Румунија припојити западне делове те земље; временом ће Украјина престати да постоји. Теза о непостојању Украјине била је окосница есеја који је објавио седам месеци пре почетка инвазије. Током протекле четири године, његови ставови нису постали блажи или умеренији. Штавише, путинизам је временом, како се учвршћивао, постајао све радикалнији; рат представља парадоксалан извор самопоуздања тог система.
Пошто пораз не може ни да замисли, Путин не осећа снажан притисак да начини уступке. Није исцрпео расположиве војне опције и можда заиста верује да је потпуна војна победа могућа. Велика руска војска има довољно живе силе да настави рат исцрпљивањем и довољно производних капацитета да створи велику количину ракета и дронова. Земља је преживела пресецање веза са Европом и Сједињеним Државама, наметнуто санкцијама и отежавањем прекограничних путовања. Руска привреда претрпела је штету због поремећених односа са спољашњим светом – нарочито због прекинутих односа са Европом, њеним природним трговинским партнером – али Руси не располажу политичким механизмима којима би могли да искажу то незадовољство. Они су само посматрачи доношења одлука које се не могу јавно преиспитивати. Унутар Кремља, огромно руско богатство представља ресурс којим Путин неограничено располаже. То му даје средства којима може да награђује своје пријатеље, спроводи индоктринацију руске омладине и унедоглед води рат.
Заиста, Путину би можда више одговарао вечити рат – ма колико таква перспектива деловала суморно – него компромисно решење до којег би се дошло преговорима, а које не предвиђа капитулацију Украјине. Током сусрета са припадницима морнарице у јулу, деловало је као да не види ништа изван огромних размера самог рата: „Требало би заједно да размислимо како да ово [дух ратне борбе] сачувамо за будућност“, истакао је. Било би сумануто да Русија отпочне општи конвенционални рат против европских земаља, али Москва интензивира свој необјављени, неконвенционални рат путем саботажа широм Европе. Преношење рата на руску територију могло би чак и да ојача подршку Путину, подстицањем одбрамбеног патриотизма, нарочито међу оним Русима који гаје одбојност према „Западу“. Путин годинама усађује идеју да је „колективни Запад“ одлучан у намери да науди Русији; сада може да тврди да се показало како је ова идеја истинита.
Семјуел Чарап/Сергеј Радченко: Зашто су неуспешни мировни разговори о Украјини?
Кремљ може да прикаже демонстрацију војне моћи – чак и без остварене победе – као доказ руске независности у међународним односима, односно, како Путин то назива, суверености. Европа и Сједињене Америчке Државе не могу Русији да заповедају шта да ради. Не могу да изгнају руске армије из Украјине или да измене кремаљску рачуницу економским притиском. Русија се у време Бориса Јељцина злопатила да спречи ширење НАТО-а. Путин, који Јељцина – као и Михаила Горбачова пре њега – сматра слабим лидером, залагао се за милитаризацију као начин да осигура руску способност да каже „не“ Европи и САД. Његово инсистирање на руској аутономији није плод личног хира; оно представља темељ на којем почива његова популарност у земљи.
Упркос томе што предводи војно-индустријски комплекс који располаже огромним финансијским средствима, Путин се не истиче нарочитим стратешким умећем. Зјапећа је испразност његове спољне политике: тешко му полази за руком да усклади принуду са убеђивањем, а још теже да изгради односе који би уживали дугорочни легитимитет. Пад Николаса Мадура оставио је Русији мало утицаја у Венецуели. Пад сиријског диктатора Башара ел-Асада довео је до тога да Дамаск ограничи руско војно присуство у источном Средоземљу. Руски утицај слаби и у Средњој Азији, у Молдавији, Азербејџану, и, напослетку у Јерменији (иако није ослабио у Грузији), а Русија је осигурала своју независност од Европе и Сједињених Држава по цену веће зависности од Кине – што само по себи представља доста ризичан потез.
Нигде није очигледна испразност руске спољне политике као у Украјини. Русија је изузетно удаљена од победе коју је Путин замислио у фебруару 2022. године – контроле над целокупном територијом и становништвом те земље. Путин може да изазове пустош у Украјини и можда може да успе да успостави прекид ватре који би му био прихватљив, али не може да покори Украјину. А непокорена Украјина ће, било кроз борбу или кроз сећање на страхоте руске инвазије, представљати трајан стратешки изазов за Русију. Путин вероватно претпоставља да ће се Европа уморити од пружања подршке Украјини. Међутим, већ четири и по године тренд се јасно помера у супротном смеру. Што више патњи Русија наноси украјинским цивилима, то више Европа улаже у одбрану Украјине, као и у сопствену одбрану.
Међутим, сви ови изазови нису неразрешиви за Путина. То да ли Русија прави грешке или служи свакодневним интересима Руса је од другоразредног значаја у односу на његов пројекат јачања државне моћи као такве. Парадокс путинизма лежи у томе што стратешка осредњост може продужити трајање режима – ако не занавек, онда барем на прилично дуги период. Што се више истиче да Русија живи у непријатељском окружењу, то она чвршће приања уз аутократу заљубљеног у силу.
Вечити рат
Размишљајући о стабилности Путиновог режима, аналитичари понекад маштају о питомијем наследнику. Кремљ, који је свакако разрађивао планове о промени власти, не може да гарантује да ће се они и спровести у случају да Путин премине или напусти власт. Ипак, путинизам има релативно добре изгледе да опстане и након што се оконча политичка каријера његовог творца. Опозициони покрети и револуције захтевају организовање (организовање је било једна од највећих вештина Владимира Лењина, што му је помогло да изведе једину успешну револуцију „одоздо“ у руској историји). Неуобличено незадовољство мора се суочити са моћним безбедносним апаратом који стоји на располагању Путину и његовим наследницима. Уколико наследник задржи контролу над тим инструментима моћи, тог наследника би било тешко свргнути, чак и ако се мистични ореол (mystique) који окружује Путина не може пренети на другог.
Доносиоци политичких одлука у Сједињеним Државама и Европи морају да прихвате да ће Путин истрајати у свом ратном напору. Посустала економија и сумњичавост јавности одвлаче пажњу од онога што је суштински важно: они услови који су до сада створили оно што је већ дуг рат постали су органски део руског односа према Европи, обликованог тако темељно да га је изузетно тешко, ако не и немогуће, искоренити. Путин је преживео многе кризе: ратове у Чеченији крајем деведесетих година 20. и у првој деценији 21. века, потонуће подморнице Курск 2000. године (због чега је изгледао неспособно и немоћно); више великих терористичких напада; финансијски крах 2007-08. године и Пригожинову побуну, између осталог. Може се тврдити да се већи део руске елите покорио Кремљу због дубоке лојалности или идеолошког саглашавања са дуготрајном Путиновом владавином. Они су то можда учинили из опортунизма, и све се више покоравају из страха.
Путин је спреман да води овај рат и у предстојећим годинама, не зато што му његови саветници обећавају брзу победу, иако неки можда то заиста и чине. Рат је уткан у путинизам, баш као што је путинизам уткан у рат. Његов владајући систем пружа му слободу да уради шта год жели, а његово наслеђе и овај рат сада су нераздвојни. И он и Русија спремни су да га воде на дуге стазе.
Мајкл Кимејџ је амерички стручњак за међународне односе; директор је Кенан института при истраживачком центру Вилсон; предаје историју на Католичком универзитету Америке; био је члан особља за планирање политике у Стејт департменту од 2014. до 2016. године
Марија Липман је руска новинарка, политиколог и истраживач руске унутрашње и спољне политике; уређивала је часопис Pro et Contra московског истраживачког центра Карнеги; била је извештач у московском бироу Вашингтон поста
Извор: Foreign Affairs
