Пише: Стивен Коткин
Превод: Милош М. Милојевић
Шта заиста угрожава ауторитарне режиме?
Есеј је објављен у интернет издању часописа Форин аферс 16. децембра 2025. године; објављен је у штампаном броју за јануар/фебруар 2026. године.
Пре, у ширим историјским оквирима, не много времена, државе које су се некада налазиле иза Гвоздене завесе, и чак неке међу некадашњим совјетским републикама, преображене су у чланове релативно постојаног демократског клуба. Неке од оних које нису, попут Украјине, Грузије и Киргистана, пролазиле су кроз периоде масовних побуна против штелованих избора и слабе, корумпиране управе уз широко распрострањену јавну тежњу да се придруже Западу. Слободна трговина је изнова слављена као инструмент мира; Кантова „теорија демократског мира“ је проживљавала препород.
Заговарање западних демократија, колико год чињено на мањкаве начине, ширило је страховања кроз ауторитарне коридоре моћи. Све снажније осуде ауторитарних режима тобожњих западних завера да се подстакну „обојене револуције“ изгледало је да потврђује кретање у правцу ка демократији. Почетком друге деценије 21. века спонтани устанци потресли су тврдо ауторитарне области Блиског истока и Северне Африке. Наде за попуштање политичког стиска истрајавале су у постојаним упориштима [ауторитаризма] у Кини, Ирану и Русији. Велике демонстрације избиле су у Ирану 2009. године, затим су 2011-12. године слични протести пратили најаву Владимира Путина да би могао да се врати на положај руског председника након краткотрајног периода који је провео као премијер. Многи су се чврсто држали онога за шта су веровали да су назнаке да је Си Ђинпинг, који је постао највиши кинески лидер 2012. године могао да буде реформиста.
Међутим, за трептај ока ауторитарци су обрнули ову динамику, потискујући демократије у дефанзиван положај, у којем су оне до сада остале. Арапски аутократи, иранске муле и Путин жестоко су се обрачунали са својим противницима. У Кини, Си је себе уздигао на положај који наликује императорском, спроводећи још одлучнији облик ауторитарне власти. У добро установљеним демократијама, за то време, проширила су се страховања о опадању либералних политичких институција и норми политичког деловања.
Ауторитарне владе ослањају се на новоосмишљени скуп тактика да потисну демократске утицаје из иностранства или из самих њихових друштава: означавају организације које примају финансијска средства из иностранства као „стране агенте“ (суштински, издајнике) и користе се пореским истрагама како би дисквалификовали опозиционе кандидате из изборних трка. Ове технике се комбинују са опробаним начинима доминације у медијском простору. Затим следи завршни ударац: настављајући да указују на непостојећу западну заверу да их обори, ауторитарни режими – захваљујући технолошким иновацијама до којих су дошла слободна друштва – развијају нове начине да се агресивно мешају у демократске политичке заједнице и понекад их чак и дестабилизују. Сада, ауторитарни владари посматрају слободно изабране демократске лидере како их хвале и опонашају.
Но, ипак би требало да се пазите оних који су једном поздрављали „доба демократије“ а сада извикују „доба аутократије“. Колико год снажни ови режими деловали – и у ствари колико снажни и могу да буду – они су испуњени слабостима. Они могу да мобилишу огромне ресурсе и људство како би остваривали амбициозне националне пројекте али и да пате од обогаљујућих слабости које изазивају корупција, кронистички капитализам и пренапрезање сопствених снага. Трају много дуже него што се предвиђа док у исто време остају рањиви пред наглим јуришем на благајне њихових политички фаворизованих банака. Уз исправан стратешки приступ могу бити избачени из равнотеже. Демократије, упркос све већем губитку самопоуздања, које се граничи са очајањем, задржавају знатне снаге и дубоку отпорност и могу се вратити на своје ноге.
Шта то заправо значи?
Шта је ауторитаризам? И шта – или ко – је ауторитарни владар? Узимајући у обзир колико је важан овај феномен увек био и истакнуто место које је у скорије време задобио, може деловати изненађујуће колико је заправо тешко одговорити на ова питања. У основи, ауторитаризам укључује слаба или готово непостојећа институционална ограничења извршне власти. У почетку, ауторитарци су нескривено владали у име неколицине, али још од Француске револуције, недемократски режими су почели да опонашају демократије: штеловани избори, послушна законодавна тела која штанцују законе, уставна гаранција номиналних права. „Модерни ауторитаризам“, како га је дефинисао политиколог Амос Перлмутер, је владавина неколицине у име мноштва.
Перлмутер, који је писао 1981. године означио је „ауторитаризам/тоталитаризам“ као „најзнаковитије политичке феномене овога века“. Али раздвајање (или спајање) косом цртом два појма прикрива изазов: наиме, објаснити разлику између њих. Како то бива, социолог Хуан Линц се већ позабавио овим проблемом а његово искуство пружа поучну приповест.
Рођен 1926. у Вајмарској Немачкој, где је посао његовог оца банкротирао због хиперинфлације, млади Линц је посведочио слому демократије и почетку Хитлерове диктатуре. Линц и његова мајка Шпањолка преселили су се у Шпанију 1932. године, где је Линц посведичио војном удару и грађанском рату до којег је он довео. Током Франкове диктаторске власти, дипломирао је на Универзитету у Мадриду. Затим је 1950. године, прешао Атлантски океан како би похађао постдипломске студије на Универзитету Колумбија, где је убрзо почео да предаје. Преместио се на Јејл и у наредним деценијама постао је један од водећих светских стручњака за типове режима и стабилност демократског поретка.
Када је Линц отпочео своје стручно бављење овом темом, свет је сагледавао као раздељен на два основна типа режима: демократске и тоталитарне. Где би, питао се, требало сместити Франкову Шпанију? Очигледно није била демократска али није била ни тоталитарна као нацистичка Немачка или стаљинистички Совјетски Савез. Класична схема коју су предложили аутори попут Хане Арент, или Карла Фридриха и Збигњева Бжежинског, није могла да уклопи Иберијско полуострво. Линц је 1963. године представио обиман рад Ауторитарни режим: Шпанија.
Упркос његовом баналном наслову, рад је представљао продор у објашњавању трећег типа режима. Линц је понудио углавном негативну дефиницију: за разлику од тоталитаризма, ауторитарни режими немају усредсређен јединствен извор власти или свепрожимајућу идеологију, и могу да спроведу само минималну масовну мобилизацију. Главно својство које поседују ауторитарни режими, за разлику од оних која им недостају, указивао је Линц, јесте ограничени плурализам. Разлика остаје несигурна, и без обзира на сва своја достигнућа, Линц је није до краја одредио. Покушао је са појмом „султански режими“ који се није примио, а до 2000. године дошао је до појма хаосократије (владавина хаоса и руље). За то време настајао је консензус око превише широке категорије „хибридних режима“.
Типологије могу каткад да помогну да се схвати како се такви режими одржавају или како се урушавају или бивају збачени. На пример, истраживачи су показали да су ауторитарни режими који се ослањају на наследну смену власти углавном стабилнији. Али такви увиди тешко се преводе у препоруке за политичко деловање. У ту сврху боље је одредити не типове него саставне чиниоце – оно што би се могло представити као пет димензија ауторитаризма – и њихову подложност контраделовању. Можемо истаћи да политички оријентисано сагледавање неће задовољити оне који су склони строжим дефиницијама и пажљиво разрађеним типологијама. Без обзира на то, такво разматрање може да послужи као основ за потискивање садашњих ауторитарних режима.
Гвоздена песница
Први аспект ових режима је очигледан: ниједан ауторитарни режим не може да опстане без безбедносног апарата и војних снага способних да врше унутрашњу репресију. У поређењу са њиховим трошковима за друштвено старање или економске инвестиције, ауторитарни режими издашно расипају средства на полицијске агенције, опрему и обуку оних који су потребни за масовну репресију. Они троше запањујуће ресурсе на надзор и цензурисање садржаја на Интернету, друштвеним мрежама и на технологије које се користе у ове сврхе, заједно са плаћеним и добровољним људским надзором у комшилуцима и на радним местима. Присилни апарати се знатно разликују у различитим ауторитарним државама, које су наслеђивали структуре безбедносне државе од ранијих режима или од ранијих епоха њихових сопствених режима.
Размотримо тајну полицију иранског шаха, Савак, коју су разбеснели револуционари распустили 1979, да би врло брзо почели да преузимају њен начин деловања, затворе па чак и поједино особље и да то све укључују у нову организацију Савама.
Ауторитарни режими неуморно реорганизују свој репресивни апарат, али ретко када поспешују ефикасност његовог деловања. Напротив, они са умишљајем поверавају агенцијама и оперативцима преклапајуће надлежности, рачунајући да ће их то, у извесној мери спутавати. Понекад су овакве службе укључене у саботажу других служби, пошто службеници једне држе да је нападачко деловање најбоља одбрана против колега који би исто тако могли да се устреме на њих. У комунистичкој Кини, борба за превласт између безбедносне полиције и Народноослободилачке војске понекад је била од одлучујуће важности у борби за власт. У Русији, цивилни репресивни апарат гони војску која користи сваку прилику да му осветнички узврати. У међувремену, тела за борбу против корупције – којих је увек више – се плаше сви, укључујући и сама та тела, који подозревају једна од других.
Професионалци ангажовани у репресивном апарату, било да је реч о чупачима ноктију или компјутерским хакерима (понекад су то исте особе) располажу начинима не само да смакну своје конкуренте већ и своје надређене па чак и владара државе.
Они истовремено осигуравају опстанак режима по који представљају и највећу претњу. Због тога, на пример председнички телохранитељи се готово никада не интегришу у главни део репресивног апарата. У Русији под Путиновом влашћу, као што је било и у Стаљиново време, управа личног председничког обезбеђења (данас позната као ФСО) стоји осамљена, одвојена од главних наследника КГБ-а (ФСБ-а и СВР-а), више контраобавештајних јединица и такође самосталне Националне гарде. Параноја прожима.
Пајташи и медиокритети могу да предводе кључну безбедносну полицију или оружане снаге, што је примећено у Путиновом рату против Украјине, који је планирао и надзирао од маја 2024. некадашњи грађевински предрадник са којим је диктатор провео неко време, го до паса, у сибирским дивљинама. Али било би погрешно потценити репресивну снагу или способност учења и усавршавања ових механизама и војних снага. Они надзиру, уклањају, затварају и сатиру. Међутим, веома су раздерани, опхрвани љубомором, огорченошћу и зловољом, што владари користе како би успоставили чвршћу контролу. Наравно, обавештајне агенције у Сједињеним Америчким Државама и оне других западних држава пажљиво прате ове напрслине и понекад могу да врбују незадовољнике или амбициозне припаднике ових снага како би дошли до инсајдерских података.
Ови режими снажно се напињу да одржавају привид јединства и сагласности, што их чини рањивим када се обелодане нејединство и незадовољство. Многи званичници у ауторитарним режимима незадовољни су због измешаности владаревих са државним интересима, због тога што узак круг режимских сарадника гомила сав плен и због прикривеног националног слабљења које се због тога дешава. Вашингтон и његови савезници требало би систематски да указују на ове поделе, као и на дубоко негодовање које се осећа унутар режима због злоупотребе и корупције, циљајући ка продубљењу раздора између елита и владара. Наравно, именовање одређених незадовољних појединаца могло би да доведе до њиховог затварања или погубљења. Непажња би се могла обити о главу.
Ипак, незадовољство, осујећена амбиција и увређена патриотска осећања нису тајна, и могу се искористити. Када такви режими фигуративно или дословно гурну неког свог званичника кроз прозор – што чине и када нема никаквог западног притиска – демократије би требало да уоче како такви варварски акти огољују слабост, и како се режими плаше њеног ширења. „Споља чврст, изнутра крхак“, што је гесло унутрашње кинеске критике, требало би да буде назив неумољиве јавне кампање која подстиче кинески режим да је стално пориче.
Кеш господари свиме и сваким
Друга важна одлика ауторитарних режима јесте природа токова готовине. Свим владама су, наравно, потребни извори финансирања и највећи део њих стиче новац кроз широку лепезу различитих пореза. Порези чине владе зависним од њиховог народа, и иако ни ауторитарни режими не презају да и на тај начин прибављају средства, гледају да избегну зависност од народне сагласности уколико то могу да изведу – а многе могу. Оне располажу алтернативним изворима дохотка, који често извире непосредно из земље.
Једна од најистрајнијих заблуда о ауторитарним режимима јесте идеја да они почивају на де факто друштвеном уговору, по којем режими повисују ниво животног стандарда у замену за политичке слободе народа. Очигледно, уколико ауторитарни режими не успеју да подигну животни стандард, њихов владајући круг не признаје неуспех да испуни свој део погодбе и не напушта власт. Нити народ може да присили владаре да изађу пред суд јер се нису држали уговора. Ауторитарци су срећни уколико расте бруто домаћи производ, али то им није нужно, нити осећају притисак да задовоље материјална хтења обичних људи. Неслободни људи понекад могу бити лакше пацификовани уколико њихов доходак расте и уколико се шири опсег могућности који стоји на располагању њиховој деци. Али у Кини, ауторитарној држави за коју се најчешће претпоставља да постоји овакав друштвени уговор, ови услови никада нису важили за велики део друштва. Кинески народ разуме праву садржину уговора у складу са чијим одредбама живи: уколико задрже своје негодовање и сумње углавном за себе и јавно исказују оданост, онда ће их власти можда оставити на миру.
Ауторитарни режими могу да преживе са мало економског раста или без економског раста, захваљујући онима који у руци држе батину, али не без дотока готовине – а најбољи извор готовине потиче од твари коју је природа ускладиштила у земљу пре више стотина милиона година, која може да се прода на светском тржишту за чврсту монету. Поред великих налазишта нафте или природног гаса, брза новчана добит може се остварити и путем рудника дијаманата или злата, племенитих метала и ретких минерала. Све што је потребно јесте нека опрема за експлоатацију, радна снага (често под принудом) железничке пруге и луке. Али ови режими такође проналазе нове начине да генеришу токове новца. Северна Кореја некада је масовно кривотворила новчанице од сто америчких долара. Онда је иновирала, открила да може да врши хакерске упаде на рачуне страних централних банака и берзе за размену криптовалута. Режим такође зарађује новац, нарочито у страним валутама, на старомодан начин: слањем војника и радника у иностранство, уз накнаду.
У случају Путинове Русије, извоз нафте и гаса помаже финансирање режима – толико да ови приходи покривају и до четвртине трошкова вођења рата у Украјини. Кина, Индија и Турска су укупно купиле руску нафту у вредности од скоро 400 милијарди долара од 2023. године, понешто од тога за сопствену потрошњу, понешто да би даље продале по тржишним ценама. Москва се такође показала домишљатом, окупљајући флоту трошних танкера у сенци као и котерију сумњивих осигуравајућих кућа и фиктивних компанија (све знаменитих западних изума) како би избегла ценовна ограничења која су прокламовале Сједињене Државе.
Али потреба за готовином такође ствара и рањивости. Нафта постаје новац тек када путује преко мора или када пређе међународне копнене границе и онда се рафинише и отпреми потрошачима. Вашингтон и његови партнери могу да санкционишу нафтне рафинерије у Кини, Индији и Турској, подижући трошкове ових држава и умањујући руски доходак док истовремено помажу координисање алтернативних извора [енергенатађ. Нови нацрт предлога Европске уније допушта државама чланицама да се укрцају и узапте санкционисане танкере флоте из сенке. Када су посреди нафтоводи, способности сајбер напада могу да изазову поновљене привремене поремећаје, умањујући приходе Русије.
На први поглед, Кина можда изгледа као изузетак када је посреди замисао да западне државе могу да експлоатишу у своју корист потребу ауторитарних режима за дотоком новца. Кина користи највећи део својих природних ресурса, и највећи је светски увозник сировина. Она такође убира порезе, укључујући порез на додату вредност који је највећи извор њеног дохотка. Али други велики извор онога што зарађује јесте извоз готових производа, који обухвата угрубо двадесет одсто кинеског БДП-а и на који корпорације плаћају порез. Узвратне царине и друга трговинска ограничења могла би стога да угуше највећи део режимских новчаних токова ако их спроводи широка коалиција међусобно координисаних земаља, а које би морале да инвестирају знатна средства у сопствену реиндустријализацију и алтернативне снабдевачке ланце – што би у сваком случају требало да чине.
Ловачке приче
Трећи аспект ауторитаризма јесу приповести које режим приповеда о себи, свом народу, својој историју и свом месту у свету. Ауторитарци увек покушавају да истисну оне приповести које не желе да њихов народ чује. Али они разумеју да чак и ефикасно потискивање није само по себи довољно; такође им је потребно да шире визију нације и света која је пријемчива обичним људима. Ове приповести разликују се између различитих режима, али се њихови елементи свугде понављају.
Оне су усмерене да шире страх како би учврстиле национално јединство, садрже тврдње о дослуху унутрашњих и спољашњих непријатеља: етничких, верских и сексуалних мањина, означавајући их као терористе; елите, интелектуалце, демократе (обично али не увек под знацима навода); Међународни монетарни фонд, Јевреје, Џорџа Сороса, странце, Великог Сатану (Сједињене Америчке Државе), Малог Сатану (Израел). Ауторитарни наративи такође призивају прошле периоде националне славе које су окончале непријатељске силе али који ће убрзо бити повраћени када данашње непријатеље буде сатро једини спаситељ нације: режим и његов садашњи предводник.
Антизападњаштво је један од језгровних сегмената данашњих ауторитарних режима, и често се у својим материјалима позива на западне изворе. Неки од највећих хитова: НАТО је напао Русију, Запад подстиче преврате и поставља марионетске владе, Запад тежи да одржи хегемонију над светском већином. И онда је ту најједноставнија и најефикаснија од свих ауторитарних приповести: „Исток јача, Запад опада“.
Хавијер Блас: Трамп сада има своју сопствену нафтну империју
Људи који живе под ових режимима, међутим, не прихватају здраво за готово режимске наративе. Понекад им се морају показати уверљиви непријатељи, саботери и шпијуни, а плаузабилне приповести о америчком непријатељству према Кини и Русији (за које је пожељно да пристижу од самих Американаца) морају се наводити заједно са оним које нису тако уверљиве. Режимске приповести морају се обраћати обичним људима, њиховом осећају осујећене правде, њиховим борбама и тежњама. Није све што садрже ови наративи у складу са искуствима људи, али многи људи ће занемарити одступања све док понешто из њих одговара ономе што су доживели. Кинеска нација и руска нација биле су, уистину, велике цивилизације, и једва да било ко ко настањује ова места оспорава да заслужују да поново буду велике.
Средишња важност наратива у деловању, одржавању легитимности и опстанку ауторитарних режима чини их рањивим. Посебно су рањиви онде где су најактивнији: у баратању историјом. Кина приповеда неке приче о ономе што зове „веком понижења“ који је започео почетком 19. века, и то одзвања код великог дела кинеског народа. Али постоје и уверљиве приповести о више од пола века самопонижења под Комунистичком партијом Кине: КПК је убила далеко више Кинеза него што је то икада учињено страним деловањем. На сличан начин, Комунистичка партија Кине присваја заслуге за кинеско економску чудо, али бум је последица превасходно марљивости и домишљатости кинеског народа; партијски функционери су често били паразити привезани за економски успех земље, присвајајући послове онда када би они постали успешни. Партијска каста је сама велики бранитељ кинеске цивилизације и конфучијанства. Али КПК је и даље скрнавитељ филозофских и верских традиција као и небројано много споменика, и прогонитељ монаха, писаца и уметника.
Да би испричале ове супротне приповести демократије морају више да улажу у продорну комуникацију и уверљиви садржај. Славни дани Гласова, како су америчке и европске радио станице емитоване у Совјетском Савезу биле познате, давно су окончани пре него што им је почетком ове године Трампова влада укинула финансирање. Постало је тешко одржавање виртуалних приватних мрежа (virtual private networks, или ви-пи-ен) које омогућавају људима да избегну ограничени приступ Интернету у земљама као што је Кина; то је, истини за вољу, Вашингтон једва и покушавао да изведе. КПК, у међувремену, контролише алгоритам апликације Тик ток, која је претежни извор вести за готово половину Американаца млађих од тридесет година.
Дељење колача
Четврта димензија ауторитаризма јесте контрола коју режим успоставља над животним приликама: пут дуж којег држава дубоко продире у животе својих поданика. Што више држава служи као главни послодавац, теже је људима да одбију да је хвале, још теже да говоре против ње. У режимским рукама, располагање стамбеним простором постаје оружје, да ли путем државног власништва, процедура за уписивање власништва или издавања боравишних дозвола, као што је у кинеском градском хукоу систему регистровања домаћинстава. Образовање под државном контролом значи да власти могу да онемогуће упис деце у школе уколико родитељска породица одбије да учини неки задатак који јој је наложен. Појединци и породице почињу добровољно да служе режиму, чак иако га презиру, у нади да ће добити или задржати запослење, место где би могли живети, или могућности образовања; добити шансу за летовање у државном одмаралишту; или само обезбедити пасош или излазну визу. На неке начине, контрола над свакодневним пословима оснажује режим више него његов репресивни апарат – и не захтева далекосежне облике „високотехнолошког ауторитаризма“.
Наравно, свега неколицина држава може у потпуности да контролише животне прилике. Црно тржиште и корупција цветају, обезбеђујући алтернативне просторе и могућности. Али што више држава контролише ваше животне могућности, то она спрам вас има више моћи, односно са мање моћи сами располажете. На највишем нивоу такве контроле, ауторитарне државе постају тоталитарне. Оне до краја доводе потчињавање, подстичу денунцирање било каквог сумњивог одступања. Комшије се окрећу једни против других, колеге против колега, и сами људи поткопавају друштвене везе и поверење које би могло у другим приликама да обезбеди извесну аутономију од државе.
Контрола ауторитарног режима над животним приликама јесте још једно извориште снаге али је и нешто што ствара слабости – иако је у питању мање слабости него када су посреди друге споменуте димензије. Приватни сектор може, теоријски, да обезбеди витални мелем. Уколико можете да покренете сопствени посао, придружите се другима који то чине или слободно прелазите од једног до другог приватног послодавца на основу квалификација и преданог рада, онда сте мање подложни државној контроли. Исто важи за могућности да се купи или у најам узимају приватни стамбени објекти, похађа недржавна школа или формирају невладине организације.
Али ауторитарни режими могу да остварују огроман утицај над приватним делом економије, и посебно над највећим послодавцима, када једна особа или мала група особа понекад поседују предузеће (или расположиви стамбени фонд). Штавише, оштре економске санкције осмишљене да казне режиме често уместо тога кажњавају обичне људе и искључују приватна предузећа из пословања или их усмеравају да потраже помоћ од режима. То је оно што се десило у Русији након наметања западних санкција пошто је Путин проширио свој рат против Украјине у фебруару 2022. године. Штавише, чак и када је приватном тржишту допуштено да се размаше, ауторитарни режими могу да ухвате људе у економску клопку, као што се десило када је Си одлучио да испумпа балон кинеског тржишта некретнина, остављајући небројене милионе са огромним дуговима, недовршеним некретнинама и без послова – чиме су постали рањивији и зависнији од режима. Ипак, слобода која се заснива на законитој тржишној активности мањег обима може бити дар са неба.
Погодно или подривајуће?
Пета и коначна димензија ауторитаризма није својство самог режима већ геополитичко окружење у којем обитава. Глобални поредак може да погодује или да поткопава ауторитарне поретке, и готово увек то је нека комбинација и једнога и другога. Оно што је важно јесте ступањ и путања дуж које се ствари крећу.
То је димензија у којој Сједињене Државе располажу са највише могућности да поткопају аутократе. За систем који је наводно обликован да осигура цветање демократских идеала и слободног тржишта, светски поредак који предводе САД је током дуго времена запањујуће много погодовао аутократским режимима. Размотримо, на пример, чињеницу, да је таквим режимима често потребан масиван трансфер технологије, пошто уобичајено заостају за најнапреднијим економијама, које су демократска друштва. Ове су више него расположене да допусте приватном сектору својих економија да снабдева недемократске државе, укључујући Путинову Русију и комунистичку Кину, ониме што им је потребно за њихов развод. Према наводима новинара Фајненшел тајмса Патрика Мекџија (McGee) из 2016. године, Епл се обавезао да инвестира 275 милијарди долара током пет година како би помогао Сију да преобрази Кину у кључно чвориште ланаца снабдевања и џина квалификоване радне снаге.
Ауторитарним режимима такође је очајнички потребан приступ издашним тржиштима на Западу на којима би продавали своја природна добра и готове производе. Кључно америчко унутрашње тржиште отворено је за комунистичку Кину 1980. године и за Русију 1992. када је овима дат статус „најповлашћеније нације“. Обе су на крају биле примљене у Светску трговинску организацију а да нису испуниле задате услове за пријем нити су биле део америчког безбедносног поретка. Ауторитарцима је дозвољено да се слободно користе светским финансијским системом и примају стране директне инвестиције, које су у кинеском случају често пролазиле кроз Хонг Конг под британском управом. Данас, коментатори на кинеском језику о међудржавној трговини и инвестицијама у Индију наглашено упозоравају да се не понове грешке које је Вашингтон начинио у односима са Кином.
Европске државе, посебно Немачка, постале су кључни купци руских енергената, чије се црпљење могло развити у оволикој мери само у сарадњи са великим западним нафтним компанијама и услужним фирмама. На врхунцу пре опште инвазије на Украјину 2022. године, руски гас обухватао је, по запремини, 45 одсто европског увоза. Чак и четири године кремаљског покушаја да збрише украјински суверенитет, Русија и даље обезбеђује око 12 посто европског увоза гаса. Европске државе су 2024. године потрошиле више новца увозећи руску енергију него што су определиле за финансијску помоћ Украјини, чиме су заправо подмиривале трошкове руске агресије.
Јапан се показао као једно од најважнијих изворишта технологије и страних директних инвестиција у ауторитарну Кину, али Европа такође продубљује своју зависност од Кине, постајући издашно тржиште за кинески извоз док се ова успиње уз ланац додате вредности. Међутим, у овом погледу Сједињене Државе су највећи преступник. Намерно преношење америчких производних капацитета и критично важних ланаца снабдевања у земљу којом монополно управља комунистички режим био је један од онаквих дарова који одузимају дах и какви тешко да су икада дати једном ауторитарном режиму, већи чак од обиља технологија које су САД и европске државе подариле Стаљиновом Совјетском Савезу. Богатство створено западним технолошким трансферима учинило је Кину првом земљом у историји која је постала највећа светска трговинска нација без праве морнарице; Кина се радо ослања на америчку флоту за обезбеђивање светских поморских рута. Пекинг онда користи прибављена средства да сагради сопствену морнарицу која сада претиче америчку.
Ништа лакше него критиковати овакву лудост. Намера, међутим, никада није била да се пружи подршка ауторитарним режимима већ да се они поткопају или барем да се ублаже – да се изведе оно што су Западни Немци означили као Wandel durch Handel, или промена путем трговине. Западне владе и коментатори могу да погледају спектакуларне успехе послератне Западне Немачке и Јапана као и две некадашње јапанске колоније, Јужне Кореје и Тајвана, и само да замисле сличне преображаје посткомунистичке Русије или чак комунистичке Кине. Али евроазијске копнене империје су биле истрајно аутократске током највећег дела свог постојања, упркос вишеструким покушајима демократских револуција. Одбијале су да се повежу са Западом, чак и када су од њега позајмљивале идеје и технологије, и поносно су истицале надмоћност својих цивилизација.
Када је кинески предводник Денг Сјаопинг формулисао политику „реформи и отварања“ крајем седамдесетих година двадесетог века то није било преузимање обавезе да се постане одговорни судеоник у међународном поретку који предводе САД. То је била стратегија коришћења овог поретка да модернизује жалосно убогу Кину, притиснуту комунистичком влашћу, док прикрива своје намере и купује време, колико год је потребно, пре него што преузме заслужено место у алтернативном глобалном поретку који би обликовао Пекинг. То се десило брже него што је Денг или било ко други могао и да замисли. Комунистичка партија Кине је такође била свесна да су претходне комунистичке партије које су извеле политичку либерализацију заправо схватиле да у ствари саме себе ликвидирају, као што се десило у Мађарској 1956. године, Чехословачкој 1968. и у Совјетском Савезу осамдесетих година 20. века. Да совјетски лидер Михаил Горбачов никада није дошао на власт или да никада није покушао да спроведе либерализацију, КПК би можда и сама прихватила сопствену самоубилачку политичку либерализацију. Место тога, кинеско вођство је научило своју политичку лекцију.
Срдачном добродошлицом затворених, нелибералних режима у отворени, либерални светски поредак, Вашингтон и његови савезници нису исказивали непознавање историје. Они су само као водича одабрали погрешну историју. Понекад је светски поредак био, како је и намеравано, подривачки усмерен против ауторитаризма. Понекад је допуштао или чак подстицао Сједињене Државе и друге демократске државе да доносе онакве одлуке које су погодовале аутократама. Кључно тржиште и приступ [тржишту и технологији, прим. прев] представља најснажнију полугу утицаја које Сједињене Државе и Запад имају спрам ауторитарних режима. Она је у суштини протраћена.
Међутим, и даље преостају прилике за снажне контраударце. Руски извоз нафте и гаса и кинески извоз индустријских производа представљају жиле куцавице њихових економија. Кина, на пример, може да увећа своју куповину руске нафте и гаса, али не може да надомести сав доходак који би Русија изгубила уколико би Европа успела да се у потпуности ослободи увоза руске енергије. И Русија може да купује више индустријских производа од Кине, али не може да надомести сав приход који би Кина изгубила уколико би Сједињене Државе и европске државе значајно умањиле свој увоз тих добара.
Упркос јасноћи ових рањивости, САД и њихови пријатељи не могу да се одлуче да ли (и како) да умање ризик (de-risk) који представљају њихови односи са Кином или како да остваре приближавање или чак неку врсту велике погодбе. Боре се да се супротставе Русији док светска потражња за енергијом расте, посебно пошто Кина контролише велики део снабдевања алтернативним изворима енергије. Истовремено, Вашингтон се окренуо против својих савезника због искоришћавања америчких безбедносних гаранција и мањкавостима у спровођењу трговинског реципроцитета, иако је и једно и друго Вашингтон донекле охрабривао. Неуспех западне велике опкладе на подривање великих евроазијских аутократија је по први пут окренуо западне државе једне против других. У међувремену, сарадња ауторитарних режима, посебно Пекинга и Москве, постаје све дубља. Ипак, ове државе су на крају суочене са озбиљним ограничењима, која постају огољена када се њихова партнерства суоче са обједињеним капацитетима западних држава и њихових партнера.
Савезништва су изграђена на поверењу и привлачности, ономе што је познато и као мека моћ, и она су најефикаснија алатка којима демократија располажу у својој борби против аутократија. Свакако, антизападно и посебно антиамеричко расположење постојано је присутну у свим деловима света (као и у самим Сједињеним Државама), делимично и због стварне историје европског и америчког империјализма и због пуке превласти америчке моћи. Ова идеологија пружа добру прилику ауторитарним режимима – али многе људе који живе под овим режимима привлаче западни идеали, институције и животни стил. Ова мека моћ је великим делом спонтана појава, пре него што је нешто чиме могу управљати владе. Ипак, успешни демократски примери ваљаног управљања, високог животног стандарда, друштвене покретљивости и слободе увек ће бити најснажнија подривачка снага против ауторитаризма. Али Сједињене Државе су можда, на различите начине, удаљене [од ваљаног управљања, прим. прев] колико су биле седамдесетих година 20. века.
Одраз у огледалу
Долазимо до главног проблема за који се сви претварају да га не виде: америчког председника Доналда Трампа, чији је други председнички мандат изазвао стрепње у земљи и иностранству о америчком ауторитаризму. Након свега, уколико је председник ауторитарац или уколико САД постају ауторитарна држава, како би оне могле да предводе свет у борби против ауторитаризма?
Упозорења о слому америчке демократије делимично проистичу из разочараности о променама политике о спорним питањима: имиграцији, борби против криминала, енергији, абортусу и страним савезништвима. Жестина и опсег Трампове контрареволуције запањили су прогресистичке револуционаре и знатно већи број Американаца са политичког левог центра који су се деценијама саглашавали (или су били ућуткивани) са левичарским правоверјем које је премрежило и преобликовало институције поретка. Оно што многи међу њима виде као ауторитарни напад на те институције, већи део Американаца види као закаснели повратак здравом разуму. Ова стална борба за премоћ унутар америчких институција сведочи о њиховој сталној вредности и њиховој неподложности трајнијем потчињавању.
Једна америчка институција, међутим, могла би се сматрати проблематичном, као што су то антифедералисти образлагали осамдесетих година 18. века и као што је то Линц чинио два века касније: наиме, президенцијализам. Трампово вршење председничких овлашћења никога не би требало да изненади. Извршне наредбе – које Устав не предвиђа изричито– потичу још од Џорџа Вашингтона, и многи председници су им прибегавали. Ускраћивање (одлагање или повлачење средстава које је одобрио Конгрес) такође није присутно у Уставу, али председници из обеју странака су се тиме користили. Моћ да се дају апсолутна помиловања, експлицитно приписана утемељујућим документом, коришћена су уз двостраначку неумереност. Трамп је бестидни, усредсређени злонамерни корисник овог злосрећног наслеђа вршења извршне власти. Али његови претходници би га препознали.
Историчар Артур Шлезингер џуниор, објавио је књигу The Imperial Presidency (Империјално председништво) 1973. године. Он је био благонаклон према еталону овог феномена, Френклину Рузвелту, према чијој политици је био наклоњен (демократе су склоне да пригрле председничку моћ онда када њихова странка држи овај положај). Цезаризам инхерентан изворном америчком председништву није појачан само Њу дилом већ такође успоном земље до статуса суперсиле. Ипак, он би далеко мање значио уколико би Конгрес радио свој посао. Након злоупотреба америчког председника Ричарда Никсона, Конгрес је настојао да ограничи империјално председништво, али како су деценије пролазиле углавном је подбацивао у обављању овога задатка. Напротив, конгресне већине често су потчињавале прерогативе овог тела председницима из својих странака и саботирале су деловање институције обогаљујућим процедуралним променама, као што је централизовање моћи изван конгресних комитета.
Том Донилон: Велики шаховски мајстор – стратегије Збигњева Бжежинског
Трампов други мандат има неке новитете: на пример, његово вршење апсолутне власти над телима федералне владе и особљем, такозваном административном државом. Ови чинови поткрепљују се позивањем на теорију познату као „јединство извршне власти“ (unitary executive). Садашњи Врховни суд уопште узев исказује снажну подршку овом облику обухватне председничке моћи, у име држања одговорним каријерних службеника. Конзервативци су се дуго жалили како републиканци одабирају председнике само да би онда њихову политику опструирала федерална бирократија. Проблем је стваран, иако пренаглашен. А Трампов одговор – политичке чистке и наметање улизица широм извршне власти – није мелем. Теорија јединства извршне власти даје привид легитимности његовим наредбама Министарству правде да подиже осветничке оптужнице против његових критичара и да благонаклоно поступа према његовим присталицама које су кршиле закон, али завештаће подједнако оправдање сличном поступању његових наследника.
Трамп је такође театрално прекорачивао своја уставна овлашћења, укључуући увођењем, суспендовањем и поновним увођењем царина и користећи се шаблонским декларацијама о „ванредним приликама“ (Једна од његових објава на друштвеним мрежама која одудара спрам осталих бележи: „Онај ко спасава своју земљу не крши ниједан закон“). Он је притискао универзитете, адвокатске канцеларије, медијске компаније одговарајући на стварне проблеме, али његово деловање је више било усмерено да нанесе штету овим ентитетима – и да прошири доминацију над њима – него што је обликовало трајна решења. Иако судови делују споро и кроз различите нивое, судије које су именовали председници из обеју странака пресудиле су да су многи од ових корака незаконити.
Критичари Трампових ауторитарних наума и метода имају права и указују на бриге које дели већина бирача, који оправдано зазорно гледају на његову патетичну завист према [страним, прим. прев] моћницима, демонстративно сурово спровођење имиграционих закона, перформативно распоређивање јединица Националне гарде по градовима, злоупотребе и очевидно сукобљавање интереса епских размера. Трамп и његове присталице славе његову јединствену склоност према прекршајима ове врсте – и онда, када га институције узму на одговорност, жале се како према њему неправично поступају. Ипак, чак и у својим најгорим периодима, Трампов председнички мандат није усмерио Сједињене Државе дуж неке неповратне путање ка ауторитаризму.
Ништа не пружа бољи увид у отпорност демократских поредака него педантно истраживање ауторитарних режима. Сједињене Државе не располажу истинским апаратом присиле, још мање онаквим апаратом на који би одлазио лавовски део њиховог буџета. За приход, влада зависи не на неку машинерију која обезбеђује притицање готовине већ у потпуности на пореске обвезнике (и гласаче) који су укључени у огромну, отворену тржишну економију. Различити наративи се беспрекидно узајамно оспоравају, а прибегавање пропаганди изазива отпор и исмевање. Држава у врло малој мери управља животним приликама. Ништа што је временским мандатом ограничени и политички онемоћали (lame duck) Трамп урадио, или што би још увек могао да покуша, неће знатно померити распоред чинилаца у било ком од ових домена. Што се тиче пете димензије, моћ Кине има поткопавајући утицај на демократије, укључујући и Сједињене Америчке Државе, које су невешто усвојиле мере које подсећају на трговински меркантелизам Комунистичке партије Кине. Али ти чиниоци не могу се међусобно сустицати и водити ка потпуном самоуништењу америчког отвореног модела.
Пре него институционални ауторитаризам, оно што прети Сједињеним Државама јесте двопартијско фискално лудило, дубоко круњење основног рада управе, тешко нарушено јавно поверење у институције и изостанак заједничког националног наратива, што је све узајамно повезано. Трамп није подметнуо ове пожаре, а он их неће ни угасити. Он и многи међу његовим противницима потхрањују и доприносе крајњој расејаности земље и резултујућој неспособности да изнађе робусну стратегију националне обнове која би довела ауторитаризам у неповољнији положај.
Заводљивост непроменљивих хијерархија, замишљеног златног доба или трансформативне моћи насиља може опстати у отвореним, толерантним друштвима, а политички предузетници могу, на неко време, да се њима баве. Популизам у својим различитим појавним облицима може да дотакне проблеме али ретко може да их реши. урушавање учинка владе помаже да популисти буду изабрани, али њихово управљање додатно подстиче урушавање, и та динамика, заједно са огољеном корупцијом, поткопава њихову популарност. Једна од сталних снага сваког истинског либералног поретка – унутрашњег или међународног – јесте да у његовом оквирима илеберализам може да постоји, и да наноси штету, а да не представља егзистенцијалну претњу. Институције и грађани таквог поретка не би требало ни да прецењују ризике нити да потцењују своју сопствену снагу и способност да однесу превагу.
Нема гараната
Примарна тема Линцовог разматрања, Франко, је дуго мртав, као и његова ауторитарна Шпанија. Сваки силник на власти као и онај властодржац који би да постане силник ће, у једном тренутку, бити мртав. За ауторитарне режиме преживљавање је несигурно, и никада та несигурност није већа него током неизбежне сукцесије.
Али борба против ауторитаризма захтева стрпљење и одлучност. То не значи да ће бити збачен сваки такав режим нити, истини за вољу, било који од њих. Сједињене Државе могу да збаце слабије ауторитарне режиме, али не могу да осигурају њихову смену повољнијом алтернативом. Изнова и изнова, Вашингтон је показивао да му недостају сложена средства, разумевање културе и истрајна пажња да би успоставио постојане установе владавине права и демократску политичку културу на страном тлу, било путем снаге оружја, дипломатијом, трговином или неком комбинацијом ових чинилаца. Осим тога, Вашингтон не може директно да збаци ауторитарне владе које располажу нуклеарним оружјем као што су Кина и Русија а да не ризикује Армагедон. Уместо тога, циљ би требало да буде обликовање окружења које чини ауторитарне режиме мање сигурним у сопствену дуговечност и, стога, више заокупљеним домаћим стварима те мање способном да се упусте у ризично насилно понашање на страни. Пожељан исход је проактивно надметање у различитим доменима и повремена сарадња – другим речима, хладни рат уместо врелог рата.
Борба против ауторитаризма такође захтева да демократске земље поспреме ствари у својим кућама, што је посебно ургентно учинити у САД због њихове величине. Ниједна земља у забележеној историји није истовремено груписала толико моћи у толико различитих сфера. То што се Американци дубоко размимоилазе око тога шта погодује а шта прети снази њихове земље, као и око одговарајућег степана америчког учешћа у светским пословима, је само по себи снага. Оно што, међутим, није, јесте губитак заједничког разумевања онога што чини позитивни национални идентитет и сврху. Неки заступају гледиште да би САД, уместо да повећају расположиве ресурсе и да их троше на настојања да се непријатељи избаце из равнотеже, требало да више инвестирају у себе и у своје предности, укључујући постојеће и нове односе са савезницима, пријатељима и партнерима. Ова позиција почива на лажној дилеми: поново осмишљавање националне сврхе и учвршћивање односа јесте, у ствари, избацивање непријатеља из равнотеже.
Ни САД ни Кина неће ишчезнути. Стога, оне морају да деле ову планету. Вашингтонска путања не може бити јаснија: створити знатне полуге моћи које се могу искористити за преговоре (или за наметање, заједнички са блиским државама) повољнијих и стабилнијих услова за дељење света. Требало би да се тежи одржању отворених и сигурних светских добара, економских споразума које повећавају могућности код куће и у иностранству, и суверености – које наметнуте сфере утицаја (које се лажно означавају као мултиполарни свет) темељно угрожавају али које савезништва појачавају.
Поратни поредак предвођен САД није пропао. Успео је. Његов циљ био је да омогући „успон остатка“ и он је то учинио, на спектакуларан начин. Али земље које су градиле и предводиле поредак нису биле спремне за предвидљиви исход тог успеха: релативно мањи удео у глобалном бруто домаћем производу напредних, богатих земаља Групе седам и релативно већи удео свих осталих, уз пратеће захтеве да се њихов глас са више уважавања саслуша. Садашњи светски поредак мора да се прилагоди новом добу, оном у којем Кина – превасходни уживалац овог поретка – поседује средства, а не само амбицију, да покуша да га замени.
Након Другог светског рата, уређена слобода установљена је у знатном делу света зато што су Сједињене Државе биле суперсила и зато што су тако деловале, по злу али и по добру. Данас, потражња за присуством и деловањем америчке моћи суштински је неограничена: укључење Украјине у НАТО, одбрана Тајвана, потписивање безбедносног споразума са Саудијском Арабијом. Понуда, међутим, није. И зато се Вашингтон мора прилагодити. Обавезивање мора бити усклађено са способностима. Ово се коначно дешава. Како Сједињене Државе нужно (иако мушичаво) уравнотежују своје светско присуство да би могле да се носе са новим околностима, могуће је сагледати нешто што се може назвати хоризонтализмом средњих сила (middle-power horizontalism): дубља економска и безбедносна сарадња, посебно међу земљама Северне Европе и Индо-пацифичког региона. То је изузетно охрабрујућ развој, који је делимично изазван Трамповим деловањем – што је својеврсна мрежа додатне интеграције која не подразумева потискивање САД већ оснаживање њихове предводничке улоге. То ће бити генерацијски задатак.
Сви главни ауторитарни режими показали су своју посвећеност остварењу неограниченог суверенитета потискивањем америчке моћи из њиховог непосредног окружења и раскидањем вашингтонских савезништава. Сви деле заједнички циљ да поткопају и ослабе Сједињене Државе и њихове савезнике на сваки начин на који могу.
Без обзира на то што нису мета ваздухопловног бомбардовања или амфибијске инвазије, отворена друштва су под сталним нападом. Кина, Иран, Северна Кореја, Русија и други незападни ауторитарни режими шире дезинформације, прибављају поверљиве личне податке, краду интелектуалну својину, узнемиравају а понекад и отимају своје грађане на западном тлу због испољавања слободе говора, плаћају криминалце и припаднике банди у западним друштвима да подмећу паљевине или врше саботаже, постављају злоћудни софтвер у финансијским, електричним и водоводним системима, и много тога другог. „Мир“ у смислу блаженог времена између ратова је ишчезао. Сива зона је нова зона сумрака.
Без обзира на све, будућност и даље може бити обликована и сигурна светска јавна добра могу бити изнова осмишљена током још једног дугог периода. Украјинци су стали пред општом руском инвазијом и увукли су читав Запад у борбу. Израелци су отупели зубе бројних иранских испостава и чак и самој исламској републици, и онда су у сукоб увукли и Вашингтон. Тајванци на трима узастопним изборима изгласавају оног председничког кандидата којег највише презире КПК. Сједињене Државе не могу да уклоне нити да преобликују евроазијске ауторитарне режиме, али могу да се поврате и, у том процесу, отежају ауторитарним режимима да усмеравају своје снаге и да учине лакшим њихово спутавање унутрашњим слабостима. Амерички експеримент увек се морао носити са нападима нереда, хаоса и сумње. Али Сједињене Америчке Државе периодично себе изнова откривају и обнављају, понекад на темељан начин, и то морају још једном учинити. Њихови ауторитарни непријатељи показују истрајност и одлучност, али природа њихових режима увек представља и прилику: њихови лојалисти су њихови истински непријатељи у сопственим редовима.
Стивен Коткин је виши сарадник (Kleinheinz Senior Fellow) на Хуверовом институту и амерички историчар, истраживач совјетске историје и историје тоталитарних политичких поредака; писао је о Стаљиновој епохи совјетске историје; за сада су објављена два тома опсежне биографије Јосифа Стаљина на енглеском језику, Stalin: Paradoxes of Power (Стаљин: Парадокси моћи, 2014) и Stalin: Waiting for Hitler (Стаљин: Чекајући Хитлера, 2018); у припреми је трећи, и завршни, том Stalin: Totalitarian Superpower, 1941–1990s (Стаљин: тоталитарна суперсила)
Извор: Форин Аферс
