Pritisak i bol neće slomiti rusku odlučnost u Ukrajini
Pišu: Majkl Kimidž/Marija Lipman
Prevod: Miloš M. Milojević
Rat u Ukrajini izaziva neporecivu štetu širom Rusije. Ukrajinski dubinski napadi na ruskoj teritoriji dodali su ruskim ratnim žrtvama i civile; poremetili su elektronsku trgovinu, značajan sektor u zemlji velikoj kao Rusija; doveli su do nestašica goriva. Obremenjena velikim ratom, ruska ekonomija uspeva da zabeleži niske stope rasta i, nasuprot tome, visoku inflaciju. U maju, istaknuti ruski bankar Andrej Klepač izneo je iskrenu procenu u govoru koji je objavljen na internetu: Rusija „zaostaje. Gubimo [svetsku] tehnološku i ekonomsku kompetitivnost“. U nekim segmentima, dodao je, „gubimo ih od Ukrajine“. U avgustu, razvojna banka u kojoj je radio, a koja je pod državnom kontrolom, otpustila ga je zbog iskazane nelojalnosti. U međuvremenu, kapital tiho pronalazi put iz zemlje i depoziti iščezavaju sa bankovnih računa.
Ništa od ovoga nije povoljna vest za ruskog predsednika Vladimira Putina. Nakon četiri i po godine, Rusija nije mogla da pretvori svoje ogromne vojne žrtve u Ukrajini u smisleni vojni dobitak. Ali iako Putin ne može ruskom narodu da predstavi pobedu, ne nalazi se u stvarnoj političkoj iznudici. Jedno tumačenje nedavne posete Moskvi direktora CIA Džona Retklifa bilo je da je otišao da uveri Putina kako je produženje rata uzaludno. Ako je Retklif pomislio da može navesti Putina da odustane, vodio se pustim željama. Umesto da se polako primiče kraju, rat eskalira. On ne gura Putina u ćorsokak, ni politički ni vojno, a očekivanje ruskih ustupaka ili diplomatskog rešenja u bliskoj ili srednjoročnoj budućnosti je iluzija.
Rat, koji je Putin pokrenuo očekujući brzu i potpunu pobedu, nije slučajnost. Odluka da se izvrši invazija potiče od političkog poretka koji je Putin skovao, sistema koji je pre osnažen nego što je preoblikovan ratom. Predstojeći parlamentarni izbori koji počinju 18. septembra sigurno će stvoriti utisak potpune, jednodušne podrške Putinu [izbori su u međuvremenu održani; vladajuća stranka Jedinstvena Rusija dobila je 57 odsto glasova, prim. prev]. Stvarnost je, naravno, složenija. Međutim, za spoljne posmatrače, ključ za razumevanje putinizma leži u njegovoj unutrašnjoj koherentnosti, a ne u raskoraku između pažljivo režiranih javnih nastupa i stvarnog stanja javnog mnjenja. Promene koje se iz dana u dan ostvaruju duž linija fronta u Ukrajini i retorsko izražavanje unutrašnjeg negodovanja nisu među najprečim Putinovim brigama. Uprkos mnogim troškovima, rat je pojačao putinizam i utkao ga u samo tkivo ruske državnosti.
Čvrsta država
Analitičari Rusije su, sasvim razumljivo, preokupirani mogućim promenama duž unutrašnje putanje kojom prolazi država – izlivima nezadovoljstva, izborima, naročito razarajućem ukrajinskom napadu. Od kada je rat otpočeo, Sjedinjene Države i Evropa očekivale su da će rastući troškovi sputati i čak ugroziti Putina. Ipak, tokom čitavog rata u Rusiji je vladalo spokojstvo. Nekoliko nedelja panike usledilo je neposredno nakon invazije na Ukrajinu, ali su nakon toga Rusi prihvatili rat. Pobuna 2023. godine Jevgenija Prigožina, zapovednika paravojne kompanije Vagner, nije dovela do prevrata već do prerane smrti njenog pokretača. U onoj meri u kojoj istraživanja javnog mnjenja u Rusiji mogu biti pouzdana, Putin je daleko popularniji od nemačkog kancelara Fridriha Merca, francuskog predsednika Emanuela Makrona ili predsednika Donalda Trampa u njihovim državama.
Uoči parlamentarnih izbora, Kremlj je zabranio učešće antiratnoj političkoj stranci Jabloko baš u vreme kada je počela da joj raste podrška, a Lev Šlosberg, antiratni politički aktivista, osuđen je na jedanaestogodišnju zatvorsku kaznu. Ovakvi represivni potezi su uobičajeni u Putinovoj Rusiji, uobičajeno delovanje vladajućeg sistema koji je odavno poništio takmičenje između suprotstavljenih političkih vizija ili borbu rivalskih stranaka. Ne samo da je stranačka politika iščezla iz Rusije bez mnogo uočljivog protivljenja, već uopšte ne postoji antiratni pokret. Mnogi Rusi možda ne doživljavaju Putinov režim kao nešto što brine o opštem dobru – što bi moglo da objasni odliv kapitala iz zemlje – ali taj režim istovremeno prihvataju kao neminovnost, prisustvo udaljenog entiteta na koje spoljašnji činioci ne mogu da utiču.
Pre rata, Putin je proveo decenije onesposobljavajući kanale delovanja političke opozicije i političkog delovanja koje je nezavisno od države. Dva trenda koja su se uzajamno ukrštala obeležila su četvrt veka njegove vlasti: postojano učvršćivanje njegove vlasti i pojačana militarizacija Rusije. Putin, koji je postao ruski predsednik 2000. godine, može se sagledati u isto vreme na mnogo načina: kao modernizator, reformista i silnik. Ali bez obzira u koji se interpretativni okvir smešta njegova vladavina, njegov instinkt za vlašću bio je izuzetno izoštren – a za njega je vlast uvek bila sinonim za kontrolu. Od samog početka, postepeno je širio svoju kontrolu nad državom, medijima i poslovnim sektorom. Do 2012. godine, kada je po treći put izabran za ruskog predsednika, raspolagao je kontrolnim udelom u sva tri sektora.
Tokom rata u Ukrajini u Rusiji je vladao mir
Putin je povezao svoj uspon sa eliminisanjem otpora. Njegovo napredovanje ka dominaciji nad Rusijom bilo je postepeno i linearno: preuzeo je nacionalne televizijske mreže, razvlastio je oblasti koje su mogle doći u sukob sa Moskvom, primorao je oligarhe da se odreknu svojih političkih ambicija i sve političke stranke pretvorio je u prazne ljušture. Lišeni političkog uticaja, oligarsi su svedeni na njegove bogate vazale. Dugotrajna borba protiv najistaknutijeg kritičara njegove vladavine, opozicionara Alekseja Navaljnog, završila se njegovom smrti u pritvoru 2024. godine. Nakon 2022. godine, većina preostalih nezavisnih ruskih medija, zajedno sa stotinama hiljada građana koji su se protivili ratu, napustili su zemlju i otišli u izgnanstvo; svi kritičari koji su ostali u Rusiji suočili su se sa mogućnošću progona. Danas, odsustvo bitnijeg neslaganja jednostavno je status kvo.
Putin je iskoristio svoju moć da militarizuje državu i društvo, a taj trend je uzvratno učvrstio njegovu vlast. Ogromna sredstva uložio je u odbranu. Uspostavio je obeležavanje pobede u Drugom svetskom ratu kao temelj državnog identiteta i ohrabrio je militarizaciju Ruske pravoslavne crkve. Kada je izvršena invazija na Ukrajinu 2022. godine, tu operaciju je otvoreno podržao patrijarh Kiril i većina crkvenog klera. Pre toga, Putin je otpočeo mnoge ratove i vojne operacije – u Čečeniji, Gruziji, osam godina ranije u Ukrajini, i u Siriji. Izbegavao je da Rusiju u potpunosti premesti na ratni kolosek, dok je istovremeno rat učinio stalnom pojavom. Tako je za Ruse rat postao poznata ali ne i opterećujuća stvarnost. Od početka svog predsednikovanja, Putin je Rusiju odredio kroz herojsku prizmu, uzdižući sebe kao predvodnika koji ju je vratio na mesto koje joj pripada – poštovane velike sile. Posle 2022. godine, ovo herojsko prikazivanje Rusije zadobilo je izraženiji militaristički karakter.
Postepeno nizanje ratova koji bi se barem delimično mogli prikazati kao uspešni – i koji nisu uzdrmali ruski životni standard ili osećaj sigurnosti – doprinelo je ruskom prihvatanju rata u Ukrajini koji je potrajao duže nego što je bilo ko na početku očekivao. Tokom prethodne četiri godine, zadatak Kremlja bio je da uveri Ruse da rat nije ništa drugo do uobičajeno stanje. Reč je o nužnosti, uzimajući u obzir mnogobrojnost ruskih neprijatelja, i o priličnosti, koja dolikuje ruskoj misiji i moći.
Snaga u ispraznosti
Ruska politika nije građevina bez pukotina. Ispod zamrznute površine, gomila se nezadovoljstvo ratom. Prema anketama koje je 9. avgusta sproveo centar „Levada“, mnogi Rusi bi radije izabrali mirovne pregovore nego nastavak rata. Pojedini vlasnici preduzeća i radnici, naročito u malim i srednjim firmama, ozlojeđeni su naglim povećanjem poreza. Ukoliko se ekonomska situacija pogorša i ratna senka se turobno nadvije nad svakodnevnicom, ovo nezadovoljstvo bi se moglo produbiti. Za sada, pukotine ostaju uske. Klepačova kritika je skroman gest javnog neslaganja sa strukturom vlasti koja je i dalje izuzetno moćna. Putin raspolaže institucionalnim i praktičnim mogućnostima da čini ono što želi. Ono što želi, više od svega, je da vodi rat.
U središtu Putinovih vladalačkih namera je potčinjavanje Ukrajine i prisiljavanje Zapada da prihvati ovaj ishod. „Pre ili kasnije, Ukrajina će izgubiti [svoje] zapadne teritorije“, predvideo je Putin u svom julskom govoru mornarici. Ovo nije bila uzgredno izrečena opaska. On je time želeo da kaže da je Rusiji suđeno da kontroliše istočnu Ukrajinu, dok će Poljska, Mađarska i Rumunija pripojiti zapadne delove te zemlje; vremenom će Ukrajina prestati da postoji. Teza o nepostojanju Ukrajine bila je okosnica eseja koji je objavio sedam meseci pre početka invazije. Tokom protekle četiri godine, njegovi stavovi nisu postali blaži ili umereniji. Štaviše, putinizam je vremenom, kako se učvršćivao, postajao sve radikalniji; rat predstavlja paradoksalan izvor samopouzdanja tog sistema.
Pošto poraz ne može ni da zamisli, Putin ne oseća snažan pritisak da načini ustupke. Nije iscrpeo raspoložive vojne opcije i možda zaista veruje da je potpuna vojna pobeda moguća. Velika ruska vojska ima dovoljno žive sile da nastavi rat iscrpljivanjem i dovoljno proizvodnih kapaciteta da stvori veliku količinu raketa i dronova. Zemlja je preživela presecanje veza sa Evropom i Sjedinjenim Državama, nametnuto sankcijama i otežavanjem prekograničnih putovanja. Ruska privreda pretrpela je štetu zbog poremećenih odnosa sa spoljašnjim svetom – naročito zbog prekinutih odnosa sa Evropom, njenim prirodnim trgovinskim partnerom – ali Rusi ne raspolažu političkim mehanizmima kojima bi mogli da iskažu to nezadovoljstvo. Oni su samo posmatrači donošenja odluka koje se ne mogu javno preispitivati. Unutar Kremlja, ogromno rusko bogatstvo predstavlja resurs kojim Putin neograničeno raspolaže. To mu daje sredstva kojima može da nagrađuje svoje prijatelje, sprovodi indoktrinaciju ruske omladine i unedogled vodi rat.
Zaista, Putinu bi možda više odgovarao večiti rat – ma koliko takva perspektiva delovala sumorno – nego kompromisno rešenje do kojeg bi se došlo pregovorima, a koje ne predviđa kapitulaciju Ukrajine. Tokom susreta sa pripadnicima mornarice u julu, delovalo je kao da ne vidi ništa izvan ogromnih razmera samog rata: „Trebalo bi zajedno da razmislimo kako da ovo [duh ratne borbe] sačuvamo za budućnost“, istakao je. Bilo bi sumanuto da Rusija otpočne opšti konvencionalni rat protiv evropskih zemalja, ali Moskva intenzivira svoj neobjavljeni, nekonvencionalni rat putem sabotaža širom Evrope. Prenošenje rata na rusku teritoriju moglo bi čak i da ojača podršku Putinu, podsticanjem odbrambenog patriotizma, naročito među onim Rusima koji gaje odbojnost prema „Zapadu“. Putin godinama usađuje ideju da je „kolektivni Zapad“ odlučan u nameri da naudi Rusiji; sada može da tvrdi da se pokazalo kako je ova ideja istinita.
Semjuel Čarap/Sergej Radčenko: Zašto su neuspešni mirovni razgovori o Ukrajini?
Kremlj može da prikaže demonstraciju vojne moći – čak i bez ostvarene pobede – kao dokaz ruske nezavisnosti u međunarodnim odnosima, odnosno, kako Putin to naziva, suverenosti. Evropa i Sjedinjene Američke Države ne mogu Rusiji da zapovedaju šta da radi. Ne mogu da izgnaju ruske armije iz Ukrajine ili da izmene kremaljsku računicu ekonomskim pritiskom. Rusija se u vreme Borisa Jeljcina zlopatila da spreči širenje NATO-a. Putin, koji Jeljcina – kao i Mihaila Gorbačova pre njega – smatra slabim liderom, zalagao se za militarizaciju kao način da osigura rusku sposobnost da kaže „ne“ Evropi i SAD. Njegovo insistiranje na ruskoj autonomiji nije plod ličnog hira; ono predstavlja temelj na kojem počiva njegova popularnost u zemlji.
Uprkos tome što predvodi vojno-industrijski kompleks koji raspolaže ogromnim finansijskim sredstvima, Putin se ne ističe naročitim strateškim umećem. Zjapeća je ispraznost njegove spoljne politike: teško mu polazi za rukom da uskladi prinudu sa ubeđivanjem, a još teže da izgradi odnose koji bi uživali dugoročni legitimitet. Pad Nikolasa Madura ostavio je Rusiji malo uticaja u Venecueli. Pad sirijskog diktatora Bašara el-Asada doveo je do toga da Damask ograniči rusko vojno prisustvo u istočnom Sredozemlju. Ruski uticaj slabi i u Srednjoj Aziji, u Moldaviji, Azerbejdžanu, i, naposletku u Jermeniji (iako nije oslabio u Gruziji), a Rusija je osigurala svoju nezavisnost od Evrope i Sjedinjenih Država po cenu veće zavisnosti od Kine – što samo po sebi predstavlja dosta rizičan potez.
Nigde nije očigledna ispraznost ruske spoljne politike kao u Ukrajini. Rusija je izuzetno udaljena od pobede koju je Putin zamislio u februaru 2022. godine – kontrole nad celokupnom teritorijom i stanovništvom te zemlje. Putin može da izazove pustoš u Ukrajini i možda može da uspe da uspostavi prekid vatre koji bi mu bio prihvatljiv, ali ne može da pokori Ukrajinu. A nepokorena Ukrajina će, bilo kroz borbu ili kroz sećanje na strahote ruske invazije, predstavljati trajan strateški izazov za Rusiju. Putin verovatno pretpostavlja da će se Evropa umoriti od pružanja podrške Ukrajini. Međutim, već četiri i po godine trend se jasno pomera u suprotnom smeru. Što više patnji Rusija nanosi ukrajinskim civilima, to više Evropa ulaže u odbranu Ukrajine, kao i u sopstvenu odbranu.
Međutim, svi ovi izazovi nisu nerazrešivi za Putina. To da li Rusija pravi greške ili služi svakodnevnim interesima Rusa je od drugorazrednog značaja u odnosu na njegov projekat jačanja državne moći kao takve. Paradoks putinizma leži u tome što strateška osrednjost može produžiti trajanje režima – ako ne zanavek, onda barem na prilično dugi period. Što se više ističe da Rusija živi u neprijateljskom okruženju, to ona čvršće prianja uz autokratu zaljubljenog u silu.
Večiti rat
Razmišljajući o stabilnosti Putinovog režima, analitičari ponekad maštaju o pitomijem nasledniku. Kremlj, koji je svakako razrađivao planove o promeni vlasti, ne može da garantuje da će se oni i sprovesti u slučaju da Putin premine ili napusti vlast. Ipak, putinizam ima relativno dobre izglede da opstane i nakon što se okonča politička karijera njegovog tvorca. Opozicioni pokreti i revolucije zahtevaju organizovanje (organizovanje je bilo jedna od najvećih veština Vladimira Lenjina, što mu je pomoglo da izvede jedinu uspešnu revoluciju „odozdo“ u ruskoj istoriji). Neuobličeno nezadovoljstvo mora se suočiti sa moćnim bezbednosnim aparatom koji stoji na raspolaganju Putinu i njegovim naslednicima. Ukoliko naslednik zadrži kontrolu nad tim instrumentima moći, tog naslednika bi bilo teško svrgnuti, čak i ako se mistični oreol (mystique) koji okružuje Putina ne može preneti na drugog.
Donosioci političkih odluka u Sjedinjenim Državama i Evropi moraju da prihvate da će Putin istrajati u svom ratnom naporu. Posustala ekonomija i sumnjičavost javnosti odvlače pažnju od onoga što je suštinski važno: oni uslovi koji su do sada stvorili ono što je već dug rat postali su organski deo ruskog odnosa prema Evropi, oblikovanog tako temeljno da ga je izuzetno teško, ako ne i nemoguće, iskoreniti. Putin je preživeo mnoge krize: ratove u Čečeniji krajem devedesetih godina 20. i u prvoj deceniji 21. veka, potonuće podmornice Kursk 2000. godine (zbog čega je izgledao nesposobno i nemoćno); više velikih terorističkih napada; finansijski krah 2007-08. godine i Prigožinovu pobunu, između ostalog. Može se tvrditi da se veći deo ruske elite pokorio Kremlju zbog duboke lojalnosti ili ideološkog saglašavanja sa dugotrajnom Putinovom vladavinom. Oni su to možda učinili iz oportunizma, i sve se više pokoravaju iz straha.
Putin je spreman da vodi ovaj rat i u predstojećim godinama, ne zato što mu njegovi savetnici obećavaju brzu pobedu, iako neki možda to zaista i čine. Rat je utkan u putinizam, baš kao što je putinizam utkan u rat. Njegov vladajući sistem pruža mu slobodu da uradi šta god želi, a njegovo nasleđe i ovaj rat sada su nerazdvojni. I on i Rusija spremni su da ga vode na duge staze.
Majkl Kimejdž je američki stručnjak za međunarodne odnose; direktor je Kenan instituta pri istraživačkom centru Vilson; predaje istoriju na Katoličkom univerzitetu Amerike; bio je član osoblja za planiranje politike u Stejt departmentu od 2014. do 2016. godine
Marija Lipman je ruska novinarka, politikolog i istraživač ruske unutrašnje i spoljne politike; uređivala je časopis Pro et Contra moskovskog istraživačkog centra Karnegi; bila je izveštač u moskovskom birou Vašington posta
Izvor: Foreign Affairs
