Pr­va pro­sla­va u Gra­ča­ni­ci

Vidovdan pre 110 godina

„Ve­li­ki Ko­sov­ski pra­znik, ko­ji je sto­le­ći­ma bio dan op­šte na­rod­ne ža­lo­sti, pro­sla­vlja se da­nas, kao naj­ra­do­sni­ji dan, kao pra­znik oslo­bo­đe­nja. Tri ve­li­ka na­rod­na sa­bo­ra oku­pi­će se da­nas na tri stra­ne srp­stva da pro­sla­ve sve­ti Vi­dov­dan”, pi­sa­lo je u uvod­ni­ku „Po­li­ti­ke” od pre tač­no 110 go­di­na – 15. ju­na (po ta­da va­že­ćem Ju­li­jan­skom ka­len­da­ru) 1913. go­di­ne.

Po­vo­da za to bi­lo je vi­še ne­go do­volj­no. Jer sa­mo ne­ko­li­ko me­se­ci ra­ni­je, u Pr­vom bal­kan­skom ra­tu, oslo­bo­đe­ni su Ko­so­vo i Me­to­hi­ja, Ra­ška oblast i Ma­ke­do­ni­ja, pa se ve­li­ki deo na­šeg na­ro­da ko­ji je do ta­da ži­veo u Osman­skom car­stvu na­šao u gra­ni­ca­ma Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je.

Za­to je jed­no od cen­tral­nih me­sta gde su te go­di­ne odr­ža­ne vi­dov­dan­ske sve­ča­no­sti bio ma­na­stir Gra­ča­ni­ca. Bi­lo je to pr­vi put da se na pro­sto­ru „sta­re Sr­bi­je”, gde je i vo­đe­na Ko­sov­ska bit­ka, Vi­dov­dan obe­le­ži u slo­bo­di, bez stra­ha od po­sle­di­ca… Pro­sla­vi u por­ti ma­na­sti­ra Gra­ča­ni­ca pri­su­stvo­va­li su i pred­stav­ni­ci Dvo­ra, čla­no­vi vla­de, ofi­ci­ri. Bi­lo je to vre­me na­ci­o­nal­nog uz­le­ta i ro­man­ti­ke, ka­da se po­sle ve­li­kih po­be­da srp­ske voj­ske u Ku­ma­nov­skoj i Bi­tolj­skoj bi­ci ose­ća­lo da je na­stu­pio tre­nu­tak da se srp­ski na­rod ko­nač­no oslo­bo­di i uje­di­ni u još ve­ću za­jed­ni­cu. U ta­kvim okol­no­sti­ma Vi­dov­dan je još vi­še do­bio na zna­ča­ju i sim­bo­li­ci, pa je u jed­nom od „Po­li­ti­ki­nih” uvod­ni­ka iz tog pe­ri­o­da pod na­slo­vom „Vi­dov­dan po­sle osve­će­nog Ko­so­va” po­red osta­log na­ve­de­no: „Pet­na­e­stog ju­na i ove go­di­ne osva­nu­će ve­li­ki pra­znik Vi­dov­da­na, da­na na­ci­o­nal­nog se­ća­nja. Taj ve­li­ki pra­znik tu­ge do­bio je po­sle osve­će­no­ga Ko­so­va i dru­gi kult, on je dan na­šeg po­no­sa. Ali, zar bi bi­lo do­volj­no skr­sti­ti ru­ke i u po­no­su, kao i u tu­zi ne raz­mi­sli­ti du­blje i sa­vre­me­ni­je o otadž­bi­ni. Vi­dov­dan ne sme bi­ti sa­mo dan tu­ge, ni obič­nog po­no­sa, on mo­ra bi­ti dan jed­ne na­ci­o­nal­ne du­žno­sti.”

Lon­don­skim mi­rov­nim spo­ra­zu­mom, pot­pi­sa­nim dva me­se­ca ra­ni­je – 30. ma­ja 1913. Sr­bi­ja je do­bi­la Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, kao i ve­ći deo Ra­ške obla­sti, dok je pi­ta­nje Ma­ke­do­ni­je osta­lo otvo­re­no, do re­še­nja gra­nič­nih spo­ro­va iz­me­đu Sr­bi­je i Bu­gar­ske. Ali, vre­me­na za sla­vlje ni­je bi­lo mno­go. Jer, sa­mo dan po­sle pr­ve pro­sla­ve Vi­dov­da­na u Gra­ča­ni­ci bu­gar­ska ar­ti­lje­ri­ja i pe­ša­di­ja na­pa­la je po­lo­ža­je srp­ske voj­ske kod Bre­gal­ni­ce. Ti­me je po­čeo Dru­gi bal­kan­ski rat, sa­mo još je­dan od do­ga­đa­ja ko­ji se, na di­rek­tan ili po­sre­dan na­čin, ve­zu­ju za Vi­dov­dan.

Na­rav­no, osim u Sr­bi­ji Vi­dov­dan je i ta­da, pre 110 go­di­na, pro­sla­vljan i u dru­gim kra­je­vi­ma u ko­ji­ma je ži­veo naš na­rod. U Austro­u­gar­skoj po­seb­no je sve­ča­no bi­lo u Vrd­ni­ku, kod ma­na­sti­ra po­zna­tog kao Ma­la Ra­va­ni­ca, u ko­jem su se du­go na­la­zi­le mo­šti kne­za La­za­ra. U Vrd­ni­ku je za Vi­dov­dan, pre­ma ka­zi­va­nju hro­ni­ča­ra, ume­lo da se oku­pi i vi­še od 10.000 lju­di, a naj­sve­ča­ni­je je bi­lo 1889, ka­da se obe­le­ža­va­lo 500 go­di­na od Ko­sov­ske bit­ke. Ipak, te 1913. obe­le­ža­va­nje Vi­dov­da­na u Austro­u­gar­skoj op­te­re­ći­va­li su sve lo­ši­ji od­no­si iz­me­đu ove ca­re­vi­ne i Sr­bi­je, ko­ji su već ta­da bi­li na ivi­ci ra­ta. Za­to su te go­di­ne austro­u­gar­ske vla­sti uglav­nom za­bra­nji­va­le li­ti­je, jav­ne sve­ča­no­sti i dru­ge ma­ni­fe­sta­ci­je po­vo­dom Vi­dov­da­na, pa je nje­go­vo pra­zno­va­nje uglav­nom bi­lo ogra­ni­če­no na cr­kve­ne por­te.

U Cr­noj Go­ri je na Vi­dov­dan naj­sve­ča­ni­je bi­lo na Ce­ti­nju, a za pro­sla­vu Vi­dov­da­na u toj kra­lje­vi­ni naj­vi­še je bi­lo za­du­že­no udru­že­nje Srp­ski so­ko. Ina­če, zbog za­jed­nič­kih uspe­ha u Pr­vom bal­kan­skom ra­tu, Vi­dov­dan je te 1913. go­di­ne do­če­kan u slič­nom ras­po­lo­že­nju kao u Sr­bi­ji. Ina­če, o zna­ča­ju ovog pra­zni­ka za Cr­no­gor­ce go­vo­re i re­či kne­za Ni­ko­le ko­je je on upu­tio kra­lju Alek­san­dru 1896, ka­da je baš za Vi­dov­dan pr­vi put po­se­tio Be­o­grad: „I do­đoh ti na Vi­dov­dan.

A što baš ovaj dan iza­brah, dan pri­je kob­ni za na­še srp­sko ple­me? Iza­brah za­to da ga mi­li naš na­rod ne pro­ve­de u sje­ti, kao mno­ge do da­nas. Od La­za­ra na ovaj dan on se sje­ća svih mu­ka svo­jih, stra­da­nja i ro­bo­va­nja svo­ga i uz­di­sao je ni­zom ne­u­spje­šnih po­ku­ša­ja da opet svoj i ve­lik bu­de. I da­nas na ustav­ke vi­dov­ske dra­gi moj bra­te pred li­cem mi­log nam srp­stva pod­na­šim ti iz­raz li­ca kao naj­pr­vi zrak sun­ca, kao iz­raz one bla­go­slo­ve­ne slo­ge i lju­ba­vi ko­je na­rod že­li da me­đu na­ma po­sto­ji.” Knez Ni­ko­la je te go­di­ne pri­su­stvo­vao po­me­nu ko­sov­skim žr­tva­ma odr­ža­nom u Sa­bor­noj cr­kvi, ob­u­čen u na­rod­nu cr­no­gor­sku no­šnju i sa sa­bljom kra­lja Mi­lu­ti­na, a do­če­kao ga je i po­zdra­vio ve­li­ki broj Be­o­gra­đa­na.

Ina­če, va­lja na­po­me­nu­ti da je Vi­dov­dan kao dr­žav­ni pra­znik u Sr­bi­ji pr­vi put pro­sla­vljen 1889. go­di­ne, i to po­vo­dom obe­le­ža­va­nja 500 go­di­na od Ko­sov­ske bit­ke.

Ta­da je cen­tral­na pro­sla­va odr­ža­na u Kru­šev­cu, štam­pa­na je i Ko­sov­ska spo­me­ni­ca (zbir­ka na­rod­nih pe­sa­ma o Ko­sov­skom bo­ju), a kralj Alek­san­dar Obre­no­vić, ta­da još ma­lo­le­tan, mi­ro­po­ma­zan je u ma­na­sti­ru Ži­ča, po ugle­du na vla­da­re iz di­na­sti­je Ne­ma­nji­ća. Vi­dov­dan je kao dr­žav­ni pra­znik obe­le­ža­van i ka­sni­je u Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji, sve do po­čet­ka Dru­gog svet­skog ra­ta. Ta­ko su raz­li­či­ti isto­rij­ski do­ga­đa­ji uti­ca­li na ka­rak­ter i na­čin obe­le­ža­va­nja ovog ve­li­kog pra­zni­ka.

Izvor: Politika