Пише: Војислав Дурмановић
Генерацијама историчара, и код нас и у свету, марксизам је био ,,прворазредна школа вежбања у великим историјским синтезама… Може комунизам до краја у политици пропасти, али се замена за овај утицај за деценије и векове неће наћи.”
Милош Јевтић, ,,Жива реч Милорада Екмечића”
О већ измаклом јубилеју избијања Босанско-херцеговачког устанка, мало ко сетио се његовог главног истраживача и историчара, рођеног подно антиколонијалног Олимпа – Невесиња, које је сматрао родним местом модерне борбе за ослобођење и прогрес јужнословенских земаља Босне и Херцеговине, где је пресудно дефинисан егалитарни карактер српског националног покрета, који је у тим напорима предњачио. Исто тако, нико као рођени Пребиловчанин Милорад Екмечић није тако демистификовао књишке основе франковачког програма битнијег по латентном утицају на историјске процесе, него броју присталица, духовну подлогу усташког геноцида: смесу феудалних правица са жигом подунавског клерикализма и викторијанског научног расизма из брошура Иве Пилара и Милана Шуфлаја, подизвођача аустроугарског регионалног пројекта изоловања српске државе од анексионе границе на Дрини, па дуж албанске обале Јадрана. Уједињење Југославије 1918. тумачио је аналогно Масариковим и Ататурковим пројектима грађанске еманципације, као избављење из уклете бесконачности ,,дугог кретања између клања и орања” – клијентелизма империјалних коњеводаца све од османско-аустријских ратова и злопаћења у полувремену балканских Бартоломејских покоља. ,,Прелазом из елитног у масовни тип национализма” окарактерисао је продор схватања о народном суверенитету из окриља либералне интелигенције у базу аграрних побуна, што ће послужити као кремен за радикализацију слободно-сељачких револуција.
Милорад Екмечић – историчар којег је обиљежио усташки масакр у родним Пребиловцима
Са историозофским жаром, Екмечић је трагао за прототипима свих општих места на којима и данас почива ,,на правилима заснован међународни поредак”, подсећајући нас, примера ради, како је, упркос огромној акцији европске солидарности са српским устаницима – од Виктора Игоа до легендарне Маркусове, Дизраелијева Британија пружала покриће Османлијама управо и као рефлекс властите тлачитељске улоге у Ирској, или да је концепт одмазде над читавом реметилачком популацијом међу првима заживео 1881. током гушења друге херцеговачке буне. Велики историчар српских герилских покрета није имао дилему око спасоносности партизанске борбе за пречанске масе, а четнички црни терор означио је као најнижи пад српског национализма у целокупној историји, којим су се равногорци од државне војске срозали на комонвелт обласних моћника без идеологије мимо трибалног секташтва и прокси клијентелу у мрежи немачких, италијанских, британских, а у хладноратовској емиграцији и агенди Ленглија.
Ипак, кардељизам није подносио, што јер је механицистичким ,,федерирањем федерације” изнедрио палету патуљастих бирократизама мноштва ,,титића”, као да су републике створиле Југославију, а не обрнуто, што јер је у истом слутио исподповршинска струјања аустромарксизма и корпоративистичког свођења грађанства на улогу у производњи, ОУР-е, чиме је саботиран развитак југословенске политичке нације. Ту је био доследан линији свог зета, Хасана Бркића, који је 1974. заједно са очевима-утемељитељима савремене БиХ у социјалистичкој заједници народа – Авдом Хумом, Османом Карабеговићем – прогнан из СКЈ због опирања ономе што је Родољуб Чолаковић прозвао пресвученом калајевштином у изведби Микулића, Поздерца, Грабчановића, па и бивших службеника НДХ попут Атифа Пуриватре.
Средишњу претњу по слогу и природни развој словенског југа видео је, према политичкој географији Фрица Фишера, у гвозденом загрљају немачког монополистичког капитала, због којег су европске интеграције са немачком економијом као осовином биле директно условљене дезинтеграцијом балканског дворишта ЕУ. ,,Сједињене Државе ће Србима угађати у свему, сем у праву на суверену националну државу и независност” – тако је зборио о униполарном поретку на Балкану, јер ,,Срби 1992. нису изгубили само своју државу, него и своју историју кроз коју је она стварана.” Ово ће значити оно што се данас чини лако предвидивим: да су и равногорски ревизионизам и неокалајевство карте без повратка у колонијални провинцијализам и субординацију. Говорио је и да не води америчка администрација ратове, већ ратови воде њен војно-индустријски комплекс у позадини двопартијског режима. Да се заиста одао ратнохушкачкој психози маскираној као ерупција древне мржње, неко његовог породичног искуства из 1941. тешко да би се задржао у окруженом Сарајеву по избијању ратних дејстава.
Не преостаје још пуно времена да се бањалучка клијентела око СНСД-ове власти запита колики је цех на крају журке испостављен Алији Изетбеговићу за услуге америчке администрације. Изнова загребачки регионални пројекат исте оне странке која је агентуром Салима Шабића и Хасана Ченгића Муслимане 1992. нахушкала у сецесију, не би ли развукла фронт против Срба и СФРЈ – ХДЗ, иза које стоји немачка и римокатоличка десница у ЕУ, Србима у РС нуди да му буду пешадија у јагми за што веће парче колача дејтонске мандатне територије. Највеће идолопоклонство и бањалучких и сарајевских елита је што нас ослањањем на хрватске партнере чине јединим местом под сунцем где се ти елиотовски шупљи људи сламнатих глава уопште узимају заозбиљно. Зар је Српска дужна да од чистог рачуна прави вересију чувајући леђа ,,конститутивности” представника исте оне опције, ХДЗ-а чији је удар на конститутивност Срба у Хрватској 1991. био казус бели? Политика европских сила и коњеводаца-подизвођача им према православљу и исламу у БиХ од Поћорекове јабуке раздора до данас била је она кисинџерова из ирачко-иранског сукоба: нека се тамане тако да је што лакше изоловати и дотући онога ко претекне. Једино је Загреб, који слави победу над националном мањином док плива у екстрапрофитима европског тржишта, скинуо кајмак од разарања Југославије, па му источнији јужни Словени никада неће бити ишта више од опкопа око авлије и бафер зоне. Што Европа дубље буде тонула у глиб украјинских степа, то ће њена војна интеграција бити сразмернија нашој поновној дезинтеграцији. Стога једино сложна и самосвесна ,,стража на Сави” од политика које могу бити брана већинској популацији БиХ од репризе туђманистичких трикова и психолошких операција може заиста гарантовати – мирну Босну.
Све у свему, излазна стратегија основања и потоња институционализација Републике Српске, када су дејтонским потписима и друге стране раздвојиле српску тежњу ка легитимним националним правима од одговорности паљанског врха за екстремистичка дивљања, нису и не могу бити врхунски резултати двадесетог века, у ком је повраћена косовска колевка државотворне традиције, а северна граница са Аде Циганлије померена на Јулијске Алпе. Међутим, у бродолому СФРЈ пред српским питањем стајала су два извесно злосутна епилога. Први је био туђмановски – погром под НАТО кишобраном који зовемо Олуја, премда Палестинци за своју Олују кажу Накба – Катаклизма, а не План Далет. Други, софистициранији – што је шиба тананија, то је жешћа тиранија, вели Љубомир Симовић – били су ДПС-ов расколнички изборни инжењеринг ради изолације српских грађана другог реда, којима су потом културтрегери синтетичке, неокалајевске културне агенде кројили прихватљиву и политички коректну меру идентитета. То што су Србе у БиХ, у можда најбезалтернативнијем добу у задњих осам деценија, мимоишла оба ова усуда, заслуга је такође и умности и будности Екмечићеве, за каквима и сада, у време магловитог мултиполарног расплета, снажније него икад пре трагамо.
