Radni papir Patricka N. Osakwe i Olge Solleder zaslužuje da se svaki analitičar makar malo zaustavi pred podacima iz Tabele 1. o bogatstvu i prihodima u odabranim godinama u odabranim regionima/kontinentima i grupama prema bogatstvu.
Činjenica da je 1% najbogatijih ljudi u svetu učestvovalo sa 19,1% u ukupnim prihodima i sa 39,2% u ukupnoj svetskom imovini, dok je polovina najsiromašnijih učestvovala sa 8,5% u prihodima i sa samo 1,85% u svetskoj imovini izgleda zaprepašćujuće.
Ovde sam dodao i nedostajuće podatke za „srednju klasu“, one koji se nalaze između prvih 10% i poslednjih 50%, dakle 40% stanovništva koje ima srednje prihode i imovinu, a kako bi se između dve odabrane godine uočila promena u njihovim prihodima i imovini. Dodao sam i udele stanovnika koji se nalaze između prvog i desetog procenta kako bi odvojili super bogate od relativno bogatih (jer u najsiromašnijim zemljama ovi bogati imaju manje prihode i imovinu od srednje klase a možda i od najsiromašnijih u razvijenim zemljama).
U odnosu na 1995. u 2021. je ova grupa stanovništva na svetskom nivou povećala udeo i u prihodima i u imovini, kao i poslednjih 50%, što znači da su na relativnom gubitku bili samo oni koji su između prvog i desetog procenta.
Razlog za ovu globalnu promenu ka relativno pravednijoj raspodeli bile su promene u Africi i Aziji, gde su najbogatiji smanjili udeo, a 90% ostatka stanovništva je povećalo udele.
Rast nejednakosti su imale Evropa, Severna i Latinska Amerika i Okeanija. Ova nejednakost je povećana i između najbogatijih 1% i bogatih u Evropi i Latinskoj Americi, dok su u Severnoj Americi i Okeaniji bogati povećali udeo u prihodima kao i najbogatiji.
Srednja klasa je na svetskom nivou povećala udele u prihodima i imovini zahvaljujući njenom rastu u Aziji. Najveći pad udela srednje klase imale su Severna Amerika (-3,7 procentnih poena u prihodima i 3,9 pp u imovini) Evropa (-3,2 pp i -2,5 pp) i Okeanija (-3,8 pp i -1,8 pp).
Ekonomski rast Kine uticao je da se sakrije globalni rast nejednakosti jer je ova džinovska zemlja krenula u rast prihoda i imovine sa ekstremno niskog nivoa sredinom devedesetih godina prošlog veka, a isto važi i za Afriku koja je imala relativno više stope ekonomskog rasta od razvijenih zemalja.
Kada podelimo poslednjih 50% na prosečnih 1% prihoda i imovine u ovoj grupi stanovništva i stavimo u odnos sa prvih 1% dolazimo do odnosa da je prvih 1% imalo 643 puta veće prihode 1.302,8 veću imovinu u 1995. i 516 puta veće prihode i 1.059,5 puta veću imovinu u 2021. Ovaj pad odnosa posledica je smanjivanja tih pokazatelja za Afriku i Aziju i pogoršanja odnosa u ostalim područjima. Latinska Amerika je ekstreman primer: odnos prvog procenta prema proseku poslednjih 50% povećan je kod prihoda sa 952 na 2.660:1 dok je kod imovine povećan sa 1.890,4 na 4.808,4:1.
Evropa je u 1995. imala najmanje razlike između 1% najbogatijih i 50% siromašnih, a u 2021. je to Okeanija. Rast nejednakosti u Evropi i njihovo smanjivanje u Aziji uticali su da se Azija približi pojmu „socijalne pravde“ koji je ranije važio za Evropu.
Sve ove pokazatelje treba tumačiti sa velikom rezervom. Na primer 10% najimućnijih u Srbiji je uporedivo sa poslednjih 20% najsiromašnijih u Švajcarskoj i u drugim visoko razvijenim zemljama. Ukoliko to važi za Srbiju, u velikoj većini zemalja u Africi i Aziji je još nepovoljniji slučaj. Ili, moguće je da su prosečni prihodi u Africi kod 50% siromašnih povećani sa jednog na dva dolara dnevno, a najbogatijih 1% sa 100.000 na 150.000, te je veći relativan rast kod prve grupe uticao da se smanji odnos raspodele.
Miroslav Zdravković
Izvor: Makroekonomija
